Pročitaj mi članakDa li je u naše dane moguć ravnopravni savez svih evropskih država, slobodnih i nacionalnih? Veruje se da su ovaj san evropskih konzervativaca pre sto godina pokušali da ostvare Rihard Kudenhove-Kalergi i njegovi saradnici. Godine 1923. u Beču je objavljen Kudenhove-Kalergijev manifest „Pan-Evropa“, koji poziva na ujedinjenje Starog sveta pred opasnostima novog svetskog rata, ekonomske hegemonije SAD i širenja bolьševizma.
Ideje Austrijanca su odmah naišle na odjek u evropskim intelektualnim krugovima. Oktobra 1926. godine u Beču je održan Prvi kongres Panevropskog pokreta, a Kudenhove-Kalergi je izabran za međunarodnog predsednika. Na sednici Lige naroda 5. septembra 1929. godine u Ženevi postavljeno je pitanje stvaranja Federacije evropskih naroda. Panevropski pokret smatra se pretečom savremene Evropske unije. Ipak, ni pokret Kudenhove-Kalergija, ni Evropska unija, nisu uspeli da ostvare istinsku ideju o jedinstvu evropskih sila „od Lisabona do Vladivostoka“, koje nezavisno i mirno sapostoje u Starom svetu. Ali to je postignuto u XIX veku, zahvaljujući ruskom caru Aleksandru Prvom.
8. oktobra 1815. godine ruski car Aleksandar I, austrijski car Franc I i pruski kralj Fridrih Viljem III potpisali su u Parizu „Akt Svetog saveza“ u cilju održavanja uspostavljenog svetskog poretka na Bečkom kongresu 21. juna 1815. godine. Iste godine, Svetom savezu se pridružio francuski kralj Luj XVIII, a zatim većina monarha Zapadne Evrope. Samo engleski princ regent i rimski papa nisu formalno podržali savez, što im nije smetalo da se u svojoj politici rukovode istim principima; jedino turski sultan, kao nehrišćanski vladar, nije primljen u članstvo Svetog saveza. Velika Britanija, koja se nije pridružila Svetom savezu, podržavaše njegovu politiku po nizu pitanja, posebno u prvim godinama nakon osnivanja organizacije, i čak uzimaše aktivnog učešća u njegovim kongresima.
Vodeću ulogu u radu Svetog saveza igrao je idejni začetnik ujediniteljskog procesa, ruski car Aleksandar I. Austrijski diplomata Meternih je pisao da „Savez beše jedinstven izraz mističnih težnji cara Aleksandra i primene hrišćanskih načela na politiku“. Akt o obrazovanju Svetog saveza, sačinjen od Aleksandra I, nosio je religiozno-mistični karakter s pozivanjem na učenje Isusa Hrista, koji „blagovestvovaše ljudima da žive kao braća, ne u vražbi i zlobi, no u miru i ljubavi“. Monarsi koji su ga potpisali obavezali su se „u svakom slučaju i na svakom mestu… jedni drugima pružati potporu, podršku i pomoć“.
Posle pobede nad Napoleonom, Aleksandar I je u središte svog delovanja svesno stavio međunarodne probleme, prihvatajući odgovornost za buduće očuvanje mira – što je veoma pozitivno bilo primljeno u evropskom javnom mnjenju, koje je u njemu videlo „istinski velikog muža, kome su narodi svih zemalja toliko mnogo obavezni“. Ruski car ipak shvataše neprimerenost izgradnje takve politike na pređašnjim idejama Prosvetiteljstva, uvideo je da sistem „ravnoteže snaga“, kočnica i ravnoteža u odnosima među državama, stvoren u XVIII veku, nije u stanju sprečiti zamašne i dugotrajne vojne sukobe, a takođe odbacivaše načelo prevlasti jakih država nad slabim, koje razdeljivaše Evropu na interesne sfere „velikih sila“. Kako se to razlikuje od svega što ujedinitelji ili pokoritelji Evrope, Napoleon i Hitler, sva Evropska unija sa svojim ideolozima, postuliraše i sprovodiše u život!
