Pročitaj mi članakU okviru priprema za „migrantsku krizu bez presedana“, Evropska unija je napravila strategiju, koja se zasniva na rigidnim merama zaštite. „Pakt o migraciji i azilu“ obuhvata set rešenja koja će sprečiti ulazak migranta iz Azije u EU. Za većinu neželjenih posetilaca namenjena je deportacija u „sigurne treće zemlje“, pa i u Srbiju, kojoj je namenjena uloga „tampon zone“. „Paktom“ i pratećim dokumentima predviđena su tri scenarija. Poslednji, „ekstremni scenario“ najavljuje mogućnost „dugotrajnog zadržavanja“ oko milion migranata u Srbiji, što će dovesti do katastrofalne krize političkog, pravnog i zdravstvenog sistema. Dok Evropska unija priprema odbranu od migrantskog talasa, Aleksandar Vučić pravi plan kako da profitira na izbeglicama sa Bliskog istoka, koji će promeniti demografsku kartu Srbije.
Režim Aleksandra Vučića već desetak godina sprovodi proces zamene stanovništva u Srbiji.
U tom periodu, iz Srbije je otišlo oko milion građana, uglavnom mladih i obrazovanih, a prodefilovalo je petostruko više stranih državljana. Većina migranata se zadržavala u Srbiji od jedne do tri godine, a samo mali, potpuno zanemarljiv broj je podneo zahtev za azilom. Na primer, 2015. godine je kroz Srbiju prošlo više od 500.000 ljudi, podneto je 583 zahteva za izdavanje azila, od kojih je samo 30 prihvaćeno. Do danas, Srbija je pozitivno odgovorila na oko 4.000 zahteva.
Sasvim je drugačiji odnos po pitanju izdavanja radnih i boravišnih dozvola. U poslednje tri godine izdato je više od 200.000 takvih dozvola, a Vlada Srbije je za 2026. odlučila da podeli još 300.000 dozvola legalnim radnicima i članovima njihovih porodica iz Azije i Afrike. Iako i to već značajno utiče na promene u demografskoj strukturi, Srbija će se tek suočiti sa katastrofalnim posledicama novog migrantskog talasa, koji se očekuje po okončanju rata na Bliskom istoku.
Dok Vučić priča o izgradnji hala za EXPO, fudbalskih stadiona, delfinarijuma i fabrika za proizvodnju robota-vojnika i robota-poštara, Evropska unija je formulisala scenario za odgovor na veći migrantski talas. Dokument, nazvan „Pakt o migraciji i azilu“, definiše strategiju za masovni priliv izbeglica sa Bliskog istoka, kao odgovor na izazove koje donosi „migraciona kriza bez presedana“. I neke članice EU, kao što su Nemačka, Austrija, Francuska, Danska i Grčka, usvojile su rezolucije, koje su dizajnirane upravo za ovakve krizne situacije.
„Pakt o migraciji i azilu“, koji stupa u punu primenu početkom aprila ove godine, predviđa obavezni „screening“ na granicama Evropske unije. Svi migranti moraju da budu identifikovani i da prođu bezbednosne provere. Prema tom dokumentu, organi Evropske unije su obavezni da u roku od deset dana odluče o izdavanju azila ili deportaciji. Regulisana je i „border procedure“, kojom će se većem broju migranata zabraniti prelazak granice i ulazak u EU. Na graničnim prelazima biće napravljeni zatvoreni centri u kojima će migranti čekati na odluku o azilu. Ukoliko broj migranata naglo poraste, članice EU mogu da ih rasporede u prihvatne centre ili da drugim zemljama plate da ih one prime.
Najvažniji deo „Pakta o migraciji i azilu“ odnosi se na masovno ubrzavanje deportacija. Od 2015. godine, oko 25 odsto azilanata je odbijeno i prinuđeno da napusti EU. U tekstu „Pakta“ navodi se potreba za „drastičnim povećanjem broja deportacija“. Evropska unija, kako se ističe u tom dokumentu, rešenja zasniva na saradnji sa „trećim zemljama“. Evropska „migration diplomacy“ je usmerena ka tome da se migrante zadrži van Evropske unije.
