Pročitaj mi članakI Jeljcin i Putin imali su samo jedan zadatak - da sačuvaju vlast oligarha uglavnom jevrejskog porekla i to u svim oblastima društva: politici, ekonomiji, vojno-bezbednosnim strukturama, medijima i kulturi.
Када поставим овакво питање, разуме се, не мислим на приватну особу која носи такво име и презиме. У погледу Путина ствар је, природно, другачија. Он стоји на челу државе која поседује, поред САД, највише атомских бомби.
Северна Кореја, рецимо, демонизована је на Западу, но никоме у Вашингтону, Бриселу или Лондону не пада на памет да бомбардује ту државу. Република Српска, Ирак, Либија, Србија и тако редом, од стране Сједињених Држава и њених сателита проглашене су за „непријатеље демократије и људских права“. Зато су слободно, некажњено бомбардовали те земље и убили великих број недужних људи, жена и деце. САД и њени савезници могли су извршити војну агресију очевидно само зато јер именоване државе, за разлику од Северне Кореје, нису поседовале атомску бомбу, а супротставиле су се интересима војноиндустријског комплекса Америке и њиховим банкарима-милијардерима.
Ко је Путин и ко га је довео на чело државе? Каква је природа његовог режима? Да ли он заиста влада Русијом? На сва та питања не можемо да одговоримо ако претходно не поставимо питање Јељцина.
Кад човек прати медије и познаје не мали број становника те земље, долази свакако до закључка да већина Руса сматра да је он, Путин, „срамота Русије и главни унутрашњи непријатељ државе, издајник Родине попут Јељцина и Горбачова“. Да, управо то. Руси се стиде што Путин води неуспешни рат у Украјини. Почео је у фебруару 2022. После више од три године није постигао никакав значајан успех на војном пољу. Он и не води рат, већ „специјалну полицијску-војну операцију“. Његов генералштаб је веровао да ће војна трајати свега неколико недеља, свакако не више од три или четири месеца. Украјина до данас не само да није капитулирала, већ задаје озбиљне ударе по самој Русији и наноси знатне штете руској економији. Процењује се, рецимо, да су Украјинци до октобра 2025. уништили четрдесет одсто руских рафинерија. Већина становника Русије данас долази до закључка да је Путин само постављен као менаџер америчких и западних елита.
Наравно, ако се прате само државни медији, закључак ће бити сасвим другачији. Но, владина штампа је у свим државама иста – непоуздана, некритичка и никако не одговара стварном расположењу становника.
Да бисмо разумели што се догађа у Русији данас, морали бисмо кренути од самог почетка. Путин је постао председник пре двадесет и пет година. На чело државе поставио га је Борис Јељцин. Зашто је Јељцин за свог наследника изабрао Путина? У таквим одлукама, наравно, нема случајности. Данас се зна ко су били стварни владари Русије у доба Јељцина. Они су решили да Путин постане нови шеф државе. Били су сигурни како ће им управо његов избор омогућити да задрже привилегије стечене у време Јељцина. Током распада Совјетског Савеза, када је спроведена незаконита, криминална приватизација у свим секторима друштва, људи који су били блиски Јељцину преко ноћи су постали доларски милијардери.
Конкретно, Борис Березовски дао је интервју енглеском Фајненшел тајмсу, где се хвалио да се више од педесет одсто економије Русије налази у рукама свега седморице људи: Бориса Березовског, Михаила Ходорковског, Владимира Гусинског, Владимира Виноградова, Владимира Потањина, Михаила Фридмана и Александра Смоленског.
Џорџ Сорош лично се срео с Анатолијем Чубајсом, саветником Јељцина, ради организовања подршке Јељцину да победи главног конкурента на изборима, комунисту Генадија Зјуганова. И та именована седморица најбогатијих грађана Русије заиста су помогла Јељцину. И гле чуда – нико од набројаних није етнички Рус. Сви су Јевреји. Када човек то напише, обично бива нападнут. Критика почиње од аргумената типа „зашто пребројавати крвна зрнца“ до оптужбе за „антисемитизам“. Стотине Руса, али и странаца, писало је о том феномену. Руси чине 82% становништва земље, и нико, нити један припадник тог народа, није милијардер! А Јевреја према статистици за 2024. годину у Русији живи око 150.000, или 0,1% од укупног броја становника Русије. А, видимо, држе 50% свог богатства у Русији. Ово мени не изгледа ни нормално, ни здраво. Зато с правом изазива незадовољство код руског народа. Успут да приметим, како је данас број доларских милијардера у Путиновој Русији достигао бројку од 146 особа. И још нешто. Оптужба за антисемитизам једноставно не може да стоји, јер именовани руски Јевреји јесу Ашкенази. А они, како је познато, уопште нису семитског порекла, што је, рецимо, случај са Палестинцима или сефардским Јеврејима.
Октобар 1993.
