Прочитај ми чланакПредседник Владе Србије Ђуро Мацут изјавио је да му је највећи задатак по ступању на премијерску функцију, средином априла ове године, био успостављање дијалога са универзитетском заједницом и деканима факултета, као и смиривање тензија које су месецима обележавале односе између академске заједнице и државних институција.
У интервјуу за „Вечерње новости“, Мацут је оценио да је дијалог са универзитетима у значајној мери дао резултате и најавио да ће разговори са представницима академске заједнице остати редовна пракса Владе.
„Само уз дијалог и међусобно уважавање могуће је доћи до решења која ће бити прихватљива за све стране“, поручио је премијер.
Говорећи о спољнополитичким темама, Мацут је нагласио да неучествовање представника Србије на Самиту Европске уније о Западном Балкану, одржаном средином децембра, не значи одустајање од европских интеграција. Према његовим речима, пуноправно чланство у Европској унији остаје стратешко опредељење Србије.
„Наш фокус је наставак реформи и припрема Србије да буде поуздан партнер. Искрена подршка земаља чланица Европске уније од изузетног је значаја за наш даљи напредак“, истакао је Мацут.
Премијер је додао да кампања за повлачење признања Косова остаје један од кључних приоритета државне политике и да ће Србија тај став заступати у свим међународним форумима.
„Кампања отпризнавања није симболичан чин, већ стратешки важан део државне политике, у који Србија улаже значајне напоре у циљу очувања своје јужне покрајине у саставу Србије“, закључио је Мацут.
Изјава премијера о „смиривању тензија“ и дијалогу са универзитетском заједницом звучи умирујуће, али оставља више отворених питања него што нуди одговора. Дијалог сам по себи није вредност ако се своди на куповину времена, релативизацију проблема и избегавање суштине захтева које универзитетска заједница упорно износи.
Професори и факултети не траже „смиривање“, већ институционалне гаранције аутономије, владавину права и прекид политичког притиска на образовне и научне установе. У том смислу, реторика о уважавању делује празно уколико истовремено изостаје реакција државе на бројне документоване злоупотребе, игнорисање судских одлука, као и нечињење надлежних органа када се на универзитетима указује на незаконитости.
Посебно је проблематично што се део власти, укључујући и сам врх извршне власти, поставља као арбитар који процењује који су захтеви академске заједнице „легитимни“, а који су наводно „политизовани“. Академска заједница има право, па и обавезу, да се оглашава онда када се урушавају институције, крши Устав и подређује право политичкој вољи једног центра моћи.
Дијалог не може бити замена за одговорност. Он не може прикрити чињеницу да су управо институције извршне власти годинама игнорисале упозорења струке, било да је реч о образовању, инфраструктури или безбедности грађана. У том контексту, позив на „међусобно уважавање“ делује као захтев да универзитет ућути и пристане на постојеће стање.
Ако Влада заиста жели дијалог, онда он мора да подразумева конкретне кораке: поштовање судских одлука, прекид селективне примене закона, јасно разграничење између политике и универзитета и спремност да се чује и непријатна истина. У супротном, дијалог остаје само форма – а тензије ће се, упркос лепим речима, неминовно враћати.
