Прочитај ми чланакОпште је познато у арапској култури, као и у многим другима: жена је слабији пол, неједнаки пол, пол који ништа не наслеђује, чак ни породично име. Пол који може донети или потомке или бешчашће. Моја породица је дочекала моје рођење са сузама у очима јер су сви очекивали дечака.
Слабе и обесправљене креатуре које нестају под никабом или бурком – тако је најчешће представљена жена у западним медијима кроз конфузно мешање различитих контекста и националности. Поставља се, дакле, питање да ли су ове жене ван историјских токова? И ако нису, како објаснити велику регресију у погледу њихових права последњих неколико деценија?
Опште је познато у арапској култури, као и у многим другима: жена је слабији пол, неједнаки пол, пол који ништа не наслеђује, чак ни породично име. Пол који може донети или потомке или бешчашће. Моја породица је дочекала моје рођење са сузама у очима јер су сви очекивали дечака.
На њихову велику несрећу била сам девојчица, пета у породици, пето разочарање а за моју мајку и пети пораз. Поред моје ујне која је на свет донела десет дивних дечака, на моју мајку као да је пала клетва. Иако је била лепша, паметнија и занимљивија од моје ујне (а и осталих жена у породици), сви су је сматрали мање вредном, неспособном да дâ најлепше плодове.
И ја сам наследила те предрасуде и теорије. Још од детињства почела сам да квалификујем девојчице, из породице, комшилука и из целог света, као мање јаке, безнадежне, природно осуђене да буду пол којим се доминира.
Ипак, пре неколико месеци, моја млађа сестра је открила да сам једини члан породице Калиф, породице велике као племе, чије име се помиње у палестинској енциклопедији. Са олакшањем је додала: „Ни мој отац, ни брат, па чак ни ујак са својих десет чудесних дечака, ниједан мушки члан породице није споменут – само ти!“
Као Арапкиња и арапска жена прошла сам кроз различите фазе. Трансформисала сам се кроз различите утицаје и допринела развоју друштва. Данас, чак и најконзервативније арапске породице шаљу девојчице у школу. Образовањем оне постају учитељице, лекарке, инжењерке, фармацеуткиње, књижевнице, новинарке, музичарке или уметнице. Сада се чини да је велики број њих перципиран као незаменљивији, снажнији, креативнији и битнији од мушкараца.
Ипак, западњачки медији нас још увек представљају као ужасна створења увијена у чалме, забуљене тамним маскама, као жене из харема, скривене иза вела. Питам се зашто нас још увек виде тако, заробљене у некој слици која не одговара стварности. Верују ли они заиста да смо створене другачије од осталог женског света, неспособне да се мењамо?
Док сам била дете, имала сам учитеља који је стално помињао промене на различитим нивоима и у различитим контекстима: када је говорио о социјалној правди, о расподели богатства, о застарелим режимима или о статусу арапске жене. Целокупно моје окружење га је поштовало и дивило му се. Млађи су му се дивили, док су старији били спремни да га сакрију када га је јурила полиција.
Овај изванредни професор није био једини који је говорио о правди и једнакости. Већина образованих људи веровала је у ове идеје и бранила их. Баш као и њега, и друге је тражила полиција, били су затварани и угњетавани од режима хушканог од стране неке западњачке силе: енглеске, француске, а касније и америчке.
Арапски национализам доживео је своје златно доба између педесетих и шездесетих година 20. века. Улице су биле препуне маса људи који су се надали промени. Усвојили смо бунтовнички и критички приступ према традиционалном социополитичком режиму. Идеје о слободи и социјалној правди налазиле су се у књижевности, позоришту, музици и поезији, па чак и у свакодневном разговору. Светска књижевност ушла је у нашу културу. Наше улице и библиотеке пуниле су се књигама које су позивале на ослобођење, револуцију и промену: егзистенцијалистичке, друштвено ангажоване, црноталасне…
Овај налет дотакао је свакога, укључујући неписмене сељаке и жене које су почеле да излазе напоље без вела. Десетине хиљада њих уписивало је факултете, друге су се учлањивале у политичке партије. Не само што су престале да носе вео, већ су почеле да облаче мајице кратких рукава и мини сукње. Исто, колико год да се то чинило невероватним, играли смо уз рок музику и твист, заборављајући на своју мржњу према Западу. Желели смо да живимо као они, али не и да доминирају нама.
