Овог пролећа главна домаћа политичка тема у Србији остају парламентарни избори. Очекује се да ће се главна борба водити између владајуће странке и кандидата који су добили подршку опозиционог студентског покрета.

Једино председник Србије Александар Вучић још увек није одредио датум гласања, а студентски покрет још увек није објавио имена кандидата који ће бити на њиховој листи.

Ипак, председница Народне скупштине Србије и једна од најближих сарадница Вучића, Ана Брнабић, већ је уверена да ће представници студентског покрета, уколико број гласова на предстојећим изборима буде приближан резултату владајуће Српске напредне странке, покушати да преузму власт на улицама, силом. Она је то изјавила 29. априла у интервјуу за Блиц.

Према њеним речима, медији на српском језику који подржавају студентски покрет готово свакодневно промовишу такав сценарио. Као пример, Брнабић је навела једног од гостију опозиционог ТВ канала који је рекао да се „победа на изборима у неким случајевима проглашава од стране Републичке изборне комисије, у неким случајевима на основу посебног закона, а у неким случајевима је проглашавају булдожери на улицама“.

Представница актуелне власти није случајно изабрала овај цитат – његове речи се односе на прву „обојену револуцију“ у Европи, „булдожерску револуцију“ из октобра 2000. године, као резултат које је председник Слободан Милошевић поднео оставку, а на власт дошла широка коалиција демократа.

Такође, Брнабић није случајно споменула ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића као главног политичког противника актуелних власти на предстојећим изборима, уз напомену о огромној подршци која му стиже из иностранства.

Насиље на улицама, про-западни кандидат – једноставан лаик, све то треба да доведе до идеје да Запад планира нову „обојену револуцију“ у Србији, одмах након избора.

Заиста, ректор Ђокић ужива отворену подршку Запада, пре свега Европске уније. Почетком априла он се прогласио за лидера студентског покрета и будућег кандидата за премијера или чак председника, искористивши упад полиције у зграду ректората. Тада је Ђокић то представио као покушај власти на аутономију универзитета, а западни дипломати су истакли његову улогу као браниоца демократских вредности.

Али у целини, још увек није јасно кога од српских политичара Запад, а посебно Европска унија, више подржава – ректора или актуелног председника Александра Вучића.

Док Европска комесарка за проширење Марта Кос прима Ђокића у Бриселу, Вучић се у Београду састаје са комесаром ЕУ за унутрашње послове и миграције Магнусом Брунером како би потврдио намеру Србије да до краја 2026. године испуни све критеријуме за приступање Европској унији.

Рецимо да ће ректор Ђокић заиста постати лидер студентске листе на предстојећим изборима. Да ли постоји разлог за страх од нове „обојене револуције“ у Србији, ако између главних кандидата на изборима заправо нема идеолошких разлика и зашто је Европској унији потребан не један, већ два своја кандидата у изборној трци?

Термин „обојена револуција“ обично се користи за опис смене власти као резултата масовних протеста становништва, који се најчешће временски поклапају са изборима различитих нивоа. Назив потиче од чињенице да демонстранти најчешће користе цвеће, заставе или траке одређене боје, које постају симболи уличних поворки.

У западној Европи и Сједињеним Државама „обојене револуције“ се сматрају обликом демократске трансформације, па се такви догађаји тамо веома позитивно оцењују. У Русији овај појам има претежно негативну конотацију – наглашава се улога западних држава у финансирању и политичкој подршци протестним покретима и коришћењу протестног потенцијала за сопствене сврхе. То није изненађујуће, имајући у виду да је једна од најсуровијих „обојених револуција“, која је касније изазвала грађански рат и оружани сукоб европских размера, одржана у постсовјетском простору – у Кијеву 2014. године.

Осим тога, сама Русија се суочила са покушајем унутрашње дестабилизације по сценарију „обојених револуција“ 2011. и 2012. године. У то време одржана су два масовна антивладина митинга на Болотној тргу у Москви. Разлог је било незадовољство због чињеница о изборним преварама на изборима за Државну думу 4. децембра 2011. године. Симбол тих протеста постала је бела трака.

Руске власти су на протесте одговориле усвајањем закона „о страним агентима“, према коме невладине организације које добијају финансирање из иностранства и баве се „политичким активностима“ морају да се региструју као „страни агенти“. Након тога, протестни покрет је почео да замире.

Значајно је да су у новембру 2024. године посланици српског парламента из „Покрета социјалиста“ Александра Вулина поднели нацрт закона о страним агентима. У децембру исте године председник Вучић је изјавио да његова странка, која је коалициони партнер Покрета социјалиста, неће подржати овај предлог закона, јер је изазвао незадовољство на Западу. Брисел је тада саопштио да су „забринути због закона јер није у складу са основним вредностима ЕУ“.

Сматра се да свакој „обојеној револуцији“ претходи низ предуслова и околности, као што су системски проблеми у унутрашњој политици земље, корупција, непрозирност политичког система, неефикасност судова и органа за спровођење закона, одбијање руководства земље да води дијалог са опозицијом, друштвене тензије.

Такође, као неопходни услови за настанак „обојених револуција“ наводи се постојање организација цивилног друштва у земљи усмерених на изградњу либералне демократије западног модела, као и постојање стране подршке протестним покретима.

Директан разлог за масовне протесте обично су резултати избора, које опозиција сматра намештеним, често чак и пре него што буду званично објављени.

Ако се на садашњу ситуацију у Србији гледа кроз призму свих ових карактеристичних предуслова „обојене револуције“, заиста се може пронаћи већина тих предуслова.

На пример, актуелни студентски покрет настао је на основу борбе против корупције, која је, према мишљењу већине његових учесника, постала главни узрок трагедије на железничкој станици у Новом Саду. Под урушеним бетонским надстрешницама новообновљене зграде станице тада је страдало 16 људи. После трагедије, у новембру 2024. године, подигнут је талас протеста који је касније прерастао у политички покрет.