Nezavisno od EU, vlasti u Nemačkoj i Austriji primenjuju još restriktivnije modele. Nemačka „spoljna dimenzija“ rešavanja problema s prilivom migranata uključuje ubrzanje i povećanje broja deportacija, čak i u zemlje sa „povećanim bezbednosnim rizicima“. Iako sve međunarodne rezolucije, deklaracije i povelje, koje se odnose na pitanja zaštite ljudskih prava, zabranjuju deportaciju azilanata u zemlje u kojima im je ugrožena bezbednost, Nemačka je odlučila da ne poštuje te odredbe. Takođe, Nemačka je uzela sebi za pravo i da sa svoje teritorije protera migrante koji su se već našli u zoni Šengena.
Austrija se odlučila za najtvrđi pristup. Njena strategija se svodi na smanjenje kvota za davanje azila, a predviđa čak i „nulti odgovor“, odnosno potpunu zabranu prihvata migranata. I migranti, koji dobiju mogućnost ulaska u Austriju, biće izloženi restriktivnim merama. Ukinuta im je mogućnost spajanja porodica, a drastično im je smanjena finansijska pomoć. Austrijska strategija se zasniva na „tri zida“: fizičke barijere na granicama, policijski lov na ilegalne migrante i pravne sankcije za svakoga ko bez dozvole uđe u državu.
Procenjuje se da je od 2015. godine u zemlje Evropske unije ušlo više od 40 miliona ljudi iz Azije i Afrike, što je skoro 10 posto ukupnog broja stanovnika EU. Takav priliv je omogućila ultra-liberalna politika, koju su zastupale vlasti u vodećim državama EU, kao i improvizacija prilikom prijema migranata. Bez iole ozbiljnije bezbednosne provere i utvrđivanje pravog identiteta, u EU je ušlo nekoliko desetina hiljada pripadnika terorističkih organizacija ili kriminalnih klanova. Posledice su očigledne: socijalna isključenost, drastično povećanje broja krivičnih dela, ogroman pritisak na budžet, privredni, zdravstveni i pravni sistem. Da bi se sprečilo ponavljanje takvih grešaka, EU je unapred definisala strategiju kontrole pre ulaska, filtriranje na granici i eksternalizaciju, tj. deportaciju u zemlje van Evropske unije.
Evropski „Pakt o migraciji i azilu“, kao i serija pratećih dokumenata, predviđa formiranje sistema za vraćanje migranta u matične ili treće zemlje. Na listi „sigurnih trećih zemalja“, koja je definisana početkom marta ove godine, trenutno se nalaze Tunis, Turska, Marko i Bangladeš. Srbija se trenutno ne pominje kao kandidat za „sigurnu treću zemlju“, ali samo zato što je procenjeno da ne zadovoljava standarde, jer ima loše pravne mehanizme, posebno po pitanju azila, i još gore uslove socijalne zaštite. Ipak, neke zemlje Evropske unije tretiraju Srbiju kao „tampon zonu“, koja je pogodna za prihvat migranta, kojima su one odbile zahteve za azilom. U praksi, Srbija je još pre osam godina prihvatila status „sabirnog centra“, kad je sklopila ugovor sa Austrijom o prijemu migranata koji su, pre ulaska u EU, prošli preko nje. Očekuje se da takav model, „return hubs“, Srbija prihvati i sa drugim državama Evropske unije, pre svih sa Nemačkom i Danskom.
Osim toga, nova pravila Evropske unije, koja su prilagođena izazovima migrantske krize koja se očekuje ove godine, iako ne pominju eksplicitno Srbiju, ističu mogućnost da migranti budu prosleđeni u „zemlje sa kojima nemaju nikakve veze“. Pritom, značajno je proširena primena koncepta „sigurne treće zemlje“, čime su stvoreni uslovi da „bilo koja dovoljno stabilna zemlja van EU“ postane deo sistema za prihvat nepodobnih migranata.
