Традиционална песничка манифестација „Бранково коло“, 41. по реду, почеће у петак 7. септембра у најстаријој српској гимназији у Сремским Карловцима, беседом о Бранку Радичевићу коју ће ове године говорити песник Иван Негришорац. До 17. септембра, заједно са песницима, смењиваће се драмски и музички уметници, филозофи и духовници у четрдесет различитих програма, а главна тема је нематеријална културна баштина. Акценат је стављен и на „Антологију српске поезије (1847-2000)“ коју је приредио Ненад Грујучић, директор „Бранковог кола“, о чему говори у интервјуу за „Правду“.

 „Бранково коло“ ове године има богат и разноврстан садржај. Најавили сте чак 40 програма. Шта бисте посебно истакли као карактеристику 41. песничке манифестације?

 – „Бранково коло“ ће и ове године показати да је прави бренд на српској културној сцени, фестивал који је давно надишао локалне границе и постао познат у овом делу Европе и шире. И даље ће основа „Бранковог кола“ бити осветљавање коренских духовних силница у споју са савременим плодовима поезије и уметности. „Бранково коло“ ће показати наново своју креативну неприкосновеност, разлику и моћ трајања на јавној културној сцени која, иначе, болује од помодних и брзо потрошивих сензација оличених у „гутачима магле и ватре“. Нема сумње да ће долазак бројних гостију пред нашу публику, и медијски одјек стражиловских, карловачких и новосадских садржаја, представљати репрезентативну духовну меру и тријумф нашег културног поднебља.

 Посебан осврт стављате ове године на нематеријално културно наслеђе. Колико су Срби заправо у данашње време свесни богатства своје културне баштине и наслеђа и колику пажњу им посвећују?

 – Централна тема 41. „Бранковог кола“ гласи „Нематеријална културна баштина“, где ће из дана у дан бити представљени садржаји од виталног значаја за представљање, очување и афирмацију српске културне баштине и њене номинације на Репрезентативну листу и Листу угрожених вредности Унеска. Биће осветљени неки елементи баштине уписани (и неуписани) у први Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

 Биће полемика и око тога што нам суседи „позајмљују“ и „присвајају“ културну баштину и при Унеску је бележе као своју?

 – Посебан осврт биће дат на делове баштине који су од стране наших суседа (Хрватска) безобзирно, као врста ратног плена, приграбљени као њихови (ојкање, бећарац, глуво коло), а познато је да такви садржаји на Балкану припадају српској култури, који су се вековима преносили с колена на колено. Српску крајишку (динарску) духовност данас баштине у Србији (Војводини) избеглице из тих крајева. На 41. „Бранковом колу“ биће обезбеђен научни приступ и обрада елемената нематеријалне културне баштине оличене, на пример, у гуслама, бећарцу и ојкачи, гуслама, те српском обичају из Далмације „Чувари Христовог гроба“. Биће приказани и изведени различити облици певања и обичаја. У Матици српској приредићемо Округли сто на тему „Српско усмено поетско наслеђе Војне крајине (у записима од 18. до 20. века)“.

 Да ли постоји начин да се институционално одупремо отимању српског блага и шта нам је ту чинити?

 – Формиран је први Национални регистар нематеријалног културног наслеђе Србије при Министарству културе. Ту је уписано 27 елемената нематеријалног културног наслеђа. Наша држава напокон мора законски утемељити појам „нематеријална културна баштина“ како би постојали конкретни механизми за пут ка Унеску и етаблирање нашег наслеђа на листама светских вредности. Мора се више порадити на јавном осветљавању и предочавању свега што представља специфичну српску културну баштину, поготово оне аспекте којима прети затирање. Велики дисконтинуитети у српској култури који су у настали после Првог и Другог светског рата, те у најновије време грађанских сукоба на Балкану, створили су дубоке јазове где су се практично угасили примери највиших вредности.

 Претпостављам да сте из исте потребе, очувања српске поезије, сачинили „Антологију српске поезије (1847 – 2000)“. Шта све антологија обухвата у овом временском периоду?

 – У распону од једног и по века, од Бранка Радичевића до Дејана Алексића, на 980 страна, антологија обухвата 290 песника различитих поетика, стилова и образаца. Век и по – ин­тер­вал пу­ног жи­вот­ног за­ма­ха и раз­во­ја срп­ске по­е­зи­је, вре­ме ве­ли­ког и убр­за­ног зре­ња, исто­риј­ских и кул­тур­них тур­бу­лен­ци­ја, ре­во­лу­ци­ја и ра­то­ва, па­до­ва и по­ди­за­ња, по­ни­же­ња и по­бе­да. Предност да уђу у антологију имали су песници који на свом стваралачком путу „нису само писали“, већ су „видљиво и оригинално пропевали“ у медијуму матерњег језика. Она жели да постави нове критеријуме и стандарде, да релативизује позиције неких аутора, које су стечене у идеолошки озвученим временима или инерцијски пресликаване из деценије у деценију. Антологија поштује оба крила српскога језика, екавски и ијекавски изговор, избегавајући на тај начин да буде само србијанска, већ, пре свега – српска.

