Pročitaj mi članakO iskustvima izbornog procesa govore za “Vreme” Vukosava Crnjanski, direktorka CRTE, Slobodan Orlović, profesor ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, i Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI)
Analizirajući strategije vezane za manipulacije ljudima, Noam Čomski je jednu od njih označio kao “postupnost promena”. Ovom manipulacijom javnost se postepeno, “na kašičicu”, priprema da prihvati ono što je suštinski i vrednosno neprihvatljivo. Taj proces odvija se mesecima, godinama. Promene bi, naime, mogle da izazovu otpor ukoliko bi se izvodile naglo i u kratkom vremenskom periodu, pa se sprovode politikom “malih” koraka… Režim u Srbiji, predvođen Aleksandrom Vučićem, strategiju manipulacije “na kašičicu” sprovodi od kad se domogao vlasti. “Kašičica” u svojim gradacijama postaje gorka kašika od slučaja “Savamala”. Otpor povodom tog “slučaja” bio je zapravo mlak, pa je “vrhovni strateg” nastavio da propagandno truje javnost stežući je u sve čvršći obruč autoritarnog ustrojstva. Izgledalo je da se sa padom nadstrešnice otrovna kap napokon prelila – nastupila je široka, dugotrajna pobuna studenata, nastavnika, profesora, advokata, poljoprivrednika, predstavnika pravosuđa, uopšte – građana. Međutim, i pored neosporne promene percepcije i razumevanja problema u značajnom delu ovog društva, stiče se utisak da se nakaradni režim s vremenom isuviše razvio, da ga štiti akumulirana finansijska moć, te da je pod svoju šapu stavio aparate sile, posebno policiju. Represija nad studentima i građanima sprovodi se surovo, krajnje ogoljeno. Da bi se izbegla zamka širih krvavih sukoba, nada se polaže u parlamentarne izbore (kad god oni bili). Naravno, režim je i izborni proces pretvorio u prljavu kampanju, uz čitav spektar neregularnih mehanizama koji treba da mu omoguće pobedu na bilo kojim izborima, pa se postavlja pitanje koliko je u realnosti utemeljena nada da se ovim putem može doći do promena.
O prethodnim iskustvima te o aktuelnom stanju izbornog procesa govore naši sagovornici – Vukosava Crnjanski, direktorka CRTE; Slobodan Orlović, profesor ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu; Zoran Gavrilović, sociolog, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI).
TRKA S VEZANIM NOGAMA
Vukosava Crnjanski kaže da je srpsko društvo nedovoljno edukovano o izbornom procesu i pravima birača.
“Kada govore o neregularnim izborima, mnogi misle isključivo na doslovnu krađu. Takvoj konfuziji doprinose i politički akteri. Setimo se kako su, dok su bili u opoziciji, bivši i sadašnji predsednik države, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, pravili cirkus pokazujući nekakve džakove glasačkih listića kao ‘dokaz’ da je njihova stranka pokradena”, podseća Vukosava Crnjanski. “Dugi niz godina ‘Crta’ javnosti ukazuje na činjenicu da se kvalitet izbora ne meri samo izbornim danom i dešavanjima na biračkom mestu. Veliki deo prljavog posla obavi se ranije. Jednostavno, nemamo uslove za slobodne i poštene izbore. Vladajuća opcija trči trku s protivnicima kojima su vezane noge. U medijima nema političkog pluralizma ni u toku zvanične predizborne kampanje, a naročito mimo nje.” Vukosava Crnjanski ukazuje na to da vlast nezakonito koristi državne i javne resurse za sopstvenu promociju, “šakom i kapom” deli novčane i druge vidove pomoći građanima, odnosno biračima, što je posebno uočljivo na lokalnom nivou.
