Прочитај ми чланак
Све вам је то у маркетингу. Филм „Ноје” већ првог викенда „потопио” америчке биоскопе! Филм „Ноје” већ „потопио” и биоскопе у Србији! И томе слично. Кад оно – још једна типична „америчка превара”. „Ноје” је најгори филм Дарена Аронофског.
Само да вас подсетим, реч је о редитељу који је дебитовао интригантним научнофантастичним филмом „Пи”, светску славу стекао прекретничким филмом „Реквијем за снове” и високо се етаблирао филмовима „Фонтана” („Извор живота”), „Рвач” и „Црни лабуд”. И шта му сада би?
Па, ништа – и он је подлегао хроничном „холивудитису”, чији су најчешћи симптоми: визуелно-музички помпезно и екстравагантно, приповедачки чак инфантилно поједностављено и упрошћено, „нацртано” тако да је јасно свима, глумачки звездано, маркетиншки бучно и усмерено на брзо исисавање пара од инстант конзумената широм света.
Управо са оваквим симптомима рађена је екранизација једне од епских прича из сигурно најпознатијег књижевног предлошка – Библије. Из старозаветне Књиге постања. Оне која је дубоко зацртана у колективној свести човечанства – приче о Нојевој барци, која је саграђена на Божју заповест како би одабрани Ноје спасио себе, своју породицу и животиње од потопа и зачео нови живот.
Од овог и оваквог предлошка је Дарен Аронофски (уједно је и писац сценарија, заједно са Аријем Ханделом) начинио жанровску мешавину блокбастеровског типа, која подсећа на све и свашта – од „Побеснелог Макса”, „Господара прстенова” до „Трансформерса”.
На почетку обећавајуће старозаветно приповедање, Аронофски врло брзо („ушећерено”) повезује са данашњицом, у смислу пропагирања еколошке свести, заштите животиња, вегетаријанства и ваганизма, често приземно прожимајући читав филм константним конфликтом између жеље Творца и жеље људи.
После уводних, едукативних секвенци о Творцу који ствара живот на Земљи, змији и јабуци, Адаму и Еви, Каину који убија брата Авеља, затим и трећем Адамовом сину, чији је потомак Метузалем, а Метузалемов унук главни филмски јунак Ноје, креће прича.
О Нојевим визијама смака света, покушајима да заустави људске грехе и злоупотребу Земље, о његовом одласку са породицом у пустару како би побегао од људског зла и о градњи барке која треба да их спасе од предстојећег потопа као творчеве казне људском (Каиновом) роду…
Свему томе Аронофски придодаје фикцијске елементе као што су (у Библији непостојећи) надзирачи, анђели чувари, окамењени џинови који подсећају на „трансформерсе” или на четвороножне машине из „Ратова звезда”, уз помоћ којих Ноје гради џиновску барку.
Опредељује се да му костимографија и сценографија у филму у великој мери подсећају на свеукупну постапокалиптичну филмску графику „Побеснелог Макса”. Чак и Ноје у тумачењу Расела Кроуа подсећа на Гибсоновог Макса, само припитомљеног…
Упркос свим овим озбиљним манама и недоследностима, у које убрајам и изненађујуће лоше анимиране секвенце и недовољно, чак површно, развијене ликове и слично, и упркос трајању од два сата и петнаест минута, филм „Ноје” је ипак сасвим гледљив.
Компјутерски генерисане сцене самог потопа су за сваку похвалу, главни лик је доста развијен, његово искушење је продубљено, покренута су и питања преиспитивања исправности егзинстенцијалистичких жеља, људске природе, али и моћи слободне воље…
То све може да држи гледаочеву пажњу. Али, не може и да га натера да помисли како је „Ноје” Аронофског добар филм.
(Политика)
