Прочитај ми чланак
Станислав Бинички (1872—1942), аутор популарних хорова ("Сељанчице", "Тетовке") и соло-песама ("Мијатовке") рађеним по народним мотивима, изводи и своју оперу "На уранку" (1903), прву српску оперу на репертоару Народног позоришта.
Божидар Јоксимовић (1868—1955) у делима разноврсних облика даје углавном једноставне хармонизације народног мелоса, Владимир Ђордевић (1869— 1938) најбоље резултате постиже као фолклориста, бележи изворне српске и македонске народне мелодије, док Петар Крстић (1877—1957) наставља неговање музике за комаде с певањем; у оркестарским композицијама ("Scherzo" у д-молу, "Патетична увертира") нагиње псеудоромантичном стилу, касније ствара оперу "Зулумћар", а са добрим познавањем вокалне технике пише хорске композиције. Овој генерацији припада — више по години рођења него по стилској сродности — и веома плодни композитор и истакнути виолински педагог Петар Стојановић (1877 —J957), аутор опера, оперета и балета у лаком бечком стилу, веома ефектне симфонијске поеме "Сава" и нарочито истакнутих концерата за виолину и за диуге инструменте, који су махом у духу неоромантичарске школе Брахмса и Дворака, али писани мајсторском композиционом техником.
У Војводини је у том периоду веома активан на многим пољима Исидор Бајић (1878—1915), чије је најзначајније дело историјска опера "Кнез Иво од Семберије" (1911) и чије се многе композиције (претежно вокалне), због погођеног народног духа, често идентификују са народним творевинама.
Генерација композитора, која своја прва остварења даје у предвечерје првог светског рата, углавном раскида са романтичним стилом који је дотле претежно владао у српској музици и почиње, не одричући се ни националног стила, на много широј основи да следи савремене европске правце, нарочито импресионистички смер.
Петар Коњовић —, у српској музици најистакнутији као оперски композитор ("Вилин вео", "Кнез од "Зете", "Коштана", "Сељаци", "Отаџбина"), у оперском стваралаштву следи с једне стране реалистичке принципе Мусоргског, с друге стране присваја Јаначеков поступак израстања певане мелодије из мелодијских флексија говорног језика, а у симфонијском пак стваралаштву (Симфонија у ц-молу, варијације "На селу", симфонијски триптихон "Коштана") надахнуто помирује народне идиоме са својим личним изразом, што такође чини у збирци соло-песама "Моја земља", а донекле и у збирци "Лирика". Коњовићеву плодну јавну делатност (директор Опере и интендант Хрватског Народног позоришта у Загребу, професор и ректор Музичке академије у Београду, управник Музиколошког института САН итд.) употпуњује литерарни рад изражен у збиркама есеја "Личности" и "Књига о музици" и монографијама о М. Милојевићу и С. Мокрањцу.
Милоје Милојевић (1884 —1946), иначе истакнути музиколог и критичар, аутор трију досада објављених збирки есеја "Музичке студије и чланци" и теоретских радова, у развојној линији свог композиторског стваралаштва манифестује разнородне утицајне сфере: од импрестонизма (збирка "Quatre morceaux" за клавир, соло-песме "Ла леттре" и "Химна сунцу") до експресионизма и крајње модерне (циклус "Пир илузија" за хор, "Ритмичке гримасе" за клавир), али упоредо с тим остаје веран и народном духу (клавирске свите "Данс мон pays", "Мелодије и ритмови са Балкана", "Повардарска свита"). Највећу изражајност и оригиналност Милојевић испољава у соло-песмама врло непосредног дејства и интимног карактера (збирке "Пред величанством природе", "Хаикаи" и др.).
Стеван Христић (1885—1958), дугогодишњи диригент и директор Београдске опере и професор Музичке академије, најбоље је плодове свога композиторског рада дао сцени, компонујући музику за многе драмске комаде, оперу "Сутон" и широко популарни балет "Охридска легенда" (1947), инспирисан већином македонским народним мотивима, али проткан и примесама импресионизма. Као фини вокални лиричар истакао се у хоровима ("Јесен", "Звезда") и соло-песмама ("Била једном ружа једна", "Вече на шкољу").
Коста Манојловић (1890—1949), чије је интересовање претежно управљено на проучавање српског и македонског музичког фолклора и који у вокалним композицијама следи Стевана Мокрањца, дао је, поред доста композиција из области црквене музике, и неколико лепих соло-песама. Овој генерацији се придружује и рано преминули, талентовани Миленко Пауновић (1889—1924), аутор трију још неизведених музичких драма и веома изразите "Југословенске симфоније".
(Стана Ђурић Клајн, .riznicasrpska.net)