Potraga za inim načelima spoljne politike dovela je ruskog cara do toga da su prvi put u istoriji međunarodnih odnosa za obrazlaganje održavanja mira isticani ne čisto materijalni motivi – trgovački dobici, teritorijalne tekovine, strah od kazne za narušavanje mira i tako dalje – već bogoslovski razlozi.
Doktrina Aleksandra I usko je povezana s njegovim ličnim pogledom na svet, tačnije – s verskim preokretom koji je obeležio njegov lični život tokom Otadžbinskog rata i Zagraničnih pohoda i koji se neposredno pokazao u njegovoj politici. Ipak, vredi navesti rečenicu ključnu za razumevanje unutarnjeg života Aleksandra I: „Moskovski požar [1812. godine] ozari moju dušu i sud Božji na ledenim poljima ispuni moje srce toplinom vere koju ono dotle nikada nije osećalo. Tada uznah Boga kakvim ga blagovestvuje Sveto Pismo, tada urazumeh i shvatih Njegovu volju i Njegov zakon, i tvrdo u meni sazre odluka da sebe i svoju vladavinu posvetim samo Njemu“. Kao što Aleksandar I reče u istom razgovoru, tok borbenih dejstava mu je dokazao da sami ljudski napori u ratu nisu dovoljni ako sâm Gospod ne daje svoju neposrednu podršku.
Valja podvući da traganja ruskog cara 1815. behu spregnuta s njegovim posebnim duševnim stanjem: na povratak Napoleona on je gledao kao na ponovni dolazak „genija zla“ u svet, protiv koga borba mora nositi eshatološki karakter. Aleksandar I je, navodno, u Parizu tada otvoreno govorio: „Hoću javnim činom vazdati prinošenije Bogu Ocu, Sinu i Svetomu Duhu, koje sam dužan prinesti za Njegovu zaštitu, i pozvati narode privoleti se u poslušanju Jevanđelju. […] Želim da mi se austrijski car i pruski kralj prisajedine u ovom činu poklonjenja, da bi na nas gledali kao na mudrace, došavše s Istoka odati počast vrhovnoj vlasti Gospoda Spasitelja“.
Tako je Akt „bratskog hrišćanskog saveza“, sastavljen od Aleksandra I i potpisan zajedno s pruskim kraljem i austrijskim carem 26. septembra 1815. bio pozvan da položi ideološku osnovu za novi svetovni poredak, koji je smenio dvadesetogodišnji niz ratova. Mnogo toga, i u postupku razrade i potpisivanja ovog akta, i neposredno u sadržaju, izdvajalo ga je od običnih međunarodnih rasprava i deklaracija, istavljajući u prvi plan upravo njegov ideološki naboj. Sveti savez je od strane Aleksandra I bio zamišljen kao religiozna ideja, a tek onda kao spoljnopolitičko društvo.
U osnovne teološke pojmove akta Svetog saveza spada, ponajpre, „bratstvo u Hristu“. Ono se pre svega razotkriva kao međukonfesionalno političko hrišćansko jedinstvo, i nimalo nije slučajno to što tri monarha koji su potpisali akt predstavljahu zemlje u kojima behu zastupljene tri najveće hrišćanske veroispovesti: Rusija – pravoslavlje, Austrija – katoličanstvo i Pruska – protestantizam.