Оваква идилична атмосфера престаје када Израел, уз подршку Запада, успева да савлада египатског лидера Гамала Абдел Насера 1967. Овај пораз уједно је значио и слом нашег националног покрета и социјалистичких уверења. Још једна прилика коју су САД и њихови савезници једва чекали да искористе. Дали су подршку исламистима, а касније, милионима долара угушили национални прогресивни покрет.
Муслиманско братство, које је до тада људе остављало равнодушним, добијало је на снази. Ситуација у региону тада током седамдесетих и осамдесетих година доста личи на ону из Авганистана у тренутку када су Американци пружили своју челичну руку исламистима предвођеним Осамом бин Ладеном у борби против комуниста.
Институције и западни медији, било да се ради о новинама или телевизији, биоскопу или факултетима, представљали су арапску жену као створење прекривено од главе до пете, тако да јој не можемо видети чак ни очи. Претпостављају да је неспособна да дише или мисли, испод црног чадора, ходајућа сенка која лута по празном као вештица или страшни фантом.
Одећа тог створења, коју, у њиховим очима, жене као ја носе, зове се исламска ношња. Ипак, убеђена сам да ту нема ничега исламског нити арапског, већ да је све то креација Запада и непријатна манифестација империјализма.
Моја мајка је носила на глави парче црне провидне газе која је више-мање прекривала лице и косу, пуштајући је да се слободно види и да дише. Остатак ношње састојао се из једноставне сукње или хаљине која је прекривала колена и кратке јакне која је истицала њен струк и облине. Ништа слично данашњој исламској ношњи која претвара женско тело у недефинисани џак, безобличну масу и облак дима.
Раних педесетих година, моја мајка прикључила се покрету Суфур (Откривање), заједно са осталим женама те генерације. Неке од њих долазиле су из средње класе и великих градова, док су друге биле из нижих слојева и са села. Довољно је само погледати снимке концерата египатске певачице Оум Калтум или било ког другог уметника те епохе, да бисте се уверили како ниједна жена не носи вео у публици.
Катастрофална окупација Палестине од стране Израела 1948, довела је до погоршања економске ситуације што је имало директан утицај и на жене. Хиљаде породица изгубило је своје куће, земљу, с обзиром на то да је много мушкараца изгубило животе у борби, жене су морале да се удаље од куће да би отишле да раде или студирају.
Од тада смо почели да виђамо на хиљаде жена, младих Палестинки које су путовале без фереџе, живеле самостално, неудате а ипак су сачувале поштовање од својих најближих и околине. Оне су се покориле потребама својих сиромашних породица. Описала сам њихову ситуацију у роману Наслеђе (1997). Временом, почеле су да финансирају студије својих најмлађих чланова породице у Египту, Сирији или Либану, помажући им да стекну дипломе из области медицине, фармације, инжењерства, права или других области.
Ове младе образоване жене, храбре и отворене ка свету, започеле су талас социјалне еманципације жена, чак и када се њихово деловање своди на чланке објављене у египатским новинама од стране шачице пионирки као што су нпр. Амина ал Саид, Сухаир ал Каламави и Дурија Шафик. Њихова писања ипак не превазилазе теме планирања породице, уговорених бракова или полигамије.
Ипак, убрзо након нашег пораза од Израела 1967, диктаторски арапски режим, непријатељски настројен према социјализму, а потпомогнут Сједињеним Америчким Државама, склапа савез са фундаменталистичким групама које великодушно финансира. Сви они који су носили познату исламску ношњу нпр., добијали би месечну накнаду од 15 јорданских динара (19 евра) за мушкарце и 10 за жене. Мушкарци су носили кратке мантије и кожне сандале, дугу непоткресану браду, а жене дебелу мараму око главе и дугу тунику која досеже до прстију. Корисницима ове накнаде такође су нудили и бројанице, врхунско издање Курана и квалитетан тепих за молитву.
