Мислим, заиста, ако морално учење Цркве не сматрамо формативним за наш живот у Христу, онда чему да се називамо православним хришћанима? Овде не говорим о правима, већ о савести*.

Зашто инсистирате (ако инсистирате) да се сматрате православним хришћанима ако олако одбијате да прихватите њено морално учење? Рецимо, света Литургија је предивна ако је добро изведена, али у већини цркава које сам током године обишао не ради се о доброј изведби. Виђао сам много боље хорове код протестаната и методиста. Није ствар ни у једночасовном клечању на празник Педесетнице. Хране има… укусне хране, без обзира у којој цркви да се нађете, коме год да припада. Увек се може присуствовати неком локалном црквеном догађају и одвојити нешто хране за после. Чему онда труд?

Ако нема решености да се следи православни начин живота, који је свесна борба са страстима… свим страстима… онда зашто једноставно не постати чланом једне од преосталих 42.999 хришћанских деноминација? Хришћанство 21. века је постала религија „како изволите“, и многи у Православној цркви су прихватили овакав менталитет под изговором слободе. Али слобода иде с последицама.

Истина стоји овако: православно хришћанство је начин живота како га је установио Христос и Његови ученици са сврхом да помогне људима да победе страсти које нас одвајају од Бога. Као што каже св. апостол Павле:

„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.

А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?

Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха.“ (Рим. 7,15-25)

Ако нисмо посвећени борби са страстима, и тако поражавању греха, онда зашто бисмо се подвргавали свој строгости православног начина живота? Онда то постаје вежбање без сврхе. Ако, с друге стране, желимо да увек узрастамо ближе Богу, онда ћемо прихватити морално учење и начин живота Цркве као оружје у рату.

Склони смо да желимо да све буде по нашој вољи, а не како Бог хоће, и све (укључујући Цркву) што стоји на путу нашем самоповлађивању, спремно одбацујемо. На крају крајева то се своди на увек присутни его, битку коју човечанство бије од првог дана у Рајском врту. Да се подсетимо:

„А змија рече жени: нећете ви умријети; Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.“ (1.Мој. 3,4-6)

То звучи као добар разлог за труд… ако мене питате.

*(Чланак је писан у светлу дебате о правима ЛГБТ популације поводом одлуке америчког савезног суда да озакони хомосексуалне бракове, прим.прев.)

Извор:   liveanewlifeinchrist.org
Превод: Живе речи утехе

Ознаке: православље, православна поука, православни начин живота