Прочитај ми чланакКрајина треба да се воли, а тај народ да се разуме.
Петар Бурсаћ је млади родoљубиви песник, рођен у Београду, кореном из Крајине. Пишући песме негује крајишку традицију чувајући је од заборава. Поводом дана подсећања на српско страдање у погрому Олује је интервјуисан.
Са којим изазовима се срећете као песник у промовисању крајишке културе и поезије и како се осећате поводом данашњег дана?
На данашњи дан осећам као да ми се слама душа. Знате ли онај осећај кад дође лето и свако оде код своје бабе и деде на сел, а ти немаш где. Дивљач се спустила у села и шета по селима где их никад није било. Сетим се покојног дједа на самрти кад није био при себи и мислио је да је у родном селу. Баба од 86 година која сваки дан спомиње свој родни крај у Лици, отац коме душа задрхти на саму помисао на родно село. Тешко је пренети емоцију, ал’ то радим срцем и душом. Крајина треба да се воли, а тај народ да се разуме. Пошто се поред поезије бавим музичким стваралаштвом из срца и душе преносим своју емоцију према крају одакле потичем и волећу га док сам жив, писаћу о њему и нећу дати да се заборави никада! Волим мој народ из Крајине, он ми је највећа подршка.
Поред писања песама, да ли имате још неке ангажмане у промоцији крајишке културе и у очувању сећања на прогром?
Пре свега моје је место са народом и са њим сам увек. Оно што чујем и осетим, то пребацим на папир. То ми је највећи ангажман, а то је да сам уз свој народ.
Колико је важна подршка државе Србије Србима из Крајине и да ли је она присутна у задовољавајућој мери?
Рекао бих да није на задовољавајућем нивоу. Докле год се не истера правда за злодела народу Крајине, можда тада и буде на задовољавајућем нивоу. На овај начин мислим да летимо у заборав јер више никоме не ваљамо! Само могу да кажем као што сам навео у једној својој песми посвећеној Здравку Толимиру у изведби Бранета Чичића
Докле више тако неправда нас уби,
За сваку кривицу терете се Срби.
Докле више тако да ли има краја,
Само слога Србина спасава и спаја.
Подршка је важна јер ко заборавља жртве свог народа таква се држава не може звати као таква срећном, тада национална свест опада, а примитивизам и неписменост расту из дана у дан. Само укључите телевизију, отворите новине, и видеће шта нам све то говори.
У ком степену су Срби из Крајине уједињени око решавања заједничког питања и судбине?
У последњим годинама све се комерцијализовало, па чак и судбина. Ко год год је имао пара искористио је то за своје потребе. Они што су највише профитирали над судбином српског народа у Крајини имају највише. Док неки што су дали своје све једва састављају крај са крајем. Нигде се не спомињу, што је жалосно, али они поносно ћуте, нису зарад интереса, већ од срца дали све. Мислим да ће једног дана само слога и здрав разум помоћи не само Србима из Крајине него и из свих крајева. Док се год водимо причом „Ја у клин ти у плочу“ нећемо далеко догурати ако не разумемо једне друге, ако немамо бар мало осећаја. Својом хладноћом замрзнућемо све што још имало вреди у нашој земљи, а то је искрена љубав, родољубље и здрав разум. Онај који склапа очи над својим жртвама и пуштену крв је већ штета себи него другима.
Колико су Срби као народ уједињени и да ли осећате солидарност у довољној мери од Срба који нису пореклом из Крајине?
Не можемо да кажемо да Србе који нису из Крајине је баш брига за оно што се десило. Не треба све људе стављати у исти кош. Сигуран сам да још има свесних и поштених Срба, али има и оних који својом глупошћу ремете мир и спокојство. Понекад се чудим глупостима човека, а понекад се питам шта је то у човеку који не мари за жртве свог народа. Да ли је то сиромаштво душе или само несвесност. Осећања и мишљења су различита. Једни нас куде и пљују, а други саосећају наше ране. Ал’ Срби из Крајине најбоље знају како им је, од унука до синова, сваког боле исте ране!
Шта бисте поручили нашим читаоцима?
Пре свега, поручио бих да се држе љубави и слоге, да цене своје и поштују туђе и да никад не пљују по свом народу. Разних нас има, ал’ ако се свако поправи на свој начин завладаће мир, благостање и препород српске нације с’ обе стране Дрине. Уз мир и слогу можемо победити сваку неправду и недаћу што нас је стигла.
Ране Србинове
Пита Тесла Гавру свога,
ђе je кућа дједа мога.
Стојан тужно Тесли вели,
душмани нам све отели.
Гавро диже три дивизије,
не верује да тако није.
Лазар се с Косова диже,
приступио браћи ближе.
И говори својој браћи,
морамо се брже снаћи.
Знам ја добро рану вашу,
осветићемо Светињу нашу.
Које на њу диг’о руку,
цјели живот им’о муку.
Не имао за кору хљеба,
а ни плавог овог неба.
Ћопић Бранко с браћом сједи,
о ранама он бесједи.
Како боле љуте ране,
нема никог око Шане.
С неба пуше као вјетар,
Дош’о је и Коцић Петар.
Својој браћи љечи ране,
и сјећа на прошле дане.
Памти дане добро оне,
свуд по Крајини колоне.
Небо сиво тад је било,
кад се зло догодило.
Свуд по крилима гноје ране,
још он памти оне дане.
Својој браћи помоћи хтео,
Ал’ се љуто разболео.
Каже Теслa Петру брату,
види ожиљке на мом врату.
Oд душманског ножа то је,
ране боле браће моје.
Нема Лике, ни Смиљана,
свака црква полупана.
И Велебит тужно плаче,
имал и’ђе туге јаче.
Из свег гласа Стојан викну,
тешко моме Kрајишнику.
Рано моја из њедара,
љубо из Равних Котара.
Гледам Кордун и Банију,
па ми сузе с лица лију.
Неће бити браћо старо,
све ће вратит Принцип Гавро.
Сву небеску дић ћу силу,
биће Крајина у мом крилу.
Биће моја к’о на длану,
душмани ће да нестану.
Тешко боли рана ова,
него она са Косова.
Путово сам Крајином прош’о,
па сам овде добродош’о.
Вјетар у косе Лази њише,
са стола се Лазо диже.
Хвала што сте мене звали,
и о повратаку казивали.
Сву ћу војску са Косова,
опет браћо моја дићи.
Вашој Крајини вашој цркви,
неће душман опет прићи.
Биће опет Светиња ова,
ко што је била Србинова.
Доћиће и до тог дана,
неће бити окупирана.
А Гавро ће му рећи ово,
морам слетети у Грахово.
И погледам до Дрвара,
Да л’ се чује пјесма стара.
Вјеруј Царе тешко ми је,
у ово нико вјеров’о није.
Преболео сам ране моје,
ал не могу Србинове.
Није народ у свом јату,
рећићу ти као брату.
Чувам брда наша ова,
биће опет Србинова.
Радмила Столић