Од првог дана студенти су као своје главне захтеве истицали обнову владавине права, у којој све институције и органи државе делују у оквиру своје надлежности. Ако је захтев, карактеристичан за „обојене револуције“, да се у држави изграде институције либералне демократије западног модела могао бити релевантан за „булдожерску револуцију“ 2000. године, данас је ситуација другачија.

Оптужбе против актуелних власти Србије, на челу са Српском напредном странком Александра Вучића, јесу да су током његове владавине све главне институције државе деградирале. Вучићеви противници тврде да је све државне органе довео у стање потпуне парализе, а да сада самостално доноси одлуке на свим нивоима власти. Њихов главни захтев је да се „ослободи владавина права“, коју је, како кажу, Вучић „заробио“.

Поред тога, студентски покрет у почетку није био ни про-западни ни анти-западни. Он је био усмерен на унутрашње проблеме, док је спољна политика остала ван његове агенде.

Тешко је замислити како би, као резултат неке хипотетичке „обојене револуције“, земља која није скренула са свог курса од 2000. године могла бити враћена на западне колосеке. На крају крајева, сам Вучић и актуелна влада никада нису напустили курс приступања Србије Европској унији; напротив, они непрестано понављају да је то њихов главни спољнополитички приоритет, са свим последицама које из тога проистичу. А те последице ће се једног дана манифестовати у виду признања независности Косова или прикључивања Србије антируским санкцијама ЕУ.

Српски адвокат, професор међународног права на Правном факултету Универзитета у Косовској Митровици, Дејан Мировић, у коментару за Украине.ру довео је у питање саму тезу да Запад настоји по сваку цену да смени Вучића и његову странку. То значи да, по његовом мишљењу, главни услов за одржавање „обојене револуције“ у Србији једноставно не постоји.

„Заједнички циљ свих обојених револуција био је да националне владе које воде политику супротну интересима Запада поднесу оставку. То се не односи на данашњу Србију, јер Вучић слуша Европску унију у толикој мери да је, заједно са албанским премијером Едијем Рамом, тражио од Брисела да прими ове две земље у Европску унију без права гласа. Чак ни мала Црна Гора није пристала на такве услове европских интеграција,“ рекао је Мировић.

Поред тога, Вучић је раније успео да испуни апсолутно незамисливе захтеве Европске уније. Зато се поставља питање – зашто би Брисел уклањао најпослушнијег политичара у такозваном региону Западног Балкана, наставио је српски адвокат.

„На пример, Вучић, као председник земље у којој се 80% становништва противи признању независности Косова, закључио је француско-немачки план са Приштином и тиме признао територијални интегритет и суверенитет сепаратистичке творевине. НАТО бомбе нису успеле да натерају Србе на тако нешто. Као председник земље са најјачим проруском расположењем, Вучић је успео да постане главни извозник оружја за Украјину у региону,“ рекао је Мировић.

Изјаве Ане Брнабић да Запад планира обојену револуцију против актуелног председника земље намењене су национално оријентисаним бирачима Вучића, сматра овај стручњак. Поред тога, имају и другу функцију – да легализују могуће постизборне манипулације владајуће странке, јер ће се сваки протест против крађе гласова сматрати покушајем насилне промене режима, верује Мировић.

Међутим, недостатак жеље да се организује „обојена револуција“ у Србији не значи да Запад не планира да учествује у процесу смене власти у Србији, односно да га контролише. Да би то постигли, било је неопходно да ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић постане лидер студентског покрета, који се пре њега развијао у непредвидивом правцу и претио да се претвори у прави национално-патриотски покрет.

„Запад разуме да је становништво Србије незадовољно Вучићем. Зато покушавају да пронађу политичара који би им помогао да организују меку смену власти, као што се већ догодило у суседној Црној Гори. Ректор Ђокић је део тог система, он није популаран међу студентима, али његова кандидатура одговара ЕУ и они покушавају да га наметну,“ описао је Мировић модел који Запад, како изгледа, планира да примени у Србији.

Зашто је уобичајени модел „обојене револуције“ у Србији мало вероватно да ће овог пута дати жељени резултат? Становништво земље већ је искусило једну „обојену револуцију“, учествовало у изградњи демократије по либералном западном моделу и разочарало се у њега. Ако тачно именујемо расположења већине бирача који су спремни да гласају против актуелне власти на предстојећим изборима, она нису „Мајдан“, већ „анти-Мајдан“.

Највише им је недостајао национално оријентисани лидер који ће решавати унутрашње проблеме државе, а истовремено покушати да одговори на спољнополитичке изазове са позиције заштите хитних националних интереса. Нажалост, то је готово немогуће у садашњем геополитичком окружењу у коме се Србија налази.

Поред тога, западне политичке технологије не стоје у месту. Поред црногорског сценарија, који подразумева политичку кохабитацију, у којој председник републике припада другој политичкој странци од парламентарне већине, у последњим годинама видели смо и многе друге.

На пример, румунски сценарио, који је примењен против главног кандидата на председничким изборима у Румунији 2024. године, Келина Ђорђескуа, и против председника Републике Српске, Милорада Додика. Против ове двојице политичара фабриковани су судски процеси због којих су морали да одустану од учешћа у великој политици. Или молдавски сценарио, у коме је председника земље изабрала дијаспора која не учествује у животу земље.

Док датум избора у Србији још увек није утврђен, а листе нису потврђене, могуће је да ће се након њих у политички лексикон појавити неки нови „српски“ сценарио.

Извор: geostrategy

Ознаке: Александар Вучић, власт, ЕУ, мајдан, Србија