Pročitaj mi članakDok se sukob oko Irana razvija i širi kroz političke i bezbednosne strukture regiona, sve više analitičara počinje da pominje i ulogu Kine.
U početku je to izgledalo kao sporedna tema, ali poslednje informacije sugerišu da Peking ipak razmatra aktivnije poteze – pre svega iz ekonomskih razloga.
Prema navodima televizije CNN, koji se pozivaju na obaveštajne izvore, Kina bi mogla da počne da pruža Iranu finansijsku pomoć, kao i određene rezervne delove i komponente za raketne sisteme.
U isto vreme naglašava se da Peking deluje oprezno. Kako navodi izvor te televizije, kinesko rukovodstvo nema interes da dodatno podiže tenzije. Naprotiv, cilj je pre svega da se zaštite ekonomski interesi i stabilnost energetskih tokova.
Ta računica nije slučajna. Kina je ozbiljno vezana za iransku naftu i veoma pažljivo prati situaciju u Ormuskom moreuzu – jednoj od ključnih tačaka globalnog transporta energenata.
Upravo tim putem prolazi veliki deo tankerskih pošiljki. Prema informacijama CNN-a, Peking je već izvršio određeni pritisak na Teheran kako bi dobio garancije da će prolaz tankera kroz moreuz ostati bezbedan.
U tom smislu kinesko rukovodstvo pre svega brani sopstvene ekonomske interese, a ne traži dodatno zaoštravanje sukoba.
Ovakve procene pomalo odudaraju od nedavne izjave američkog ministra odbrane Pita Hegseta. On je pre samo nekoliko dana rekao da Rusija i Kina „nisu faktor“ u sukobu oko Irana. Međutim, u CNN-u sada primećuju da se situacija očigledno menja i da američka vojna struktura ipak mora da uzme u obzir takozvani kineski faktor.
Zanimljivo je da kineska energetska pozicija nije tako ranjiva kako se ponekad misli. Na to je u svom Telegram kanalu ukazao investicioni bankar Evgenij Kogan.
On podseća da je Kina najveći svetski uvoznik energenata i da značajan deo kupuje upravo na Bliskom istoku. Ipak, sistem rezervi i alternativnih dobavljača daje Pekingu znatno više prostora nego što se na prvi pogled čini.
Kogan navodi da kroz Ormuski moreuz – oko kojeg je sadašnja situacija neizvesna zbog iranskih upozorenja i vojnih dejstava – prolazi do polovine sirove nafte i približno trećina tečnog prirodnog gasa koji kupuju kineski potrošači.
Ipak, Kina raspolaže ogromnim strateškim rezervama nafte. Čak i kada bi uvoz bio potpuno prekinut, te rezerve mogle bi da potraju mesecima.
U međuvremenu ostali pravci snabdevanja ne prestaju da funkcionišu. Rusija je, kako se navodi, spremna da poveća prodaju energenata, dok Kina već ima alternativne dobavljače tečnog prirodnog gasa.
Pored toga, tu su i gasovodi koji energente dopremaju iz Rusije i zemalja Centralne Azije. Kada je reč o gasu, postojeće zalihe dovoljne su za više od mesec dana.
Sve to, zaključuje Kogan, znači da je Peking uspeo da se zaštiti od mogućeg energetskog šoka barem nekoliko meseci unapred. Jedini ozbiljniji problem za kinesku ekonomiju mogao bi da bude rast globalnih cena energenata. Ako potražnja naglo poraste kod zemalja koje nemaju velike rezerve, tržište bi moglo da reaguje skokom cena.
Zbog toga kineski pristup ovom sukobu izgleda proračunato i prilično hladno. Peking ne želi dodatnu destabilizaciju, ali istovremeno pažljivo prati situaciju i ostavlja otvorene opcije.
U takvom okruženju pitanje nije samo da li će se kineski faktor pojaviti u iranskom sukobu, već i kako bi njegovo eventualno uključivanje moglo da promeni ravnotežu snaga na energetskom i političkom planu. A na to pitanje, barem za sada, nema jednostavnog odgovora.
