Од када су се током протеклих неколико година ужариле наше политичке страсти, Срби се, неретко, налазе на позицијама две једнако национално штетне крајности. При томе сада говорим о више-мање нормалном делу нашег народа, а не онима који су дуготрајно отишли у бестрагију припадности СНС интересној заједници или НАТО лобистичким структурама.

Једни, из редова већинске Србије којом се бавим, тврде да су и даље уз Вучића (или макар активно нису против њега), иако се са њим око много тога не слажу, зато што су они који желе да га сруше, углавном, гори од њега. Да се ради о прворазредној будалаштини (самој по себи без ширег смисла о коме ће бити речи), не треба много објашњавати. Александар без Косова је извршио националну велеиздају какву не би успели да спроведу они који су отворено на антисрпским идеолошким позицијама. Његов лажни патриотски кредибилитет му је послужио, па и даље служи за прилично ефикасно прикривање издаје. Стога, да поновим, ни Соња Бисерко – камоли њени следбеници микро калибра, какви су сада у првом плану – не би успели да направе штету какву је Аца Преварант учинио српском народу. Уз то, важно је нагласити да међу грађанима који се боре против Вучића – ма колико у политички организованој сфери ту били заступљени НАТО фанови и ЕУ фанатици – преовлађују они који имају националне ставове.

Друга крајност, којом ћемо се детаљније бавити, суштински се своди на став: све што је усмерено против Вучића, добро је за Србију. Ово је такође велика глупост, са погубним националним последицама ако би којим случајем превладала као политички оријентир оних који се боре за промене. Да јасно сагледамо да је баш тако, послужиће нам неколико ЕУ и америчких докумената, који су се у претходним данима, у озваниченом виду појавили, те су неутемељено обрадовали велики део српске опозиционе јавности. Од грађана и није за очекивати да пажљиво читају закључке и законе за нашу судбину релевантних иностраних центара моћи, а медији који им нуде њихову анализу, по правилу, то раде у оквирима онога што је у Бриселу и Вашингтону зацртано као део плана окончавања окупације Србије, тако што би после велеиздајника Вучића, њено кормило преузео чопор малих евроатлантских Вучићевих сурогата. Док би народ Србије имао илузију да се нешто променило набоље, они би наставили да воде погубну националну политику Аце Анти-Србина.

Да кренемо од Закључака председавања Савета за опште и европске послове Европске уније (који чине ресорни министри држава чланица ЕУ), који су код нас од стране прозападно-опозиционих гласноговорника лукаво представљени као „коренити преокрет у вези са односом Брисела према Вучићу“, који „указује да се Србија приближава ослобођењу“. У том документу се указује да је потребно да официјелни Београд „убрза реформе у области владавине права и доследно примени усвојене законе о медијима и јединственом бирачком списку“.

Нема сумње, ради се о умереној критици Вучићевог режима, која за разлику од претходних, није ограничена само на Европски парламент. У питању је једно од истинских средишта ЕУ власти. Но зато је далеко од тога да су ту стварно већ залупљена врата у лице нашем спин диктатору. У наставку Закључака ЕУ вођство предлаже ублажавање „тензија и дубоке поларизације у српском друштву“ и ради тога „позива на конкретне и опипљиве реформе у области владавине права“. Другим речима режим је добио жути картон али није дисквалификован; и даље има шансу да добије „помиловање“ ако, номинално мало побољша наш политички систем, а реално учини нешто друго, што се тражи у наставку текста.

Ту се од Београда захтева да у потпуности примени „Споразум о путу ка нормализацији“ из фебруара 2023. (у питању је Француско-немачки план о признању Косова) и Анекс о његовој имплементацији, договорен у Охриду у марту исте године. Вучић је Споразум и Анекс – противно Уставу Србије који му у члану 114. експлицитно налаже одбрану територијалног интегритета Србије, а без уставних овлашћења да може да доноси било какве кључне одлуке из домена спољне и унутрашње политике (члан 112) – усмено прихватио, чиме је и формално починио велеиздају. Свестан тога о чему се ради, није се усудио да нареди да поменуте издајничке акте било ко од његових извршиоца потпише (нпр. председник владе или министар спољних послова). И док није избио масовни студентско-грађански демократски устанак, али се Србија већ јако заталасала због потенцијалног литијум геноцида, наш спин диктатор се уплашио да иде до краја велеиздајничког пута. Једно је варање грађана и припадника државног система да брани Србију док закулисно продаје Косово, а друго је недвосмислено признати оно што је суштински злочин.