 Шта сте успели да покажете овом антологијом? Шта су вам били оријентири и критеријуми за одабир песама?

 – По­ка­за­о сам ши­ри­ну и ле­по­ту срп­ског је­зи­ка раз­бо­ко­ре­ног у нај­ра­зли­чи­ти­јим пе­снич­ким ре­ше­њи­ма, у сло­бод­ном и ве­за­ном сти­ху, у ра­зно­вр­сним фор­ма­ма и об­ли­ци­ма, у не­пре­глед­ном мно­штву те­мат­ских и мо­тив­ских по­ља, у ди­о­ни­зиј­ском и апо­ло­ниј­ском то­ну, у кре­а­тив­ним чу­ди­ма и мо­ћи­ма по­е­зи­је, у да­ро­вима ко­ји су се суд­бин­ски на­шли у ма­тер­њем је­зи­ку. Узи­ма­о сам пе­сме ко­је иза­зи­ва­ју сна­жан и непоновљив до­жи­вљај, пе­сме ви­дљи­ве кре­а­тив­не ви­тал­но­сти, пе­сме из ко­јих из­би­ја жи­вот­на по­све­ће­ност та­лен­ту што пе­ва. По­себ­ну па­жњу обра­ти­о сам на са­вре­ме­ни­ке ко­ји су на­пу­сти­ли овај свет.

Кад пе­сник умре, пе­сме се под­мла­де. То је мо­ме­нат кад пе­сме истин­ски по­чи­њу да жи­ве. По­сле фи­зич­ке смр­ти пе­сни­ка, по­е­зи­ја не над­жи­вља­ва са­мо ауто­ра, већ и сва­ког при­ре­ђи­ва­ча ан­то­ло­ги­је. Без фи­зич­ки при­сут­ног ауто­ра, ја­вља се етич­ки мо­ме­нат од­го­вор­но­сти код тре­нут­но жи­вих. Есте­тич­ки оства­ре­но де­ло у вре­ме­ну мо­ра би­ти вред­но­ва­но све­шћу ко­ја под­ра­зу­ме­ва мо­рал­ни аспект. Дру­штве­не, обра­зов­но-про­свет­не и кул­тур­не ин­сти­ту­ци­је, еснаф­ска удру­же­ња и асо­ци­ја­ци­је, струч­ни по­је­дин­ци и лич­но­сти од угле­да, сви сно­се од­го­вор­ност за жи­вот де­ла по­сле смр­ти ауто­ра. Затим, нисам из­и­гра­ва­о фа­ри­сеј­ског ни­хи­ли­сту што у мањ­ку пе­сникâ ви­де то­бо­жњи ква­ли­тет ан­то­ло­ги­је. На­о­па­ка осо­би­на да се рас­кош сво­ди ис­под цр­те ми­ни­му­ма, да се уту­љу­ју и гу­ше пе­снич­ке вред­но­сти у име при­ре­ђи­ва­че­ве му­ши­ча­ве „ге­ни­јал­но­сти“, тра­је де­це­ни­ја­ма на срп­ској књи­жев­ној сце­ни, пред­ста­вља прак­су с ко­јом на­по­кон тре­ба рас­ки­ну­ти. Јер, ле­по­та не зна за гра­ни­цу, зна за до­ме­те.

 Део антологије посвећен је заборављеним или неправично скрајнутим, досад непримећеним песницима. Подсетите нас на неке од њих?

 – Ту су изврсне песме Петра Милосављевића, којег познајемо пре свега као теоретичара и историчара књижевности. Или пак сонети Борислава Милића, затим поезија Гојка Јањушевића и Павла Поповића.

 Направили сте дистанцу од дванаест година. Како сте се одредили према нашем времену које је изгубило карактеристике хуманог?

 – Свет у ко­јем жи­ви­мо бо­лу­је од ле­њо­сти и за­бо­ра­ва, нар­ци­со­ид­ног уз­ди­за­ња и пре­те­ри­ва­ња, бе­са и пре­ле­сти сва­ке вр­сте. Мно­го вре­ме­на про­тек­не док не пре­ста­ну днев­не игре и са­пли­та­ња, су­је­те и за­ви­сти – ре­дов­ни пра­ти­о­ци про­це­са ета­бли­ра­ња пе­снич­ке лич­но­сти и де­ла. Вре­мен­ска дис­тан­ца нај­бо­љи је лек, за­шти­та од ак­ту­ел­не та­шти­не. Кад су у пи­та­њу очи­глед­не пе­снич­ке вред­но­сти, не­ма­мо пра­во на ти­ши­ну и де­мен­ци­ју. Мо­ра­мо по­ка­за­ти здра­во­ра­зум­ски од­нос пре­ма ва­три та­лен­та ко­ји пламти у ма­тер­њем је­зи­ку. Ту је по­е­зи­ја не­у­ни­шти­ви ду­хов­ни прин­цип ко­ји тра­жи да ис­пу­ни­мо ду­го­ве пре­ма пе­ва­њу као суд­би­ни.

 

Извор: Правда

Ознаке: Антологија српске књижевности, Бранково коло, књижевност, Поезија, Сремски Карловци