Прочитај ми чланак
Велика Кнегиња Милица Хребељановић
Кнегиња Милица је рођена 1335.године, у време владавине цара Душана, као кћи кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његовог најстаријег сина Вукана.
Често је боравила у царском двору, где је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству.
Као хришћанка, Милица је, према сведочењу биографа, била „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“.
Живот српске кнегиње неизмерно је оплеменило дубоко, искрено пријатељство са Јеленом, (потоњом монахињом Јефимијом) удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића која, је после српског пораза и изгубљене Маричке битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Јефимија је, према сведочанствима, била велика потпора Милици у животу, а нарочито у подизању деце, којој је била друга мајка.
После велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389, где је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је (иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровнику) изабрала тежи пут – остала је у Србији, израњаваној, опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом осветничком походу.
Суочена са пропашћу српске државе, са нејасном визијом будућности која јој је доносила више стрепње и страха него наде, кнегиња Милица је била принуђена да се, поред мајчинских брига и обавеза (њени синови су били још увек малолетни), посвети државничким пословима, где јем иако у веома неповољним и тешким околностима, исказала изузетну мудрост. Увидевши, наиме, да, недуго после косовске трагедије (само три месеца после битке), угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема нападе на Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.
Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за турског султана Бајазита.
МУДРОСТ И ДИПЛОМАТИЈА
Велика Кнегиња Милица Хребељановић
Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици је успело да фебруара 1391.године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.
„Али не треба, много година. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само Исмаилћани, него и угарске земље и многа господа са многобројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, па се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња са сином својим Стефаном, да је и он и српска земља у безнадежном удовишту, и да их одсвуда непријатељ напада и разграбљује, и да нема никог да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер“.
О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:
„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.
Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са својим сином Стефаном и патријархом Данилом III издала је 1392. године повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице, реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака. Круна кнегињиног задужбинарства остаће зацело манастир Љубостиња код Трстеника, где се Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела последње године свог живота.
САБОР
Велика Кнегиња Милица Хребељановић
Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину Стефану.
Поред мудрости стратега и владарке, Милица је поседовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што јој је и успело после истинског подвига. По цичи зими, у већ позним годинама свог живота одлази у Свету Гору, не би ли спречила сукоб својих синова Стефана и Вукана.
Међу бројним њеним по храбрости забележеним подвизима остаће њени одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења своје земље.
Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“ заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два царства (поробљавања и преласка у Ислам), земаљског и небеског определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с колена на колено.
Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година, 11. новембра 1405. године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене мошти.
Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.
(Преузето: “Православље“ бр. 959; Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве; Београд; 16. фебруар (1. март) 2007.)
Српска Православна Црква