Брисел сада баш то тражи од њега, како би за будућност учврстио недела СНС режима, и, у то сам сигуран, ако Александар Вучић скупи храброст да захтевано учини, те се после тиме изазване неизбежне нове експлозије народног незадовољства некако одржи на трону, спреман је да му гарантује безбедност и плен након релативно брзог одласка са власти. Акценат би био стављен на брзо спровођење тзв. демократских реформи, уз учешће прозападног дела опозиције и оних који би, како се евроатлантисти надају, из редова исте квислиншко-идеолошке породице узурпирали студентски покрет отпора. НАТО клубу треба Србија препакована по његовим стандардима, али после тога више не и већ озлоглашени квислинг који се сада уцењује да у наредној години обави први део тог посла. Сетите се само Мила Ђукановића, ДПС-овог увлачења Црне Горе у НАТО противно већинској вољи грађана, и онда њиховог пада са власти.

Сличне позиције као ЕУ заузео је и Вашингтон. Доналд Трамп свакако јесте амерички суверениста који није спреман да интересе САД жртвује мондијалистичким намерама евроатлантске анационалне елите, али то не значи да је за Србе битно бољи од ње. Амерички суверенизам не искључује империјализам, само је његов носећи стуб другачији неко када се ради о идеолошком евроатлантизму. Поготово су им исте намере да се легализује претходно империјално косовско освајање. Још када је у фокусу био Споразум у Вашингтону из 2020. године, током првог мандата поново актуелног ријалити председника САД, он је демонстрирао да је његов однос према спрским интересима сличан ономе који су имали западни политичари који су извршили агресију на Србију 1999. године те окупирали нашу јужну покрајину (то што их је Трамп због тога критиковао док није био на власти, не значи много). Сјаха Бил а узјаха Доналд, а америчке мамузе су за Србе остале исти!

Да се о томе ради, ако смо од 2020. заборавили, најбоље нас подсећа амерички Закон о одбрани за 2026. годину, чији додатак је и Закон о демократији и просперитету Западног Балкана, који је наивно обрадовао многе у Србији којим је с правом мука од Вучића. У првом а носећем акту наше приче, експлицитно се каже да САД подржавају „независност и евроатлантске аспирације Косова“, те „одбацују сваку помисао о његовој етничкој подели или размерни територија“. Тек уз то се у нашем региону који из америчког угла обухвата део Балкана који није у саставу ЕУ, промовише борба против корупције, јачање владавине права и независних институција (нпр. судства), транспарентност јавних набавки, као и оснаживање сајбер безбедности и цивилног друштва.

Сада да се осврнемо мало шире и на додатак реченом тј. на Закон о тзв. Западном Балкану, у коме се експлицитно, ван онога што се односи на Косово, на преурањену радост дела нашег народа, говори о стању у Србији. Истиче се – на бази онога што је срж извештаја Канцеларије ОЕБС-а за демократске институције и људска права (ОДИХР) из 2024. године – непостојање праведних услова за одржавање избора у Србији те неадекватно понашање власти у вези са њима, „укључујући недоследну примену заштитних механизама током гласања и бројања“ (гласачких листића).

На прву лопту, такав тон у америчком Конгресу усвојеног Закона о демократији и просперитету Западног Балкана, делује охрабрујуће. Поготово што се извршним властима (председничкој администрацији) САД намеће обавеза увођења санкција, најкасније у року од 90 дана, оним званичницима држава нашег региона за које се утврди да су „умешани у коруптивне активности“, да „подривају демократске институције или изборне процесе“, те су „одговорни за озбиљна кршења људских права“.

