У кампањи непрекидног оптуживања Србије за „фашизам” – важно место заузима Старо сајмиште – коме је очигледно намењена улога да израсте у некакав београдски Аушвиц.

Пошто сам већ писао о историографским аспектима ове манипулације, сада бих да кажем нешто и о артистичким. Реч је о филму Кад сване дан (2012), режисера Горана Паскаљевића, по сценарију Филипа Давида (филм се може видети овде).

Оно што је проблем с овим филмом, дакако, нису ни режија, ни глумци, који су прворазредни, већ управо сценарио – тачније, његови манипулативни елементи.

Филм говори о београдском професору музике који тек под старост сазнаје да је заправо Јеврејин. Његови родитељи страдали су у логору на Старом сајмишту, а он је спасен тако што га је једна породица склонила и променила му идентитет.

Оно што је, као прво, проблематично јесте да, по сценарију, професор за својих седамдесетак година, провевши цео живот у Београду, никада није чуо за логор на Сајмишту и за душегупке!? Он за логор, ето, сазнаје тек од кустоскиње Јеврејског музеја и шокиран је „открићем”. Тиме се на неупућеног гледаоца оставља утисак да је Београд деценијама систематски прикривао – као што и сада наводно прикрива – постојање логора.

То је, међутим, потпуно нетачно. Сва београдска деца моје генерације су за логор и душегупке знала већ у нижим разредима основне школе. Као део предмета који се звао Познавање друштва, имали смо помоћни уџбеник о Београду у ком је била лекција и о логору на Старом сајмишту. Реч „душегупка”, такође, широко се употребљавала у свакодневном говору за опис вожњом аутобусима ГСП, и ја сам од малена знао да реч порекло вуче од камиона са Старог сајмишта.

И филмска критика је одмах уочила ову ружну невероватност у сценарију, пишући да је поставку о томе како се могло живети у Београду седам деценија, а не знати за Старо сајмиште „готово немогуће прогутати”.

Спомен плоча постоји

Наравно да у филму чујемо и обавезно окривљујуће место да је „логор водио Гестапо, уз велику сарадњу српских колаборационих власти и полиције” (филм 12:20). Пошто сам о тој, наводној, великој сарадњи српских власти већ детаљно писао раније, овде ћу само рећи да наглашавање „велике сарадање” има за функцију да објасни зашто Београд крије Semlin Judenlager – а то је:  колаборација „Београда” с нацистима. (ХРТ овај филм, у најави, чак назива филмом о „концентрационом логору у Београду”!).

Треће, у сценарију се инсистира на томе да је логор „без спомена, без правог обележја” (1:09:33), па се чак и каже да „ако то није обележено, има разлог неки зашто то није обележено” (1:09:50). А разлог је ваљда равнодушност, или чак латентни антисемитизам Београђана, шта ли.

Спомен плоча, међутим, постоји од 1974, а велики споменик Миодрага Поповића постављен је 1995, тако да га хиљаде Београђана сваки дан виде када, трамвајским или Бранковим мостом, прелазе Саву. Професор, међутим, полаже цвеће родитељима убијеним у логору на траву испред неке смрдљиве рушевине, док се око њега мувају пси луталице…

Српско друштво је приказано као потпуно равнодушно према логору и страдањима Јевреја – Срби чак хоће да на месту где је био Semlin Judenlager направе забавни парк (42:06)! Не сећам се да је ико икада такву идеју изнео, и зато претпостављам да је у питању „уметничка слобода”. Али, све што имам да кажем на такву креативност јесте да је она поприлично гнусна.

Посебно место у сценарију дато је Ромима. Док их Срби дискриминишу, они су једини у овом друштву који осећају солидарност с пострадалим Јеврејима.

Отпор железници

Нико од Срба, наиме, неће да помогне професору како би извео очево музичко дело на Сајмишту – једини који се одазивају јесу Роми. Али, они су сталне жртве терора неких неидентификованих (али, подразумевано фашистичких) банди. У сред ромске свадбе на кућу бацају молотовљев коктел, тако да све изгори. Професор коментарише како „живимо у свету некажњеног насиља, неки људи имају превише заштите, неки нимало”, док стари Ром на то одговара: „Знаш, никоме ништа нисмо учинили, а ето видиш шта нам раде”. (53:14-34)

То је та фина манипулација коју познајемо још из времена када је Филип Давид био уредник драмског програма Телевизије Београд. У време када се није могла замислити драматизација девет десетина онога што се у српској историји догађало пре Тита, управо под руководством Филипа Давида снимљена је ТВ драма „Прва српска железница” (1979; може се видети овде) – на тему расправе о железиници у српској скупштини.

Наравно, реч је о обавезном месту наших модернизатора и усрећитеља – како су грозни и примитивни Срби, баш као својевремено и Индијанци, били против доласка железнице у Србију. „Пашић је наговарао Скупштину да Србија заустави свет! Да блокира кретање људи и робе! Да се супротстави светској трговини!”, пише о томе, пенушајући, један од истакнутих пропагатора ове бесмислице (овде 25).

Међутим, отпор железници у Србији долазио је из сасвим рационалних, економских и политичких разлога – који се прећуткују кад год треба Србе приказати као тупаве троглодите. Сељаку су били потребнији добри путеви до града, него да кроз Србију прође међународна железница. Чим падне киша, сељак више није могао да носи своју робу у варош, нити да тамо иде послом. За њега је било далеко важније да има употребљив друм до Уба и Шапца, него да кроз Београд и Ниш тутњи Оријент експрес. А 90% становника Србије живело је на селу.