Sledeća važna retorička formula, zasnovana na poveznicama ka Svetom Pismu, bila je „očinska briga“ monarha za svoje podanike, kojima će upravljati „kao očevi porodica radi očuvanja vere, mira i pravde“. Projektujući biblijski odnos „oca“ i „dece“ na odnos između vladara i podanika, Akt je od poslednjih prirodno zahtevao poslušanje volji monarha, koji je jedini sposoban da sačuva veru i mir. Svako neposlušanje monarhovoj volji (sve do revolucije) u takvom slučaju osuđuje se ne samo pravno, već i moralno, kao greh u biblijskom smislu. Međutim, ono što tako nedostajaše svim idejama ujedinjene Evrope jesu – principi Svetog Pisma, položenog u njegovu osnovu! Simvolično je da je na ovoj ideji bratstva i jedinstva ustrajavao upravo pravoslavni monarh, koji je bezuslovno vaspitan u Rusijom preovlađujućoj ideji zemlje kao Trećeg Rima, bedema hrišćanske vere u svetu.
Važno je podvući da je Sveti savez u datom aktu proglašen konačnim i, u tom smislu, „večnim“ sistemom evropskog svetovnog poretka. Njegovo poštovanje se izjednačavalo s „ispunjavanjem pravila i delatnim utvrđivanjem dužnosti kojima je Božanski Spasitelj poučio ljude“. Shodno tome, takav sistem više nije mogao biti podložan preispitivanju – svako njegovo kršenje postajalo je kršenje „božanskih zapovesti“, odnosno bogoborstvo. U tome se jasno zapaža eshatološki karakter ideologije Svetog saveza (jer, kako ističu istraživači, ključni element mistične eshatologije, karakteristične za početak XIX veka, bio je savez svih „vernih čeda“ pred onima što se bore protiv Hrista i služe njegovim neprijateljima „u poslednjim vremenima“). Osim toga, odstupanje od Svetog saveza, to jest narušavanje evropskog poretka, proglašavano je prestupnim još i zato što je tumačeno kao raskid „bratstva“, nasrtaj na život drugog brata, pa je samim tim izjednačavano sa grehom Kainovim u Svetom Pismu. Ko zna, možda je Evropa pala upravo zato što je prekršena zakletva koju su njeni čelnici dali pred licem Božjim?
Spajanje i međuprožimanje političkih i verskih smislova u retorici Svetog saveza imalo je produžetak u pratećoj simvolici. Tako je akt potpisan na dan kada Pravoslavna Crkva proslavlja Vazdviženje Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg, što daje čitav niz značenjskih uputnica – od ukazivanja na monarhe koji ispunjavaju volju Božanskog Proviđenja (reč je o carici Jeleni i caru Konstantinu), do isticanja krsta kao opšteg simvola za sve hrišćanske veroispovesti. Ne manje je važno i to što u Rusiji, kao što je već pomenuto, Akt beše obnarodovan na dan praznovanja Roždestva Hristova. Aleksandar I je samim tim otelotvorio sopstvene predstave o dubokoj značenjskoj povezanosti ovog praznika s političkim zbivanjima tekuće epohe – toliko dubokoj, da je sâm Božićni praznik manifestom ruskog cara od 30. avgusta 1814. godine bio preimenovan (!) i dobio nov crkveni naziv: „Roždestvo Spasitelя našego Iisusa Hrista i vospominanie izbavleniя Cerkvi i Deržavы Rossiйskiя ot našestviя Gallov i s nimi dvadesяti яzыk“, to jest: „Rođenje Spasitelja našega Isusa Hrista i uspomena na izbavljenje Crkve i Države Rusijske od najezde Gala i s njima dvadeset naroda“.
Ključni citat iz Jevanđelja, koji objašnjava „svetsko-istorijski” značaj događaja koji se dešavaju u okviru Svete alijanse, sastanka monarha i konferencija, u konceptu Aleksandra I, bile su reči apostola Pavla: „Staro prođe, gle, sve novo postade“ (2 Kor. 5: 17); Ruski car kao da je preuzeo na sebe odgovornost koja mu je od Boga dodeljena za nove političke odnose u svetu. Političke ideje Aleksandra I jasno su oslikavale izvesnu pozitivnu sliku budućnosti – političko ujedinjenje svih hrišćana u Evropi na čelu sa njihovim monarsima, svojevrsnu panevropsku hrišćansku federaciju u granicama određenim pristupanjem zemalja Aktu Svetog saveza.