Лепо али проблем је у томе што се све своди на принцип: кадија ти суди, кадија те тужи! Американци држе и нож, и погачу. А не трба да заборавимо да је Закона о демократији и просперитету Западног Балкана само кров ефемерне једногодишње конструкције, чији темељ је Закон о одбрани за 2026. годину, а она је одраз много трајнијег, деценијског америчког (антисрпског) приступа Србији и Србима, односно нашем региону. Вучић је и раније био тиранин и шеф СНС картела који пљачка Србију. И ником ништа. Бела кућа је окретала главу на другу страну. Приман је у њој као мали, покорни квислинг Вашингтона и Брисела.

Сада се само ради о томе што тамо схватају да је његов рок трајања дефинитивно при крају, те му нуде завршни аранжман. Јасно су нам нацртали какав је он из угла њихових интереса, само многи наивни Срби то још не виде. Американци као и ЕУ званичници пре свега траже да Вучић и формално оконча косовску велеиздају. Ако то брзо учини они га онда персонално неће оптужити да је фактор демократске и криминалне дестабилизације Србије (иако сада стварају и предуслове да тако ударе на њега ако не буде кооперативан из страха да неће успети да побегне од беса српског народа због стављања печата на велеиздају). Од персоналних санкција нема ништа. Штавише помоћи ће му да спроведе „демократску транзицију“ по НАТО стандардима (каква је већ испробана у Црној Гори). Диктатор ће онда у њеном завршном делу меко пасти са власти а наследиће га они који су спремни да раде за његове стране господаре. У наредној фази – тада већ еуфемистично назване „консолидовањем демократије и правне државе“ – по нека ситна и средња риба из СНС картела доспела би пред лице правде, али његов главешина, са најважнијим сарадницима, остао би недодирљив.

То се у Бриселу и Вашингтону, верујте ми, спрема Србији. Ако ми ипак не верујете, пажљиво прочитајте Закључке председавајућег Савета ЕУ за опште и европске послове (Закључци имају ту форму јер се Мађарска није сложила, због питања Украјине, за разлику од осталих 26 чланица ЕУ, да их подржи, па се они тако зову а не као обично на крају године, Закључци Савета за опште и европске послове). И још приде пролетите кроз, на интернету такође доступне, америчке новоусвојене прописе: Национални закон о одбрани за фискалну 2026. и Закон о демократији и просперитету Западног Балкана. Само оно што се ту у вези са нама, довољно је фактографски сагледати и повезати, па мрачни евроатлантски план за наредну годину, постаје потпуно видљив. Како наш народ каже: заклела се земља рају да се тајне сазнају (чак и када су лукаво упаковане).

Они који стоје иза насилног разбијања Југославије, уништавања Републике Спрске Крајине, окупације западног дела Републике Српске те егзодуса Срба из Сарајева, отмице Косова и Метохије, покушаја наметања Србима комплекса геноцидности, наставка гушења РС и монтенегринског неоусташког пројекта – сигурно ништа добро не желе ни крњој Србији. До грађанских права и демократије за њен народ, стало им је таман колико и до лањског снега. Вучић је за њих, понављам, ислужени слуга, а не мрски диктатор и мафијаш. То што коначно помало почињу да раде против њега само се своди на појачавање притиска да већ окрвављеним ножем зада Србији коначни косовски ударац, исто то уради са Русијом како би са њом посвађао Србију, и тако себи обезбедио безбедну и берићетну квислиншку пензију.

Ко то неће да види и пошто су недавно документарно обелодањене све чињенице у прилог тога, или је луд, или је (из убеђења или професионално) следбеник другосрбијанске србофобне идеологије. Против спољног зла морамо да се боримо колико и против унутрашњег. Ниша мање. Циљ треба да нам буде истинско национално и демократско ослобођење Србије, а не продубљивање НАТО окупације наше земље.

Ознаке: 2026., Драгомир Анђелковић, НАТО