Прочитај ми чланакАмеричка тајна служба, ма какав формални облик имала, нападом на Северни ток легитимисала се као примарно оруђе диктатуре глобалистичких центара моћи лишена чак и привида деловања у оквирима законитости и правног поретка. Све англосаксонске тајне службе које делују под командом држава НАТО у суштини су терористичке организације државног формата, а Американци, Енглези и Јевреји у томе су најгори (ако међу њима уопште, генерално постоје икакве разлике).
Одавно ЦИА активно планира и извршава атентате на високе званичнике држава чија им политика није у интересу. Нема региона или државе на свету у којима нису умешали прсте покушавајући или извршавајући преврате, атентате и сличне акције не би ли у тим државама створили експлоататорску политичку конјуктуру, потчинили их и створили лојалне вазале.
Активан, примерен а ефикасан отпор на који су Англосаксонци наишли стварањем украјинског фронта гурнуо их је у екстремну, ризичну геополитичку игру великих ýлога у којој неће бити поштеђених.
Иако је ЦИА интензивно почела да забада нос у свачије двориште још средином прошлог века, интензивирање таквих активности отпочело је са Регановом администрацијом и оно се непрестано убрзава померањем граница. Такве активности по правилу крећу се спиралом насиља и неумитно доводе до велике експлозије која у првом реду захвата народе или расе за које Англсаксонци немају никаквог сензибилитета и сматрају их сопственом робовском клијентелом. Но, како Англосаксонци не добијају жељене бенефите круг жртава се проширује не само на вазале и лојалне партнере, него чак и на сопствене грађане.
Немачка економија, иако је та земља ревносни амерички вазал, плаћа смртоносни данак америчкој лојалности. А многи грађани ЕУ одавно животима плаћају намеру да сачувају слободу. Ту цену наплаћују им англосаксонске тајне службе које очајнички желе да зауставе политичку транзицију Западне Европе и јачање својих политичких противника који стичу снагу кроз раст изборне подршке.
Роберт Фицо је последња европска жртва тог очајничког безобалног инжењеринга америчко-енглеских монструма који су одавно меком моћи поробили знатан део планете, а сада желе да то задрже применом отворене тираније и тортуре. Метак испаљен у словачког премијера има ленглијевски потпис и то је белодано.
Сетимо се да је и председник Алтернативе за Немачку Тино Крупала у октобру прошле године био жртва бизарног атентата у којем му је атентатор шприцем убризгао непознату течност након чега је био у смртној опасности због анафилактичког шока. Случај је заташкан, или се на њему, као и у случају саботаже на Северном току, демонстрирала техника забијања главе у песак оплемењена швапским доприносом феномену „рефлекса лажне смрти“, у народу познатом као „опосум који се прави мртав“. Ова странка бележи раст подршке у целој Немачкој и толико угрожава америчке вазале у тој земљи да они размишљају о забрањивању њеног рада. Толико о демократији Нуландових чивава, Шолца и Бербокове.
Бивши премијер Јапана Шинзо Абе убијен је у још једном бизарном атентату у јулу 2022. године, од стране наводно растројеног фанатика који је био довољно вешт да направи пиштољ домаће израде, да артикулише политичке примедбе на деловање јапанског политичара, као и да превазиђе све изазове јапанског безбедносног апарата. Као и атентатор на Фица и овај јапански фанатик је ухваћен чиме је цео случај затворен. То би требало да задовољи дебилизовану јавност којој су сервирани мотиви, извршиоци и сав пратећи гарнирунг како би, макар формално, англо-мосадовске структуре биле на довољној дистанци од случаја. Овај кредибилни јапански политичар имао је озбиљне резерве према актуелној политици Јапана, уживао је велику подршку и основа његове политике садржавала је ресуверенизацију ове земље Далеког истока, дакле, жељу да се Јапан ослободи америчког дављеничког захвата.
Ових дана погинула је у хеликоптерској несрећи иранска делегација на челу са Председником Ирана, Ебрахимом Раисијем. У хеликоптеру су били и министар спољних послова, командант личне гарде, неки верски, политички и војни великодостојници и лично обезбеђење иранског председника. Дакле, још неколицина озбиљних јудео-америчких непријатеља мање.
Овом незавршеном списку жртава са целе планете заједничко је то да нико од њих не гледа благонаклоно на англо-јудејски хегемонизам и да му сви пружају активан отпор. Такође, заједничко им је и то што су сви респектабилни и јаки регионални или глобални играчи који су се испречили на англо-јудејском путу поробљавања света.