Istovremeno, u retorici Aleksandra I podjednako jasno bila je opredeljena i negativna predstava neprijatelja. Ovde i opet valja podvući da dihotomija prijatelj/neprijatelj leži u osnovi političke teologije gde, po rečima Karla Šmita, „glavni smisao političkog jeste iskanje i jasno razlikovanje figure neprijatelja, čiji geštalt mora učiniti jačim naše sopstveno biće“.
Konstrukti političke teologije se samim tim stvaraju kako bi se ova predstava neprijatelja opskrbila nizom obeležja po kojima bi se on uvek mogao lako razotkriti – i ta obeležja su sazdavala predstavu neprijatelja hrišćanstva. Za Aleksandra I ovaj zadatak se rešavao aktuelizovanjem iskustva Francuske revolucije; reakcija na to iskustvo je iznedrila njegove ideje u celini.
U retorici Svetog saveza, razvijanoj na njegovim kasnijim kongresima, kao i u pratećim diplomatskim memorandumima, borba protiv evropskih revolucija nije bila tek zaštitna mera za očuvanje monarhijskih režima, pa čak ni samo jemstvo bezbednosti zemalja, već i teološki motivisan zadatak – sučeljavanje sa svetskim zlom radi produženja pomenutog „novog doba“ i održanja „hrišćanske religije i morala“ u međunarodnoj politici.
I cilj i smisao Svetog saveza sastojahu se u sprečavanju „zauvek“ ratova u Evropi, što ruski car posmatraše kao apsolutnu vrednost – ne toliko samu po sebi, koliko kao ispunjenje volje Božanskog Proviđenja i plod širenja hrišćanske religije i morala u političku sferu. Takav sistem imađaše i razgovetno viđenje političke budućnosti Evrope – u vidu ekumenske pan-hrišćanske federacije, i jasnu predstavu o neprijatelju – bilo kakvim revolucijama (proisteklim kako iz društvenih, tako i iz nacionalnih sukoba). Potonji su bili tumačeni u smislu greha i zločina protiv „večnih“ Hristovih zaveta. Borbu protiv revolucije ruski car je, pak, tumačio s teoloških stanovišta kao suprotstavljanje ujedinjenim antihrišćanskim silama koje oličavahu „svetsko zlo“ protiv kojeg je Aleksandar I pozivao na borbu. I, što je važno, Sveti savez je, makar i nakratko, učinio Evropu jedinstvenom.
Nažalost, sistem stvoren Bečkim kongresom bejaše u suprotnosti s interesima nove klase u nastajanju – buržoazije. Buržoaski pokreti protiv feudalno-apsolutističkih snaga postaše glavna pokretačka snaga istorijskih procesa u kontinentalnoj Evropi. Sveti savez je ometao uspostavljanje buržoaskog poretka, uspon kapitalista, koji na kraju postaše udarna pesnica obaranja monarhija. Zajedno sa njima, u arenu vrednosti Starog sveta počinje ulaziti novac, a duh Mamona potiskivati Istinitog Boga iz sr̂cā elite. Evropska unija je kost od kosti jedne nehrišćanske organizacije zasnovane na ekonomskim interesima i politici ucene i protivljenja, koja nikada nije bila objedinjujućim središtem svih evropskih država bez izuzetka. Ruskom caru Aleksandru I je stvaranje takvog središta uspelo, makar na kratko vreme. Možda će se monarhovih ideja još setiti i primenjivati ih u praksi, dajući Starom svetu šansu za očuvanje svog hrišćanskog identiteta, preporod negdašnje veličine i civilizacijski procvat.
Hvala na pažnji braćo i sestre. Vidimo se sledeći put!