Кључни догађај је октобар 1993. Без њега се не може разумети Русија данас, октобра 2025. Укратко, 3. октобра 1993. око пола милиона ненаоружаних грађана Москве изашло је на улицу да пружи подршку парламенту. Кретали су се према Белом дому и главној руској телевизији Останкино. На ненаоружане грађане отворена је митраљеска, а потом и тенковска паљба, без икаквог упозорења. Број жртава те трагедије никада није тачно утврђен. Преживели учесници тог народног бунта против Јељциновог криминалног режима говоре о 1500 до 5000 убијених.
На овом примеру најбоље се види суштина режима Бориса Јељцина. Он је одбранио олигархијски систем. Али се овде види и право лице Путина. Он никада није спровео истрагу о тим злочинима. И не само то – он је отворио и Јељцинов центар, који и данас, октобра 2025, у свом програму има ширење русофобије и мржње према руском народу. Најугледнији људи из руске културе и науке покренули су последњих година више петиција за његово затварање. Без успеха.
Вратимо се рату у Украјини. Зашто да Руси и Украјинци гину? Да би одбранили богатство најбогатијих породица у Москви и Кијеву? А нико, најзад, од њих није по националности Рус, а ни Украјинац. Браћо Украјинци и Руси, зашто ви гинете? Чије интересе ви браните? Поред Крима, Руско пролеће 2014. захватило је читаву источну Украјину, где је народ захтевао да постане део Русије. Путин, у договору с Лондоном и Вашингтоном, подло је издао Русе у Украјини, а многе најистакнутије представнике ликвидирала је највероватније његова тајна полиција. Многи Руси из тих крајева уверени су да је Путин наредио маја 2015. ликвидацију хероја „руског пролећа“ из Луганска Алексеја Мозговоја (Алексей Борисович Мозговой). Рођен је године 1975. Иако веома млад, постао је легенда међу Русима у Украјини.
Док руски војници, не старији од двадесет и пет година, гину на Украјинском фронту а ратна гробља постају све већа, Москва и остали градови одржавају веселе концерте и журке. За њих рат не постоји. Да у марту 2024. године није дошло до трагедије у Москви, када је у концертној дворани Крокус страдало око сто педесет младих људи, који су дошли да уживају у концерту једне рок групе, шира јавност не би ни сазнала за цинизам Путинове власти. Родитељи Руса сахрањују своје хероје погинуле у Украјини, док истовремено недалеко од гробља трешти музика и народ раздрагано пева и игра! Као да живе на Исланду или Новом Зеланду!
Браниоци Белог дома упутили су 4. октобра 1993. апел руском народу: „Мы любили Россию. Мы хотели, чтобы на этой земле восстановился, наконец, тот порядок, имя ему – соборность; внутри ее всякий человек имеет равные права и обязанности, и преступать закон не позволено никому, в каком бы высоком чине он ни был. Дух наш не сломлен. Да, умирать страшно. В наши последние минуты мы обращаемся к вам, граждане России. Запомните эти дни. … Не дайте затоптать великую православную веру, не дайте затоптать Россию. Наши души с вами. Россия непобедима.“ Верујем да је апел толико јасан и разумљив сваком Србину да превод није потребан.
Прошло је преко три деценије од тих крвавих догађаја, када је криминална банда Јељцина извршила масовно убиство руских људи у центру Москве. Пуцали су по представницима парламента који су били законито изабрани. Путин преко две деценије влада Русијом, а ниједном није ни покушао да одговори ко су одговорни за овај злочин, ни да се утврди број невино убијених цивила. И Јељцин и Путин имали су само један задатак: да сачувају власт олигарха и то у свим областима друштва: политици, економији, војно-безбедносним структурама, медијима и култури.
Вучић и Путин – самозванци
Слично се чује и с руске стране: „Вучић се одрекао дела српске територије и признао Косово. Зашто од нас Руса захтевате да бранимо Косово, када сте га се ви Срби сами одрекли?“ Мој одговор је исти као и по претходном питању. Вучић је истина издао Косово, али то није урадио српски народ. Вучић на изборима није никада победио, већ је фалсификовао изборе. Он није легитимно изабрани председник. Он је самозванац. А то је и Путин.
Шта се код нас само све не говори и пише о тој земљи! „Русија је уз нас, Србе“; „Руси су нас увек издали“; „Једино се можемо поуздати у Русе“; „Русија нам никада није помогла.“ На коју Русију мислите? И који Руси? Видим да моји саговорници често мешају режим у Москви са руским народом. За многе су Путин и руски народ једно те исто. Путин и руски народ не само да нису исто, већ су им интереси сасвим супротни.
Укратко, руски народ потпуно је обесправљен од године 1917. Зато је сасвим нетачно и управо злонамерно тврдити како нам Руси никада нису помогли. Царска Русија јесте. Без њене помоћи данас вероватно не би ни било Србије. Није нам помогла само онда кад није могла помоћи ни сама себи. Рецимо, током Кримског рата 1853-1856. Тада се комплетна Европа ујединила против Русије. Стога су сасвим неоправдане оптужбе против Русије да нам није довољно помогла на, рецимо, Берлинском конгресу 1878, или у погледу Анексионе кризе у Босни 1908. године. Целокупни Запад био је и тада против Русије и Србије.
