Србија ће 25. октобра поново изаћи на парламентарне изборе. Формално, грађани ће бирати између различитих листа, кандидата и политичких понуда. Суштински, међутим, поставља се много озбиљније питање: постоји ли у Србији данас стварни политички избор?

Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије

Одговор на то питање не може се добити посматрањем само актуелне предизборне кампање, рејтинга странака или могућих коалиција. Политичка криза у Србији много је дубља од питања ко ће после избора формирати владу. Она је последица вишедеценијског процеса у којем је политички простор постепено очишћен од аутентичних и самосталних политичких фактора способних да националне и државне интересе Србије поставе изнад интереса партијских структура, страних центара моћи, крупног капитала и личног политичког опстанка.

Зато данашњу Србију не карактерише само криза власти. Карактерише је криза читавог система политичког представљања.

Негативна селекција политичке елите

Последњих деценија у Србији се одвија процес који бисмо могли назвати негативном политичком селекцијом.

Политичари, интелектуалци, јавне личности, медији и организације који су били спремни да се уклопе у задате оквире могли су да остану део јавног простора, без обзира на то да ли припадају власти или опозицији. Могли су међусобно жестоко да се сукобљавају, али све док нису доводили у питање саме темеље система.

Они који су били бескомпромисни, који нису прихватали трговину државним и националним интересима и који нису били спремни да своје ставове прилагођавају политичкој конјунктури, постепено су маргинализовани, медијски изоловани, политички дискредитовани или потпуно истиснути из институционалног живота.

То је један од кључних разлога због којих Србија данас има власт и опозицију, али нема истинску системску алтернативу.

Актери могу да се промене, али ако они улазе у исти механизам, прихватају исте границе дозвољене политике и зависе од истих структура политичке, медијске и економске моћи, промена имена не значи и промену политике.

Власт и опозиција као делови истог политичког простора

Владајући режим је током година концентрисао огромну политичку, институционалну и медијску моћ. Али било би сувише једноставно све проблеме Србије свести на једног човека или једну странку.

Такав приступ, уосталом, одговара самом систему.

Ако се грађанима понуди уверење да ће Србија постати другачија оног тренутка када се промени режим, онда се целокупна политичка енергија усмерава на персоналну смену, док механизми који су произвели садашњу власт остају нетакнути.

А управо је то централни проблем.

Велики део данашње опозиције није настао изван постојећег система. Напротив, многи њени актери годинама су били његов део или прихватају његове основне политичке координате. Њихов спор са режимом најчешће се води око начина управљања, корупције, институција, медијских слобода и расподеле политичке моћи, али много ређе око питања која одређују дугорочни положај Србије.

Косово и Метохија, Република Српска, војна неутралност, однос према НАТО-у, демографски опстанак, економски суверенитет, распродаја природних ресурса, положај српског народа у региону и очување културног и националног идентитета морали би да буду теме око којих се формира државна стратегија.

Уместо тога, национално питање се често третира или као средство дневнополитичке мобилизације или као непријатна тема коју треба потиснути како се не би нарушио однос са спољним политичким центрима.

Студентски протест — велики друштвени потенцијал у уском политичком оквиру

Студентски протести показали су нешто што се не сме потценити: у Србији постоји огромно незадовољство и снажна потреба за правдом, одговорношћу и променом начина на који држава функционише.

То је аутентична друштвена енергија.

Али управо зато је важно питање шта се са том енергијом дешава када треба да буде преточена у политичку понуду.

Студентски покрет је у међувремену постао изборни фактор, а део опозиционих странака одлучио је да подржи студентску листу. То, међутим, само по себи не решава питање политичког садржаја алтернативе.

Ако је циљ само смена власти, без јасног одговора на питање каква Србија треба да постоји после те смене, протестна енергија може завршити као средство реконструкције постојећег система.

Посебно је проблематично ако се из простора прихватљивог политичког деловања унапред искључује национална опција. Србија тако поново долази у ситуацију у којој је дозвољено бирати између различитих варијанти истог концепта, али није дозвољено озбиљно поставити питање самог концепта.

Друштво произведених конфликата

Истовремено, Србија је претворена у друштво сталних унутрашњих сукоба.

Власт против опозиције. Студенти против власти. „Европејци“ против „русофила“. Либерали против националиста. Град против села. Млади против старих. Једни медији против других. Једна Србија против друге Србије.

