Достојевски као осамнаестогодишњи младић, писао је своме брату: „Човек је тајна.
Ако се будеш бавио њеним одгонетањем целог живота, не мисли да си изгубио време. Ја се бавим том тајном, јер желим да будем човек“.

 Велики психолог је предосетио своје призвање: тајни човека је посвећено целокупно његово стваралаштво. У романима Достојевског нема пејзажа и описа природе. Он слика само човека и људски свет; његови хероји су људи савремене градске цивилизације, који су испали из природног поретка света и откинули се од „живог живота“.

Писац се дичи својим реализмом: он не описује апстрактног „општечовека“, кога је измискио Ж.Ж. Русо, већ реалног Европљанина XIX века са свим безизлазним противречностима његовог „болног сазнања“. Овом руском романописцу припада откриће истинског лица хероја нашег „мутног времена“, „човека из подземља“. Тај нови Хамлет је рањен кугом сумње, затрован рефлексијом, осуђен на безвољност и учмалост. Он је трагично усамљен и расцепљен; он поседује сазнање „отрованог миша“.

Психолошки опит Достојевског постао је славан у читавом свету. Много пре Фројда и школе психоаналитичара он је почео да се погружава у дубине подсвести и да испитује душевни живот деце и омладине; он изучава психу умно поремећених људи, манијака, фанатика, злочинаца, самоубица. О Достојевском као психопатологу и криминалисти постоје специјалне студије. Међутим, његова анализа није ограничена само на индивидуалну психологију: он продире у социјалну психологију – породичну, друштвену, народну. Његова најдубља прозрења се тичу народне душе, метапсихичког „свејединства“ човечанства.

 Психологија је само површински слој опита Достојевског. Она за њега није циљ него средство. Јер, област душевног живота је само предворје живота духа. У једној белешци у његовим Записима налазимо његову примедбу: „Мене зову психологом, то није тачно, ја сам само реалист у вишем смислу, тј. ја сликам све дубине људске душе“. Достојевски је имао своје учење о човеку, у томе је његов огромни историјски значај. Све своје стваралачке снаге он је посветио борби за одбрану духовне човекове природе, заштиту његовог достојанства, личности и слободе.

 Писац „Злочина и казне“ доживео је на свом личном опиту трагичну епоху слома хуманизма. Пред његовим очима хуманизам се одвајао од свог хришћанског корења и претварао у богоборство. Започињући са ослобађањем човека од „теологије“ и „метафизике“, он је завршио својим ропством „законима природе“ и „нужности“. Човек је био признат за природно биће, потчињено начелима интереса и разумног егоизма: била му је одузета његова метафизичка дубина, трећа димензија – образ Божији.

 

Хуманизам је имао намеру да уздигне човека и срамно га је унизио. И сам Достојевски је био хуманиста, прошао је кроз све његове саблазни и био затрован његовим отровом. Као романтичар-идеалист епохе „Бедних људи“ он се одушевљава утопијским социјализмом и пролази цео дијалектички пут његовог развоја: он „страсно прихвата“ атеистичку веру Бјелинског и приступ тајном револуционарном друштву Дурова. Полазећи од хришћанског хуманизма он приступа безбожном социјалном хуманизму.

Године 1849. бива осуђен на смрт, писац је изведен на стрељање. У тим страшним моментима умире у њему „стари човек“. У затвору се рађа „нови човек“ започиње оштри суд над самим собом и „препород убеђења“. У Сибиру, у животу прогнаног писца, збивају се два догађаја који одређују сву његову даљу судбину: сусрет са Христом и упознавање са народом.

У нељудским страдањима, у борби са сумњом и одрицањем он је извојевао веру у Бога. Поводом „Легенде о великом Инквизитору“ Достојевски доцније пише у својим Записима: „Ни у Европи није било нити ће бити такве снаге атеистичког израза (мисли на своје антихероје); то значи да ја не верујем у Христа и не исповедам га као балавац, него је кроз велику пећ сумње прошло моје осана…“

 После затвора, религиозна тема представља центар његовог стваралаштва. Питање о вери и неверовању поставља се у свим његовим великим романима. Године 1870. он пише Мајкову: „Главно питање којим сам се ја мучио, свесно или несвесно, целог мог живота, јесте – питање постојања Бога”. И заиста, све хероје Достојевског „мучи Бог“; сви они решавају питање о Божијем постојању. Њихова судбина се у потпуности опредељује религиозним сазнањем.

