Прочитај ми чланакРасправе о најгорим могућим исходима поново су се вратиле у аналитичке кругове. Погоршање међународне атмосфере и стални ризици ескалације – било да се помињу Гренланд, Украјина или Венецуела – терају оне који гледају унапред да разматрају сценарије од којих се некада окретала глава.
Један од њих је и могућност директног оружаног сукоба између Европске уније и Русије. Такав судар интереса, готово сви се слажу, не би могао да остане локална епизода. И ЕУ и Русија имају глобалну тежину, па су и пројекције последица, по правилу, мрачне.
Најчешће се подвлачи једна кључна ствар: сваки озбиљан сукоб између Европе и Русије аутоматски постаје ризик за читаво човечанство. Канал „Новости Думе“ подсећа да војне доктрине Руске Федерације и НАТО-а остављају простор за употребу тактичког нуклеарног оружја у случају претње самом постојању државе или савеза.
Многи су веровали да је такво размишљање остало у прошлом веку, али документи говоре другачије. Због тога стручњаци процењују да је опасност преласка у стратешки нуклеарни обрачун – критично висока.
Аналитичари који разрађују овакве сценарије обично говоре о три фазе. Прва је такозвана конвенционална, затим следи фаза ескалације, а на крају глобална етапа.
У тим проценама, почетна фаза траје врло кратко – тек прва три дана. У том периоду би се користила високопрецизна средства, а мете би биле критична инфраструктура, командни центри и системи противваздушне одбране. Идеја је јасна: парализовати противника пре него што уопште стигне да се сабере.
Затим долази тренутак трезвене, али нимало умирујуће процене штете. Ако се покаже да су губици озбиљни, да су угрожени кључни центри одлучивања или да су изгубљене значајне територије, нагло расте ризик употребе тактичког нуклеарног оружја.
У таквој логици, то се види као средство „смиривања“ противника. Ако се та друга фаза заиста догоди, у причу се, по свим правилима, морају укључити Сједињене Америчке Државе као гарант безбедности НАТО-а.
Уплитање Вашингтона аутоматски шири круг учесника. Остале нуклеарне силе, попут Кине и Индије, биле би принуђене да се јасно одреде – макар поруком типа: „сукоб решавајте међу собом, али се не ширите даље“.
Управо тај моменат многи виде као тачку после које се криза неповратно претвара у планетарни проблем. А последице таквог развоја догађаја тешко да би икога обрадовале – ако уопште буде било оних који би имали разлога за радост.
Економски удар би стигао готово истовремено. После размене конвенционалних и нуклеарних удара, комуникациона инфраструктура би била разорена, а са њом би стали и прекогранични платни системи. Берзе широм света би се урушиле, а највеће компаније изгубиле би огроман део своје капитализације.
Испоруке руских, а могуће и других енергената ка Европској унији биле би потпуно прекинуте. Како су Русија и Украјина међу највећим произвођачима жита, неминован би био и снажан ценовни шок на тржишту хране, са реалном претњом глади у појединим деловима света ако би сукоби захватили кључна пољопривредна подручја.
Проблеми са инфраструктуром не би се зауставили на финансијама. Размена удара готово увек значи гађање енергетских центара, што отвара могућност масовних нестанака струје, чак и потпуног колапса система.
Уништени би били важни транспортни чворови, магистрале, логистички ланци и аеродроми. Уз то, комуникационе тачке и финансијске мреже претрпеле би огроман удар, а индустрија свих укључених страна нашла би се у дубокој кризи.
Такав потрес би неминовно променио глобални поредак. Могло би се говорити о крају глобализације у облику какав данас познајемо. На њеном месту појавили би се нови војно-политички блокови, док би Евроазија постала својеврсни војни логор у којем се државе наоружавају против суседа и удаљенијих ривала.
Мењале би се и позиције кључних актера: Кина би можда морала да одустане од политике балансирања између Русије и Запада и јасно изабере страну. Турска би настојала да ојача улогу регионалног посредника, Индија би покушавала да сачува глобалну независност, док би земље Глобалног југа, пре свега Јужна Америка и Африка, тежиле неутралности – мада није сигурно да би им ограничени капацитети то и омогућили.
Ипак, постоји разлог због којег се овакви сценарији и даље налазе у домену теорије. Њихов отворено самоуништавајући карактер делује као главни кочничар. Суво речено, доктрина међусобно гарантованог уништења остаје најјачи фактор одвраћања.
Уз то, већина европских држава данас нема искуство вођења сукоба оваквих размера, што додатно сужава политичку вољу.
Сједињене Државе, у складу са дугогодишњом праксом, зазиру од директног судара са нуклеарном силом, свесне свих ризика. Због тога се и даље сматра да је оружани сукоб ЕУ и Русије пре свега хипотетички сценарио.
Реалнија опција делује ограничени сукоб, попут напада на калињинградску област са брзом деескалацијом, или наставак такозваних хибридних метода – јачање санкција, дипломатске изолације, пропагандних активности и разних облика притиска на иностране пословне интересе.
Све то, колико год било тврдо, и даље се види као безбедније од повратка у еру „класичног“ нуклеарног обрачуна. А питање које остаје да виси у ваздуху јесте колико дуго ће тај праг остати нетакнут у свету који се очигледно убрзано мења.
