Pročitaj mi članakNeron je zapalio Rim da bi lakše spevao pesmu, a Vučić je zapalio Ćacilend kako bi u drugi plan gurnuo sadržaj Rezolucije evropskog parlamenta.
Римљани су разумели поруку сопственог владара и одмах га на тада својствен начин уклонили са власти. Опстанак Рима био је важнији од сумануте жеље владара да постане успешан песник. Хоће ли српско друштво коначно схватити у каквој су опасности држава и народ и колико је болесно оно што пред нашим очима свакодневно чини Вучић, не би ли још који дан дуже одлучивао о свему.
Сама чињеница да се испред српског Парламента пуцало у току преподнева, да су горели шатори нехигијенског насеља које су незаконито ту поставили Вучић и његова СНС екипа и да су за ту њихову неуспелу режију окривљени студенти блокадери, знак је да је ђаво одавно однео шалу. Вучићеви наступи и по ко зна који пут изговорене бруталне лажи указују да је опстанак нације и државе озбиљно доведен у питање и ако се сви под хитно не тргнемо и не кренемо да реагујемо биће касно.
Ваљда је ова изрежирана Вучићева паљевина Ћациленда за који тврди да је последња одбрана Србије и извориште отпора, исто тако измишљеној обојеној револуцији, довољан доказ свима где смо ми допали као друштво и какве нам све опасности прете од људи који на беспризоран начин владају Србијом.
Вучићев касновечерњи говор у самом средишту Ћациленда где се о трошку народа Србије више од шест месеци окупљају ликови сумњивих биографија под фирмом студената који хоће да уче, умногоме подсећа на Хитлерово последње обраћање пред капитулацију Немачке, групи јадника који су још претекли да бране њега и његов бункер.
Режирано паљење Рајхстага и лажна оптужба да су га запалили Јевреји и непријатељи Рајха учврстила је Хитлера и његову партију на власти. Паљевина Ћациленда у режији Вучића и његових најближих сарадника показала је колико је ова власт суманута, али истовремено слаба и некомпетентна за изазове пред којима се налазе српска држава и народ.
Неспособност да прихвати одговорност и чињеницу да га народ више неће довешће Србију у посебну опасност, јер ако Вучићу и екипи дозволимо и даље да бира и одлучује, они ће зарад свог опстанка увек изабрати пропаст Србије. И на томе већ годинама свесрдно раде. Њихова свест функционише на поделама и мржњи коју су посејали у сваком сокаку.
Али то им више не пролази на начин на који би они то желели. Вучићу више не помажу ни свилене женске гаће, зашта га све чешће бројни партнери под именом и презименом прозивају како воли да их носи у њиховом присуству.
Ухваћен у мишоловку сопствених лажи, несвакидашње пљачке и издаје свих националних и државних интереса, Вучић попут сваког миша покушава и мисли да ће се некако извући уколико појача репресију и настави да измишља и манипулише.
Тако је мислио и Слободан Милошевић кад је после убиства Бошка Перошевића, председника АП Војводине, извршеног на дан безбедности 13.маја 2000. године, у директном ТВ преносу, покушао да то свали на припаднике Отпора. Али није му то помогло.
Његов политички крај, као и сада Вучићев, био је видљив на сваком кораку. Перошевићев убица, иначе из Раткова, је убрзо проглашен неурачунљивим, а ово убиство остало је до краја нерасветљено, као и многа друга, док је на власти, као и данас, била црвено – црна коалиција.
Ако је за Вучића Ћациленд последња одбрана његове слободе и да ће тај нелегално заузети простор бранити до краја, морао би у глави имати бар делове говора најпознатијег мајора српске војске, Драгутина
Гавриловића, који је својим животом и животима својих војника одлучно бранио много веће и важније вредности.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао, сматрао је Гавриловић. Са председником Ћациленда и нехигијенским насељем у срцу Београда то је немогуће. Нема слободе без слободних људи који слободно могу да пешаче у било ком смеру.
Размислите мало о томе.
