Прочитај ми чланак
Ја морам да пијем да ублажим бол,
о, како је тужан овај живот мој!
О, како су ноћи дуге, Данка,
ја испијам чаше без престанка
и шапућем Данка, Данка, волим те…
Тома Здравковић? То је онај певач што је од школе имао само основну и курс за трактористу? Тачно. Онај што се четири пута женио? Управо тако. Онај што је читаво богатство проћердао по кафанама и коцкарницама да би иза њега остао само једнособан стан на Петловом брду? Потпуно сте у праву. Па по чему је један такав заслужио рубрику у „Времену“? Е па, госпођо, тешко је то објаснити. Разлог је мање-више бизаран: он је, знате, био најбољи.
Видите, његова прича почиње у селу Печењевац код Лесковца. Пошто тамо посла није било, морао је у варош трбухом за крухом. Радио је најтеже физичке послове, на грађевини и томе слично. Једно време физикалисао је у лесковачкој болници, а у паузама би знао да седне на степенице и да пева на сав глас. На крају су га приметили. То је било неко друго време када није било довољно испрсити се за пет-шест хиљада марака и снимити плочу. Требало је написати песму и отпевати је. А он је знао и једно и друго.
Ако се икада нађе некакав историчар популарне културе коме овакве теме нису испод части, вероватно ће забележити да је дотични Здравковић први јавни наступ имао раних седамдесетих, у хотелу „Дубочица“ у Лесковцу. Певао је пре Силване, која му је и касније помагала. Да, да, реч је о Силвани Арменулић. Не, госпођо, није то она певаљка како кажете, већ дама каква Ви нећете постати ни за три живота. Без увреде, молим, то су факти. Елем, Силвана му је мало помогла на почетку. Остало је историја.
Потпуно сте у праву, госпођо, његове песме нису имале нарочиту уметничку вредност. Није имао ни школован глас. Ипак, чак и данас, после толико година, кад негде крене његова песма, очи се овлаже, руке подигну, чаша разбије некако сама од себе, а свирац, ‘бем ли му ћемане, добро се овајди. Најнижи пориви, задимљена крчма, одвратне мачо балканске алкохолне оргије? Можда сте у праву, али, како да Вам кажем, неки људи још увек воле да осете мирис душе, или бар да јој чују глас. А Тома је имао душу, ону што од среће тугу тка. Балканци то воле. Па и Халил Џубран, и Бодлер, и бог те пита ко све није певао о пијанству. Шта је Тома гори од њих?
Можда нисте знали, али г. Здравковић се дружио са Мирославом Антићем и Кемалом Монтеном. У праву сте, све сама мокра браћа. Генијална, али добро, није то битно. Боље да причамо о његовим љубавима. У ствари, нема ту много да се прича, он их је све лепо опевао. Знате за ону спикерку са телевизије. Лепа жена, тад су само такве пуштали пред камере, одрони налик на ове данашње нису смели ни Таковску да пређу. Па онда она друга, па трећа… Али ништа туђе, није џабе препевао ону Масиасову „Ту ес ла фемме де мон ами“. Друго је то време било, некако опуштеније, лепше. Ако баш хоћете, Тома је био један од оних који су га обележили. Јер, за коју годину, нико се у Лесковцу неће сећати Жике Жмигавца или неког сличног. Томе хоће.
Откуд толика популарност и за живота, а нарочито после смрти? Ко зна, можда одговор треба тражити у томе што је наречени сингер-сонгwритер сваку своју песму доживео, отпио и одболовао. Данас ове опајдаре на „Пинку“ певају о чарима сеоског живота док им на проблематичним местима пуцају Версаћеови костими. Ниједној на памет не би пало да оде код Марка у лесковачку циган-малу и данима пева „за џ“. Није им ниво. Зато им се имена заборављају и пре него што се изговоре, а Тому – памте.
Стихови Томе Здравковић су имали и уметничку вредност
Занимљиво, али у ономе што би назвали контракултурном средином Томи годинама траже наследника, али џаба. Неки су на том месту видели Џеја Рамадановског. Не вреди, мали Ганци се скућио, има жену, потомство, кафић… Може и он да пева о несрећним љубавима колико хоће, али ко ће да му верује? Како неко рече, љубав и јектика не могу да се сакрију. А ни да се исфолирају.
Тако Вам је то, госпођо. Ко зна, можда једног дана и схватите, кад чујете своју децу како шрафе „Уморан сам од живота“ и вриште као помамна. Сумњате? Добро, видећемо. Довиђења, све најбоље, љубим руке. Него, мали, дај још једну дуплу мученицу и узми себи нешто. Одлиј мало Томи за душу. Е, тако. ‘Ајд, живели.
(Урош Комленовић – Време)