Исламистичке организације почеле су да врбују младе људе за које би проценили да могу да доминирају другима и да буду лидери. Од жена су хтели да направе домаћице. Своју пажњу усмеравали су на џамије, школе и универзитете. Све ово не би могло да функционише без помоћи, нарочито финансијске, владајућег режима који им је био лојалан, такорећи покоран, уз одобравање САД које су се надале да ће исламизам надвладати социјализам и талас прогресивности у друштву.
Међутим, фундаменталисти се нису зауставили у одабиру одеће, давању надокнаде и у одређивању места за састанке. Да би привукли основце, запошљавали би наставнике исламисте, дајући им јасан задатак да утисну своју идеологију у психу и интелект ученика. Да би завршили школу, ученици су морали да прођу тренинг који им усађује војну дисциплину, те да вежбају борилачке вештине по камповима у арапским пустињама у Авганистану и Пакистану.
Иронично, када су САД и њени савезници схватили да је то замка која се окреће против њих самих, већ је било касно, штета је направљена, а фундаменталистичке организације су планирале да успоставе режим непријатељски расположен према Западу.
Све до данас пролазимо кроз ужасну социјалну, интелектуалну и политичку кризу. Угрожени смо са свих страна и уопште не знамо које је зло горе. Са једне стране је Запад од кога смо већ преживели подривања, експлоатацију и колонизацију, а са друге стране исламизам чије нас иновације враћају у доба репресије и харема. Другим речима, имамо избор између Запада, синонима за слободу, науку, секуларизам, али и колонизацију, и с друге стране неумољивог ислама који позива да се одупремо Западу, али се противи науци и модернизацији, па тако и друштвеној еманципацији жена.
Овај општи хаос не зауставља се само на нашем региону, већ долази и до самог Запада. Тако су вео и никаб постали предмет страха и згражавања до те мере да су неке земље забраниле њихово ношење у школама и на јавним местима. Приписују нам такође и да смо расисти.
Што се мене лично тиче, могу да кажем онима који деле ову затуцану и себичну визију да смо ближи него што они то могу да замисле. Зар не постоји изрека да је свет постао једно велико село? Успели смо да се људским таласима насучемо на ваше плаже.
Шта год ви радили да спречите имиграцију и да појачате контроле, ми ћемо увек наћи начина да дођемо до вас све док се не превазиђу препреке између нас и вашег негирања нашег присуства међу вама. Осим тога, ми смо већ ту. Не можете негирати наше присуство јер смо свуда око вас, чинимо део вашег света.
Немам намеру да изазивам мржњу. Јасно и конкретно се борим за нашу ствар. Волела бих када би један читалац са Запада могао да осети оно што ја осећам, да се уплаши од истих ствари као и ја, да постане свестан бола који су колонијалистичке владе изазвале у нашем народу, па и мени самој.
Њихови медији од мене праве стереотип, осуђују ме и фалсификују. Када представљају жене обучене у бурку као отелотворење арапске жене, они претпостављају да се и ја – књижевница, феминисткиња каква јесам, као и друге модерне арапске жене било да су муслиманке или хришћанке, а живе по арапским земљама – уклапам у стереотипни изглед жене подбулог лица, спуштене главе, недефинисаног тела, неспособне да мисли и да се изражава.
Али варају се, јер призор жене која носи бурку испуњава ме страхом и ужасом. Плашим се да ће једнога дана продужена рука те медијске слике нацртати моју ћерку, моје унуке, или мене, као одсјај неког ужасног арапског режима, и да ће то дело остати чувано у мраку Запада и његове политике, тако да занавек останемо оно што смо дуго били и што смо и сада: нафтно поље у служби западног тржишта.
