Pročitaj mi članakNakon što je u februaru Sindod Srpske pravoslavne crkve doneo odluku o suspenziji mitropolita Justina, uz obrazloženje da nije na adekvatan način upravljao Eparhijom žičkom, paralelno traje i obračun sa njegovim najbližim saradnicima. U jednom objektu nadomak manastira Studenica daleko od očiju javnosti, već mesecima pod strogim nadzorom boravi arhimandrit Damjan Cvetković, nekadašnji finansijski sekretar eparhije i jedan od najbližih saradnika suspendovanog mitropolita.
Prema informacijama „Nove“, arhimandrit Damjan se nalazi u svojevrsnoj izolaciji u okviru manastirskog kompleksa. Oduzet mu je mobilni telefon, pod neprekidnim je nadzorom i onemogućeno mu je kretanje bez pratnje. Posete su strogo kontrolisane, a kontakti sa spoljnim svetom svedeni na minimum.
Njegov brat Nenad Cvetković u razgovoru za Nova.rs opisuje nemoć čoveka koji već nedeljama pokušava da ostvari ono što bi u svakoj normalnoj okolnosti bilo podrazumevano – da vidi svog brata kad to poželi.
„Kao i svaki brat, imam potrebu da ga vidim i čujem“
„Ja sam rođeni brat Damjana Cvetkovića, sekretara vladike Justina. Kao i svaki brat, imam potrebu da se ponekad vidim i čujem sa svojim bratom. Zvao sam oca Vitalija, koji je zadužen za nadzor nad njim, pokušavao da organizujem susret, ali to više nije moguće“, priča Nenad.
Govori smireno, gotovo tiho, ali iza svake rečenice oseća se duboka zabrinutost. U njegovom glasu nema ljutnje, već teskobe čoveka koji mesecima pokušava da uspostavi normalan kontakt sa članom svoje porodice.
Prema njegovim rečima, odmah nakon suspenzije mitropolita Justina usledile su mere protiv njegovih najbližih saradnika.
„Otac Damjan, kao i otac Sava, suspendovani su i razdvojeni upravo da ne bi mogli da budu zajedno. Komunikacija je najpre bila otežana, a sada je praktično potpuno onemogućena.“
„I do sada je bilo teško, sada je nemoguće“
Jedini način da porodica stupi u kontakt sa Damjanom bio je posredstvom oca Vitalija. Nenad bi pozvao njega, a tek potom bi mu bilo dozvoljeno da na nekoliko minuta razgovara sa bratom, uz stalni nadzor.
„Damjanu je uskraćen telefon. Ja nisam imao mogućnost da ga direktno pozovem. Zvao sam oca Vitalija, on bi uključio telefon na spikerfon i tek tada bih mogao da razgovaram sa svojim bratom. Nikada nismo dobili bilo kakvo objašnjenje zašto mu je telefon oduzet.“
Ni retke porodične posete nisu proticale bez kontrole. Kad su ga jednom posetili, svaki minut razgovora odvijao se pod budnim okom čoveka koji je zadužen da ga prati.
„Porodično smo bili kod njega, ali je sve vreme otac Vitalije sedeo uz nas i nije se pomerao ni korak. Nismo imali priliku da nasamo razgovaramo, niti da ga iskreno pitamo kako se oseća.“
Posle Prvog maja, kaže, i takav kontakt je potpuno prekinut. Poruka koju je dobio bila je kratka i bez dodatnog objašnjenja.
„Damjan nema blagoslov da prima posete i sve mora da sačeka završetak Sabora.“
„Oni trpe, ali ja kao brat ne mogu da ćutim“
Govoreći o svom bratu, Nenad pokušava da razume i drugu stranu priče. Podseća da su sveštena lica dala zavet poslušnosti i da ono što im se događa prihvataju kao iskušenje koje moraju da podnesu.
„Oni svesno trpe sve što im se događa, bez pobune i bez otpora, jer veruju da je to Božja volja. Podnose sve stoički.“
Ali, kako kaže, on nije monah.
„Ja verujem u Boga, ali ne mogu da se ne pobunim protiv nepravde. Govorimo o mom rođenom bratu. Možda bi mi on, da možemo normalno da razgovaramo, rekao da ne izlazim u javnost. Ali ja njegovo mišljenje ne mogu ni da čujem, jer mi to nije omogućeno.“
„Najviše strahujem za njegovo psihičko stanje“
U jednom trenutku glas mu zadrhti. Kaže da ne sumnja toliko u fizičko zdravlje svog brata, koliko u posledice koje višemesečna izolacija može ostaviti na čoveka.
„Za njegovo fizičko zdravlje ne strahujem toliko, ali za psihičko strahujem veoma ozbiljno. Zamislite da ste u najstrožem zatvoru. Čak i tamo imate pravo na posetu supruge, advokata ili porodice. Moj brat nema pravo ni na koga.“
To poređenje, koliko god bilo teško, najbolje opisuje osećaj bespomoćnosti koji prati celu njegovu priču.
Bez prava na šetnju
Nenad tvrdi da su ograničenja otišla toliko daleko da Damjan nema ni mogućnost svakodnevne šetnje.
„Pošto otac Vitalije nije u mogućnosti da prati njegov tempo, onda je i njemu uskraćeno kretanje.“
Ni vernicima koji su mu godinama dolazili na ispovest, dodaje, nije dozvoljeno da ga vide.
„Jednom čoveku iz Negotina, koji je želeo da se ispovedi kod Damjana kao i ranije, rečeno je da mora da sačeka da prođe Sabor.“
„Ne verujem da će se bilo šta promeniti“
Dok čeka epilog Sabora, Nenad, kako kaže, nema iluzije da će uslediti pozitivan rasplet.
„Verujem da će Sabor samo potvrditi odluke koje su već donete i da poboljšanja neće biti.“
Priča Nenada Cvetkovića prevazilazi crkvene procedure i unutrašnje odnose u hijerarhiji. U njenom središtu nalazi se jednostavna, ljudska potreba, a to je da brat čuje brata, da ga vidi bez prisustva nadzornika i da ga pita da li je dobro.
U trenutku kad i takav, najosnovniji porodični kontakt postaje nedostižan, pitanje više nije samo šta se događa unutar crkvenih zidina, već koliko daleko mogu otići odluke onih koji su dužni da prenose vernom narodu poruku – „Ljubi bližnjega svoga“.
Ovim povodom Nova.rs obratila se ocu Vitaliju, koji je prema navodima porodice zadužen za nadzor nad arhimandritom Damjanom, kao i Eparhiji žičkoj, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovore na naša pitanja.
Pitanja na koja nismo dobili odgovore:
Ko je odredio da otac Damjan bude pod nadzorom i zbog čega je to učinjeno?
Zbog čega je otac Damjan onemogućen da se viđa sa članovima porodice?
Da li je otac Damjan u nekoj vrsti zatočeništva/kazne i do kad će ta kazna trajati?
Jeste li ovim povodom imali kontakt i sa policijom?