Да руски цар није запретио сепаратним миром са Немачком, Французи и Енглези у Првом светском рату оставили би српске војнике да умру од глади на албанској обали. Уместо да подигнемо споменик захвалности Русији, Срби, „француски ђаци“, са краљем Александром, сасвим неоправдано и подло, супротно интересима Срба, на Калемегдану дижу споменик „захвалности Француској“. У свим кључним историјским ситуацијама XIX и XX века, међутим, Француска је била на страни наших непријатеља. А тако је и данас. Русија нам није помогла онда кад је наша политичка елита издала Русију. О томе је блиставу студију написао Дејан Мировић.
Руси просто осећају да власт на њих гледа као на сметњу њиховом либерално-олигархијском систему. Јасно се види настојање Путиновог режима да промени етничку слику Русије. Чињеница је да се последњих десетак година доселило двадесетак милиона миграната, углавном из исламских држава бившег Совјетског Савеза. Људи просто не могу да свакодневно гледају понижавајући положај руског народа, или, како ми рече један Рус, који се године 2023. са породицом доселио у Србију, „это унижение нашего народа“ прешло је све границе.
Основни закон државе, устав, кога су писали амерички савезници за владавине Јељцина, и данас је на снази у Русији. То је типичан англосаксонски, либерални устав, где је осигурана сва власт тајкуна из Русије и њихових спонзора из Лондона и Вашингтона. Путинов режим не само да одговара интересима олигарха, већ и Западу. Путин није објавио ратно стање у земљи ни кад је украјинска војска заузела Курску област, део руске територије.
Најспособнији руски официри хапсе се и осуђују на затворске казне, као што је генерал Иван Попов или Игор Стрелков, или се маргинализују као генерал Суровикин. А за окупацију Курске области нико до сада није одговарао. Генерал Герасимов и његове колеге и даље заузимају високе положаје, премда су доказали своју неспособност. Види се да Путину није циљ да победи у рату, већ да уз помоћ „рата у Украјини“ учврсти своју власт.
Као што сам показао у десетак текстова у последњих неколико година, укратко бих поновио основне тезе. Као прво, Русија је престала да постоји године 1917. Совјетски Савез не само да није исто што и Русија, већ је сасвим супротан интересима руског народа. Бољшевици су окупирали Русију. Они су се и понашали као окупатор. Убијали су и уништавали све што је руском народу вековима било свето. Стрељање представнике елите руског народа, нарочито свештеника, уметника и монаха, веома је добро документовано. Сви други народи у Русији били су прогањани, али само ако су били противници бољшевистичког режима. Једино су Русе убијали само зато што су – Руси.
Од године 1917. до данас није престао процес дерусификације руских земаља и понижавања Руса. Царска Русија је уништена и октобра, по новом календару 7. новембра 1917, међународна терористичка организација бољшевика на челу са Лењином, Троцким и Парвусом, уз помоћ немачког новца, доведена је на власт у земљи. Лењин је јавно говорио како прижељкује пораз Русије у Првом светском рату и победу Немачке. Све до данас се у том погледу ништа суштински није променило. Русија и руски народ и сада су окупирани.
Чим су доведени на власт, одмах су почели с масовним убијањем најугледнијих представника руског народа. Одрекли се Финске и Пољске, Јужни Сибир припојили Казахстану, планину Карс предали Турцима. Колико је Руса било жртава лењинско-стаљинског режима? Реч је о милионима. Бољшевици су велики број Руса побили, или је народ просто умирао од глади. Бројке приближно говоре следеће: од 1917. до 1923. страдало је око десет милиона Руса. Од глади 1932. и 1946. године умрло је 12 милиона Руса, а три милиона Руса стрељали су Лењин и Стаљин. У рату од 1941. до 1945. погинуло је око 30 милиона Руса. Када саберете ту суму, добијете одговор на питање зашто руски народ изумире и нестаје.
Комунисти су демонизовали царску Русију. А бројке говоре да је од 1817. до 1917. у Русији било осуђено на смрт мање од 1000 људи. А само је један од главних Стаљинових џелата по имену Василиј Михаилович Блохин лично стрељао 15.000 људи, већину без суда, невиних.
Дозволите ми да се поновим из једног од својих прилога: највећа нада Русије су њени људи, хероји из данашњег рата с Украјином и НАТО-ом. Кад се они врате из рата, сигурно се неће помирити с терором који исламски мигранти чине против руских жена и девојака. С њима би могао да започне васкрс Русије и стварање нове, праведније Русије. Како је самоуверено рекао један вишеструко одликовани руски официр с украјинског ратишта: „Тако ће и бити. Живећу с том надом!“