Kada je u pitanju tzv. Balkanska ruta, evropski političari insistiraju na „zadržavanju migranata u državama na Balkanu“, što bi dovelo do toga da Srbija umesto statusa tranzitne zemlje postane „slepo crevo“, odnosno „buffer zona“ – mesto dužeg zadržavanja.
Zbog toga su napravljene projekcije broja migranata koji se očekuju na Balkanskoj ruti ove i tokom sledećih pet godina, kao i opterećenja u slučaju novog talasa sa Bliskog istoka. Rutom, koja vodi od Grčke preko Severne Makedonije i Srbije do Mađarske i Hrvatske, u poslednje dve godine prošlo je oko 300.000 migranata. Tačnije rečeno, zabeleženo je toliko prelazaka granice Srbije sa članicama Evropskom unijom. Za razliku od podataka koje plasira Komeserijat za izbeglice i migracije Republike Srpske, evropske institucije, uključujući i pograničnu službu Frontex, procenjuju da se u Srbiji u svakom trenutku nalazi oko 10.000 migranata. Oni „zapnu“ u Srbiji usled zatvorenih granica EU i fizičkih barijera koje su podigle Mađarska i Hrvatska. Broj migranata varira i zbog „pushback“ prakse, koju evropske zemlje primenju kad vraćaju migrante u Srbiju, najčešće i bez sprovođenja formalnog postupka.
Dokumentima, koji prate evropski „Pakt o migraciji i azilu“, predviđaju tri scenarija za Srbiju. Prvi scenario se zasniva na pretpostavci da će 2026. doći do umerenog talasa migracija, kakav se odvijao od 2017. do 2020. godine. U tom periodu, Balkanskom rutom je prolazilo oko 200.000 migranata, a u Srbiji se privremeno zadržavalo oko 15.000. Politički, socijalni, zdravstveni i pravni sistem je bio pod pritiskom, ali zadržao je funkcionalnost. Drugi scenario je namenjen za uslove „ozbiljne krize“, usled eskalacije rata na Bliskom istoku. Prema tim procenama, kroz Srbiju bi moglo da prođe oko milion migranata, a od 80.000 do 120.000 bi bilo zadržano. Prihvatni centri bi bili prenatrpani, a veliki broj ljudi bi ostao van sistema, u kampovima koje bi sami napravili. Srpske službe ni do sada nisu uspevale da identifikuju migrante i izvrše njihovu bezbednosnu proveru, a taj posao bi bio potpuno nemoguće izvesti u slučaju „ozbiljne krize“. Treći, ekstremni scenario upozorava na mogućnost da u Srbiji na mnogo duži rok bude zadržano oko milion migranata, a da dvostruko više prođe preko nje.
Sudbina Srbije zavisi od odluke Evropske unije da zatvori granice i deportuje migrante u „buffer zonu“, ali i katastrofalnih odluka režima Aleksandra Vučića, koji je i u svakoj migrantskoj krizi dokazao spremnost da žrtvuje državne i nacionalne interese. Vučić je od Srbije napravio „slepo crevo“ i „migrantsku deponiju“. Kriminalne grupe bliske Vučiću kontrolišu Balkansku rutu, organizuju transport, smeštaj i prebacivanje preko mađarske i hrvatske granice. Izvršna i sudska vlast uključene su u taj biznis. Policija reaguje samo u krajnje kritičnim situacijama, kad dolazi do napada migrantskih bandi na domicilno stanovništvo ili međusobnih oružanih obračuna. Većina takvih slučajeva ostaje bez sudskog epiloga. Vučić i njegovi saučesnici iz naprednjačkog kartela ostvaruju ogromnu zaradu, dok građani Srbije trpe još veću štetu.
Po principu „što gore – to bolje“, Vučić očekuje povećanje profita od novog talasa migranata sa Bliskog istoka. Pre trideset godina je profitirao na srpskim izbeglicama iz Krajine, Bosne i sa Kosmeta, pa tu tradiciju namerava da nastavi i sa migrantima iz Azije. Ipak, Srbija je ustala protiv njegovog kartela, pa je sve izglednije da Vučića i mnoge druge članove OKG SNS čeka „buffer zona“ iza rešetaka u Zabeli i sličnim ustanovama zatvorenog tipa.