Такво друштво троши огромну енергију на међусобне обрачуне, док стратешка питања остају изван јавне расправе.

Паралелно са тим, споља се увозе политичке, идеолошке и социјалне агенде које немају органско упориште у српском друштву. Од Србије се не тражи само промена појединих политика већ постепено прилагођавање читавог система вредности, историјског памћења и националног саморазумевања.

Режим се томе понекад декларативно супротставља, али истовремено учествује у процесу прилагођавања. Опозициони део политичке сцене неретко иде и корак даље, представљајући прихватање спољних политичких захтева као доказ модернизације.

Тако се ствара привид сукоба тамо где у стратешким питањима често постоји много више континуитета него што се признаје.

Одговорност елите

Посебну одговорност за садашње стање сноси српска елита — политичка, интелектуална, медијска и пословна.

Њен задатак требало би да буде артикулисање интереса друштва и државе, да ствара дугорочне стратегије и да у кризним историјским периодима преузима одговорност.

Уместо тога, већински део елите прихватио је другачији модел: прилагођавање свакој власти и сваком доминантном спољнополитичком оквиру у замену за очување сопственог положаја.

Политичка елита чува власт. Пословна елита чува привилегован приступ држави и капиталу. Део интелектуалне елите чува институционалне позиције, пројекте и медијску видљивост. Медијска елита чува приступ центрима моћи.

Цена тог компромиса плаћа се губитком друштвене одговорности.

Зато је Србија препуна успешних појединаца, а сиромашна елитом у правом значењу те речи — људима који су спремни да ризикују сопствени положај како би бранили нешто веће од себе.

Проблем није настао јуче

Било би погрешно почетак овог процеса тражити 2012, 2000. или деведесетих година.

Корени су дубљи.

После 1945. године изграђен је систем у којем је српско национално питање подређено југословенском идеолошком пројекту. Политичке и интелектуалне елите формиране су у оквиру у којем је самостално артикулисање српских националних интереса третирано као политички проблем или претња систему.

Југославије више нема. Комунистичког система више нема. Али механизми политичке селекције преживели су промену идеологија.

После 2000. године стару идеолошку матрицу заменила је нова: европске интеграције представљене су као готово безалтернативни цивилизацијски избор, док је политичка подобност све више зависила од спремности да се прихвате параметри које постављају евроатлантске структуре.

Тако су се мењале заставе, пароле и политичке генерације, али је један принцип остајао изненађујуће постојан: српска политичка елита је добијала право на опстанак само уколико је била спремна да сопствени национални интерес подреди ширем идеолошком (југословенском, комунистичком) или геополитичком пројекту (евроатлантском).

Зато избори неће решити кризу

Избори могу сменити владу.

Могу променити парламентарну већину.

Могу довести нове људе у министарства.

Али избори сами по себи не могу да промене систем који производи исту врсту политичке елите.

Ако Косово и Метохија остану предмет постепених уступака; ако економски модел остане заснован на зависности од страног капитала, субвенција и распродаје ресурса; ако политичке странке остану затворени механизми контроле; ако медијски простор остане подељен између запада, власти и системске опозиције; ако интелектуална елита настави да ћути у замену за привилегије; ако се национално питање и даље третира као нешто што треба држати на маргини — онда промена власти неће бити промена Србије.

Биће то само промена управника истог система.

Србији је зато потребно нешто много озбиљније од још једне изборне победе једних над другима.

Потребна јој је обнова политичког суверенитета. Обнова институција. Обнова националне елите. Враћање државних и националних интереса у центар политике. Демонтажа механизма негативне селекције који деценијама награђује послушност, а кажњава независност.

То не значи повратак у прошлост, нити одбацивање света. Напротив. Србији је потребна модерна држава способна да сарађује и са Истоком и са Западом, али која зна шта су њени интереси и има елиту способну да их брани.

Зато предстојећи избори нису решење српске кризе. Они су само још један њен показатељ.

Смена режима може бити политички догађај. Промена система била би историјска промена.

А Србији је, после деценија избора између понуђених варијанти истог поретка, потребно управо то — право да поново сама дефинише сопствену државну, националну и друштвену будућност.

Извор: Центар за геостратешке студије