И друго, као што је лепо објаснио Ставрианос на случају Србије и Бугарске (овде 445-446; 459-460): у сиромашним земљама, железница може да се прави само ако држава позајми капитал. То повлачи – осим отварања прилике за корупцију – и повећање државног задужења. Србија је, рецимо, јавни дуг увећала са 2,3 милиона 1867. на чак 414,0 милиона франака 1895 (овде 459). А повећани државни дуг значи и повећани порески притисак на сељаке.

Како сељак да плати нови порез ако не повећа продају на тржишту? Да би то могао, он најпре мора да дотера робу у град. Али, како по оним урвинама од путева? Дакле, из чисте економске (заправо егзистенцијалне) рачунице сељак је био против железнице. Но, најлакше је данас седети у кафићу на Врачару и наклапати: „Ха-ха, бојали се да не умру чим воз убрза преко 30 км на час, сељачине!”

Кућа сећања и заборава

Под уредниковањем Филипа Давида снимљена је још једна ТВ драма из историје српског парламента. Звала се „67. састанак Скупштине Кнежевине Србије” (1977), а садржавала је парламентарну расправу о томе треба ли финансирати Народно позориште или не. Уздржаћу се од коментара, а читалац може и сам лако да замисли њен садржај (драма се може погледати овде).

Све то – Срби против железнице, Срби против позоришта, Срби против Старог сајмишта – није тек бављење некаквим историјским (мада, по правилу нетачним или пренадуваним) бизарностима, ради забаве публике. То је стварање слике српске културе као непоправљиво паланачке.

Због чега је то важно покушао сам да објасним у прошлом чланку, а овде ћу само навести речи Филипа Давида: „Из Философије паланке Радета Константиновића, извукао бих једну реченицу која је за нас у овом политичком тренутку битна: паланачки модел пре или касније ствара нацизам. И ту је Раде врло јасан и категоричан: српски нацизам” (нав. овде 81).

Борећи се против подлог и инхерентог „српског нацизма”, Филип Давид је од сценарија за филм Кад сване дан направио десето поглавље романа Кућа сећања и заборава (2014) – за који је следеће године добио Рингијер-НИН-ову награду.

Чак и критичар Бетона признао је да је реч о не баш најуспелијем роману, „чија структура личи картонским кутијама – које настају лепљењем различитих слојева овде, још и из различитог периода”. То је „несливен или расут роман”, с „повременом паскаљевићевском сладуњавошћу и строго контролисаном нарацијом”, чији „крај припада некој врсти наивне или романтично-бајколике фантастике”.

Српски филм

Али, све то престаје да буде важно пошто културом завлада образац деформисане аутоперцепције, из које се Србији, онда, прописује културни императив: „никако не Јасеновац, већ Старо Сајмиште”. Јер, Semlin Judenlager – како је лепо објаснила Биљана Стојковић, жалећи се на Дару из Јасеновца – „био је у Србији”, а „нема право обележје” (овде 1:15:39-1:16:14).

А онда је Кад сване дан – тај филм о тобож прикриваном и заборављеном логору за истребљење Јевреја, у сред данашњег Београда – и званично номинован за српског кандидата за Оскара (2012). То је део јавности подстакло да реагује.

Миодраг Зарковић је написао: „Јадна је држава која у трку за Оскара шаље такав филм”, додавши општи суд по коме је „филмска индустрија – од петооктобарских промена до данас – избацивала углавном две врсте филмова: глупе противсрпске и (само) глупе”. „Свако ко је пожелео да сними филм о каквом српском злочину добио је новац да то и уради”, утврдио је Зарковић (2012).

„Ми данас (2012) немамо српску кинематографију јер немамо суштинску српску културу, ни српску државу”, прокоментарисао је и Жарко Јанковић (vivebat 1996-2021). „По Паскаљевић-Давидовом филму, Недићева влада и српски народ значајно су одговорни за Холокауст. Шта рећи о овоме, него да се ради о потпуној небулози, лажи, фалсификатима и кривотворењу историје”.

Овако строге оцене стања у српској кинематографији биле су подстакнуте претходним низом филмова који „приказују српски народ као милитантно племе које убија, пљачка, силује и отима”:

• Четврти човек (2007) – „Срби ратни злочинци и сурови егзекутори цивила”;
• Турнеја (2008) – „’ремек дело’ антисрпске кинематографије” (овде 211), које бедно „полтронише поетичко-политичкој визији Сарајева и Загреба”, будући да „распад СФРЈ објашњава тезом: за све је крив српски национализам”;
•  Туђа крв (2009) – „филмско слињење над судбином фолксдојчера” (овде 212);
• Шишање (2010) – „Срби расисти и нацисти”;
• Српски филм (2010) – „преболесни треш” (овде 213) који „говори о томе како отац силује своје дете испод слике где се виде кнез Лазар и Милош Обилић”…

Срећом, у другој деценији после 5. октобра почело је да се јавља засићење таквим производима – не само код српске публике, већ и код филмских стваралаца. А у овој, трећој деценији, укус и расположење млађих синеаста као да више нису толико натопљени негативним стереотипима који су одликовали многе филмове снимане после петооктобарске колонијалне контрареволуције (овде 47-70).

И можда ћемо баш у овом десетлећу дочекати филм о Старом сајмишту као месту пострадања 6.000 Јевреја и 10.000 Срба. Не више ма какав филм – него добар филм.