А са становишта теорија случајности занимљиво је и то како се сви ти контроверзни догађаји, случајни инциденти, нижу тако да олакшавају спровођење англо-јудејске спољне политике. Како се рецимо не откачи точак Макроновог аута, или како се Аналена Бербок не оклизне на кору од банане, него такве судбине погађају углавном непријатеље јеврејског, енглеског и америчког хегемонизма.
Овоме ваља придодати и особито сумњив тајминг погибије иранског председника: једва да је успео да прослави резултате ефикасне и успешне прошломесечне кампање иранског одговора Израелу у којем је поручено да Иран више неће толерисати све отворенији тероризам Израела. Израел је тада био понижен како војном силом Ирана, тако и невољним сагласјем под притиском својих савезника у одустајању од енергичне одмазде. Међутим, изгледа да се Израел вратио послу који најбоље зна да ради…
У свим овим случајевима реч је о драстичним драматичним примерима егзекуције или њеног покушаја од стране наизглед полулудака и самотњака који као од шале пробијају заштитне прстенове безбедносне структуре озбиљних држава. Тиме се показује да те државе или баш нису озбиљне, или намерно чине пропусте јер им није толико стало да сачувају оно што се у атентатима напада. Осим овог последњег случаја који је вероватно изведен много специфичнијом методом и неупоредиво вештије, англосаксонски естаблишменти у Јапану, Немачкој или Словачкој отворили су шампањац. У Ирану, пак, таквог естаблишмента нема. Ако уопште има људи који се тамо радују погибији Раисија, сигурно је да се не могу радовати што од те несреће бенефите отима англо-јудејски хегемон.
Разлог пада иранског хеликоптера америчке производње можда ће некада бити откривен, али данас за ту истину има мало шанси. Тешко ће објективни извештај о узроцима несреће угледати светло дана. Мосаду је рецимо требало тек сат-два да јавно објави да „то нису били они“. При томе нити су рекли шта је „то“ било, нити „ко“ јесте био, ако је био неко. Американци кажу да они не виде да је у хаварији учествовао било ко са стране преконосирајући да су Иранци сами криви јер возе председника сумњивим кршевима старим безмало пола века, а из Ирана јављају да је реч о тешким метеоролошким условима и техничком квару летелице.
Данас за инсценацију готово да нема ограничења. Од метеорологије до форензике, преко вештих и успешних прикривања трагова до неслућених технолошких могућности, особито у војној области. Међутим, у овом случају треба узети у обзир и становиште да ли би иранској страни јевтиније било да званично објави „вишу силу“, што су они и учинили, или да призна сопствени контраобавештајни фијаско.
С друге стране, овај догађај пратило је сијасет чудних шумова који су се чули и из Ирана, а и споља. Инцидент се догодио тек неколико километара након што је летелица ушла у ирански ваздушни простор, тек да се не деси на туђој територији, а преостала два хеликоптера из пратње су се успешно вратила на аеродроме. За председников хеликоптер се тврдило да је морао принудно да слети, али да се не зна тачна локација, па је чак, наводно, са неким чланом посаде ступљено у контакт. Потрагу су наводно отежавале временске прилике, затражена је и асистенција споља, од Турске, Русије и других земаља, а понудили су је многи други, међутим, требало је више сати да би се објавило да је хеликоптер пао, да је практично изгорео без остатака, те да преживелих нема. Врло је неуобичајено да се председник једне велике и утицајне земље која је по површини три пута већа од Француске, а по становништву десет пута бројнија од Израела, на међународно путовање возика изанђалим хеликоптером који је набављен од крвног непријатеља пре око пола века, а после чега је тај исти непријатељ санкцијама забранио куповину резервних делова за робу коју им је продао. А приде што остадосмо без информације да ли је три хеликоптера пратила и војна авијација, или зашто није. У многим земљама летелице у којим се возе председници називају се “бројем један”, даје им се висок приоритет. У Ирану изгледа да није тако било.
Када је реч о Словачкој и Роберту Фицу сигурно је да је знатан део словачког естаблишмента још увек контаминиран малигним англо-јудејским утицајем и контролом, и да је тај малигни утицај де факто одговоран за покушај убиства премијера. Али, таква паралела у иранском случају не постоји. Заједнички им је циљ. То јест интерес: Да се уклоне све препреке са пута којим англо-јудејска спољна политика незаустављиво срља ка апсолутном покоравању човечанства.
