Прочитај ми чланакНа страну теорије завере о здрављу Хилари Клинтон, њено напуштање комеморације жртвама 11. септембра у Граунд зироу (место у Њујорку где се одржавају комеморације сваког 11. септембра; прим. прев.) и видео како пада у несвест не изгледају добро.
На страну теорије завере о здрављу Хилари Клинтон, њено напуштање комеморације жртвама 11. септембра у Граунд зироу (место у Њујорку где се одржавају комеморације сваког 11. септембра; прим. прев.) и видео како пада у несвест не изгледају добро.
Изјава њеног лекара да Хилари има упалу плућа већ недељу дана и да јој је саветовано да промени распоред кампање није много помогла. То што јој се догодило њени критичари ће сигурно искористити као још један доказ да је неспособна да влада. Са своје стране, Доналд Трамп је одлучио да се држи достојанствено и пожелео јој је „да се опорави“.
Али шта ако је Хилари Клинтон заиста толико болесна да одлучи да је за Демократску странку најбоље да се искључи из трке? Никада се раније није десило да један од кандидата великих партија на мање од два месеца одустане од трке за Белу кућу; ниједна велика партија није се никада нашла у таквој ситуацији – догађају који би изазвао панику епских пропорција. Међутим, наравно да Демократски национални комитет има план за ванредне ситуације у случају непредвиђеног развоја догађаја, што укључује и одступање њиховог председничког кандидата.
КАКО БИ ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА ОДГОВОРИЛА?
Стандардни процес одабира председничких кандидата је био конзистентан још од тешког пораза Џорџа Мекговерна од Ричарда Никсона 1972. Прво иде такмичење на нивоу држава (примарни избори или гласови посланика) и први кандидат који стигне до одређеног броја делегата (укључујући и суперделегате) добија статус кандидата Демократске партије. То можемо посматрати као 50 примарних избора спојених у једне, при чему су демократски гласачи активни учесници у процесу, заједно са највишим званичницима партије. Одлука се потом без много буке формализује на Демократској националној конвенцији.
Ако Хилари или било који други демократски кандидат мора да напусти трку, DNC онда мора опет да сазове седницу и почне цео процес испочетка. DNC има више од 200 чланова, изабраних од демократа у 50 држава, као и шефове и заменике шефова партије из сваке државе. Међутим, овај пут би обични демократски функционери били искључени; званичници DNC – који су у овогодишњој кампањи били предмет протеста – били би дужни да нађу замену.
У првом одељку трећег члана налази се клаузула која DNC апсолутно јасно и недвосмислено то омогућава: „Демократски национални комитет ће имати општу одговорност за послове Демократске партије између Националних конвенција… Ова одговорност укључује… попуњавање упражњених места у номинацији за председника и потпредседника.“
НА КОЈИ НАЧИН?
Кад се појави упражњено место председник Демократског националног комитета сазива хитну ванредну скупштину унутар DNC. Да би одлука о новом кандидату била обавезујућа потребно је да више од половине званичника DNCбуде присутно. Та већина која је присутна новог кандидата бира већином гласова. То значи, теоретски, да би други кандидат могао бити изабран са 25 одсто гласова чланова DNC – што је цифра која баш и не улива поверење.
ДА ЛИ СЕ ОВО ДОГОДИЛО ИКАДА РАНИЈЕ?
Одговор је: не. Али у два различита случаја Републиканска и Демократска партија морале су да замене њихове потпредседничке кандидате – први пут 1912, када је Џејмс Шерман умро па се RNC (Републикански национални комитет; прим. прев.) окупио да размотри алтернативе (што није направило никакву разлику јер се састанак одржао након изборног дана у којем је демократа Вудро Вилсон већ однео победу), и други пут 1972, када је DNC гласао да замени Томаса Иглтона након што је одустао од места потпредседника Џорџу Мекгаверну.
ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ОВА ПРОЦЕДУРА КОНТРОВЕРЗНА?
На ово је лако одговорити: Због тога што је добрим делом недемократска. Уместо да Американци оду на гласачка места и изаберу председничког кандидата, партијским шефовима је дата ексклузивна привилегија да обичног претендента уздигну до позиције председничког кандидата. Са друге стране, суперделегати и обећани делегати (они који су се обавезали да ће следити резултате примарних избора у својим државама) ће бити остављени на цедилу.
Берни Сандерс би побеснео, а обични Американци би сматрали да цео процес иде на руку елитама. И били би у праву – ако кандидат умре или је приморан да се из неког разлога повуче – следећи кандидат Демократске партије ће бити човек естаблишмента. Већ можемо замислити присталице Бернија Сандерса како из свег гласа вриште да су обични чланови у потпуности маргинализовани у корист сигурног пријемчивог избора.
Без обзира да ли сте за или против Хилари Клинтон, Американци свих политичких уверење би требало да се надају да DNC никад неће морати да пролази кроз процедуру извлачења алтернативног кандидата право ниоткуда и његовог изгласавања по кратком поступку. Доналд Трамп би од тога несумњиво имао користи, али америчка демократија – у којој милиони Американаца у потпуности учествују у одабиру кандидата којег би волели да их представља на изборима – ће бити на губитку.
Данијел Р. Депетрис је сарадник у сарадник у „Defense Priorities“, и бивши дописник CNN.com, „Small Wars Journal“ и „Diplomat-а“
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