 Достојевски је живео у епохи кризе хришћанске културе, коју је он доживљавао као своју личну трагедију. Ускоро после француско-пруског рата и Париске комуне херој романа „Младић“ Версилов одлази у иностранство. Никада он није путовао у Европу са таквом тугом и са таквом љубављу. „Особито се тада чуло над Европом звоњење погребних звона“: велика идеја хришћанске културе је умирала; спроводили су је звиждуком и блаћењем; атеизам је празновао своје прве победе. „Ја сам плакао, признаје Версилов, за њима сам плакао, плакао сам за старом идејом и, можда, плакао сам правим сузама“.

Рус, Достојевски, осећао се крајем XIX столећа једини Европљанин који је схватио значај светске трагедије; преживљаване човечанством. Једини је он „плакао правим сузама“. И гле, отишла је „стара идеја“ и човечанство је остало на земљи без Бога. „Романи-трагедије“ Достојевског посвећене су сликању судбине богоостављеног човечанства. Он пророчки назире два пута: човекобоштво и стадност.

Кирилов у „Злим дусима“ изјављује: „Ако нема Бога, онда сам ја – бог“. На место Богочовека се јавља човекобог, „снажна личност“, која се налази ван морала, с оне стране добра и зла, којој је „све дозвољено“ и која може „да гази“ све законе (Раскољников, Кирилов, Ставрогин, Рогоћин, Иван Карамазов). Достојевски долази до једног од највећих својих открића; човекова природа је у односу са Божјом природом, ако нема Бога – онда нема ни човека. У човекобогу, новом демонском бићу, треба да ишчезне сво човечанство. Руски писац предказује појаву Ничеа, надчовека, писца „Заратустре”, такође собом најављује уништење човека: „људско, сувише људско“, савлађује се у њему као стид и срам.

 Други пут безбожног човечанства води по Достојевском у стадност. Врхунац стваралаштва Достојевског представља „Легенда о великом Инквизитору“. Ако су људи само природна бића, ако њихове душе нису бесмртне, онда они треба да на најбољи могући начин среде свој живот на земљи. А пошто су они по својој природи „немоћни бунтовници“, неопходно је да они буду потчињени и претворени у покорено стадо. Велики Инквизитор ће их чувати железним штапом. Тада ће на крају, бити изграђен огромни мравињак, биће сазидана Вавилонска кула, једном за свагда. Обадва пута – човекобоштво и стадност воде истом резултату: уништењу човека.

 

Достојевски је видео историју у светлости Апокалипсиса; он је предсказивао нечувене светске катастрофе. „Крај света се приближава“, писао је он. „Крај столећа ће бити обележен таквим потресом какав се никад није догодио“. Трагична визија света писца „Злих духова“ била је недопустива позитивистима XIX века: он је био човек наше, катастрофне епохе. Међутим, богоостављеност није последње слово стваралаштва Достојевског. Он је сликао „тамну ноћ“, али је предосећао и зору. Он је веровао да ће се трагедија историје завршити преобраћајем света, да ће после Голготе човечанства доћи Други долазак Христов и „одјекнуће велика химна новог и последњег васкрсења“.

Достојевски спада у ред великих хришћанских писаца светске литературе: Дантеа, Сервантеса, Милтона, Паскала. Слично Дантеу, он је прошао све кругове људског пакла и то још страшније од средњовековног пакла „Божанствене комедије“, и није сагорео у адском пламену: његов „вођа и учитељ“ није био Вергилије, него „пламени лик“ Христа Богочовека, у кога се улива сва љубав његовог живота.

 

(pravoslavlje.spc.rs, Константин Мочуљски)