Прочитај ми чланакТома Фила није ушао у Патријаршију случајно. Није залутао, није „свратио“, није ту био зато што је „требало“. Он је усељен. Са разлогом. Са дозволом. А кад се адвокат усели у Патријаршију, то значи да је нешто много пре тога из ње избачено. Истина. Вера. Смелост. Крст.
Патријаршија није судница. Није катастар. Није правна служба са пријемним шалтером. То је место где су некада стајали људи који су били спремни да изгубе све – само да не изгубе душу. А онда је неко одлучио да је душа превелики ризик. Да је опасна. Непрактична. И да је сигурније позвати адвоката. Та одлука није безимена. Има име и презиме: Велибор Џомић.
Џомић није „црквени правник“. Он је човек који је правом заменио веру, а процедуром заменуо савест. Није он у Цркву унео ред – унео је страх. Страх од државе. Страх од папира. Страх од губитка имовине. Страх од медија. Страх од Истине. И тај страх није лечио, него га је уобличио. Увео га у систем. Претворио у модел. У нову, прећутну еклисиологију у којој Христос више није ослонац, већ ризик.
Па откуд онда Тома Фила у Патријаршији? Отуда што је Црква, под оваквим управљањем, научена да не верује у Бога, него у везе. Да не стоји усправно пред светом, него да се сакрије иза адвоката. Да не каже истину, него да је „покрије“. Да не сведочи, него да се брани. А Црква која се брани – већ је у поразу, ма колико се то правно паковало.
Канцеларија Томе Филе у Патријаршији није техничка ствар. Није логистика. То је психолошко признање капитулације. Признање да се више не верује да је Христос довољан. Да је Јеванђеље превише директно. Да је Крст непрактичан. Да је боље имати адвоката него мученика.
Фила је ту као печат једне нове реалности. Реалности у којој Патријаршија више не живи од Истине, него од управљања штетом. А Џомић је тај који је ту реалност учинио нормалном. Он је Цркву свео на правно лице, Христа на симбол у заглављу, веру на документацију, а Предање на проблем који треба „усагласити“.
И ово није лични напад на адвоката. Ово је оптужница против једне управљачке свести. Против логике која је допустила да адвокат има адресу тамо где су некада имали адресу светитељи. Ово је дијагноза Цркве која је изабрала опстанак без истине, уместо истине без гаранција.
Када је Тома Фила добио канцеларију у Патријаршији, то је био тренутак у којем је Црква, макар једним делом, рекла: „Не верујемо више.“ Не у народ. Не у Бога. Не у Крст. Верујемо у папир. У договор. У заштиту. У Џомићев систем.
И зато ово није прича о прошлости. Ово је питање садашњости. И питање одговорности.
Ко је потписао?
Ко је дозволио?
Ко је заменио Христа адвокатом?
Јер једно је сигурно:
Црква која у срцу носи адвоката, а не Истину – већ је духовно евакуисана.
