Прочитај ми чланак
Знам колико је важно да се на команду атомски здесна што хитрије бациш на леву страну и што боље заклониш очи, лице и откривене делове тела од разорног блеска атомске бомбе, жестоког таласа топлоте, потом и радијације.
Одрастало се у време хладног рата и беспоштедне трке у атомском наоружању, током читавог школовања, чак и на факултету, имала сам као обавезан предмет ОНО и ДСЗ (Општенародна одбрана и друштвена самозаштита).
Припадам, дакле, генерацији „’50, ’60, ’70 и неке”, која је учила како се понашати у случају атомског напада, не и како се понашати у случају слабих филмова. Овој генерацији Срђан Драгојевић је посветио филм „Атомски здесна”.
Наслов филма је, наравно, метафора. Не мисли Драгојевић на бомбу здесна, већ на капитализам здесна, који је „стрефио” горепоменуте генерације са ексјугословенских простора, што су, уместо да се баце налево, како је то негде у маркетиншке сврхе изјавио сценариста и редитељ, „капитализам дочекале насмешено и на ногама, те су зато сви погинули”.
Ово „сви” је, наравно, не толико шармантно колико „штосно” ауторово претеривање, јер су се у нашем капитализму многи, колико видим, сасвим лепо снашли, а судећи по најавној и одјавној филмској шпици с подужим списком оних који су финансирали и подржали и овај његов филм, у капитализму се сасвим лепо сналази и Драгојевић.
Као сценариста, редитељ и продуцент, Драгојевић описује свој филм као „трагикомедију о разорним последицама дивљег капитализма на животе обичних људи”, које је окупио са свих страна бивше Југославије, сместио их да бесплатно летују у ризорту на Јадрану где је у току продаја апартмана за летовање по систему „тајм шера” и започео битку између продаваца и купаца, бришући разлике између „џелата” и „жртве”…
Много онога што после ове почетне и потенцијално занимљиве идеје следи, испод је очекиваног за неког ко се зове Срђан Драгојевић. Филм је жанровски неопредељен, није ни комедија ни трагедија ни трагикомедија. Редитељски израз изненађујуће симплификован, некако – нити је филмски нити телевизијски.
Смењују се крупни планови филмских јунака, у којима сваки од њих има свој мали простор за монолошку „рецитацију”. Камера се углавном креће с једног на друго лице и све то у свега два–три ентеријера и нешто овлаш екстеријера, с мало пешчане плаже и мора у траговима (?), а прича се врти око продаје апартмана на 99 година на сунчаном и прелепом Јадрану.
Ликове својих филмских јунака, скупљених после толико година поново по принципу „од Триглава до Ђевђелије”, Драгојевић кроји по шниту свих могућих и добро познатих стереотипа, који се везују за југословенске народе и народности и, „драгојевићки” заједљиво, поиграва се и с политичком некоректношћу.
Што се тога тиче, Драгојевић ваљда мисли да је Тарантино и да му се може да се спрда баш на све теме и прелази границе доброг укуса, а да му се све то прашта и на силу толерише.
Иако у филму „Атомски здесна” има и блиставих тренутака, ту пре свега мислим на постигнућа глумачких парова – маестрални Бранко Ђурић и Наташа Јањић (босански брачни пар који се, гле случаја, зову крајње асоцијативно Омар и Маја), колоритни Милош Самолов и Христина Поповић (лажни нишлијски младенци) и Горан Навојец и Исидора Симијоновић (хрватски бранитељ и његова млада дама) – али и на Ану Костовску (македонска животна губитница) – као целину, овај Драгојевићев филм не могу сматрати његовим добрим филмом.
Заправо, све се некако прибојавам да је Срђан Драгојевић своје најбоље филмове већ снимио. То су „Ми нисмо анђели” (његов дебитантски, генерацијски филм), „Лепа села, лепо горе” и „Ране”. Све што је с потписом овог аутора касније стизало могло се стављати под лупу сумње.
Не би ваљало да се неко за кога су, због раскошног талента, говорили да је дечко који обећава претвори у дечка који је обећавао. Време је за корак даље и пуно ауторско сазревање.
(Политика)