“Vidimo kako se kampanje za lokalne izbore pretvaraju u festivale asfaltiranja”, nastavlja Vukosava Crnjanski, “a svaki novi metar puta propagandna mašinerija predstavlja kao dobročinstvo vlasti a ne javnu investiciju, odnosno ulaganje novca građana. Institucije kojima je posao da onemoguće takvo postupanje, poput Agencije za sprečavanje korupcije, ali i tužilaštava, uglavnom se prave mrtve.” O pritiscima na birače ni da ne govorimo.
“Već dugo je normalizovana praksa da se zaposleni u javnom sektoru, posebno oni privremeno zaposleni, uslovljavaju da svojim glasom i skupljanjem drugih ‘sigurnih’ glasova štite jedini izvor egzistencije”, smatra Vukosava Crnjanski. “Ni privatni sektor privrede nije imun na uticaje političkih moćnika. Potom, zloupotrebljavaju se podaci iz sistema socijalne zaštite, pa se ucenjuju i oni najranjiviji – a takvih je u ovoj zemlji, nažalost, mnogo. Beležili smo slučajeve i da je zdravstvena pomoć najteže obolelima bila predmet izborne trgovine.” Drugim rečima, “izborna korupcija je samo deo slike sistemski duboko korumpiranog društva i zarobljene države. U izbornim autokratijama vlast je praktično nesmenjiva iako se izbori redovno održavaju.”
Nekažnjivošću su zaštićeni i počinioci najflagrantnijih krivičnih dela u izbornom procesu, upozorava Vukosava Crnjanski.
“Na nedavnim izborima u Sečnju satima smo čekali da policija izađe na uviđaj po prijavi za kupovinu glasova. Pre nekoliko godina Crtini posmatrači fizički su napadnuti u dvorištu policijske stanice u Odžacima, u koju su se uputili da prijave slučaj takozvanog bugarskog voza kojem su svedočili. Automobil su im polupali nasilnici koji su do danas ostali NN lica. Najzad, operacija migracije birača u do tada nezabeleženim razmerama ne bi bila moguća bez saučesništva u izdavanju lažnih prebivališta i manipulacijama biračkim spiskom službi koje su u nadležnosti Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstva unutrašnjih poslova.”
Kako protiv svega ovoga, pitamo sagovornicu. “Verujem da je dobrom organizacijom u mobilizaciji birača moguće postići mnogo jer Srbija danas više nije ista kao pre godinu i po dana. Nije, međutim, mali posao okupiti više od 16 hiljada članova biračkih odbora, takozvanih kontrolora i obučiti ih dovoljno dobro da spreče svaku neregularnost na biračkom mestu. Ili da barem, znajući prava i obaveze članova biračkog odbora, unesu adekvatne primedbe u zapisnik o radu biračkog odbora”, zaključuje Vukosava Crnjanski.
MASOVNOST KAO ODGOVOR
I Slobodan Orlović veruje da je normalna demokratiju “nemoguća priča”, a “predsednik Republike (“izraz državnog jedinstva” čl. 111 Ustava) odavno je u stranačkoj izbornoj kampanji. On to čini, kao i svih ovih godina, besprizorno bahato po pitanju zloupotrebe javnih resursa koristeći se i budžetom i prljavim novcem, službenim vozilima i telesnom gardom, predsedničkim radnim vremenom, dovedenim masama, sendvičima, napojnicama, obećanjima, hvalama, maštarijama i čime sve ne. Ujedno, sporadično navlači masku sveopšteg (duše)brižnika za sudbu svih nas, i sveta pride. Ali to radi nespretno jer mu maska, neodgovarajućeg broja i klizava, neprestano spada otkrivajući golotinju mržnje i podele”, kaže Orlović.
No, izborne mahinacije koje su “stvar tehnike” ovoga će puta, smatra Orlović, “da dobiju novi ‘kvalitet’, svoju ‘najnoviju verziju’. Pored toga što će u nekoj meri objediniti sve dosad viđene prevare, one će u ovom izdanju sadržati – ježim se – i izrazito nasilan potencijal. Istorijski gledano, to je bila poslednja stepenica svih autokratija i ličnih vlasti pre pada, ali taj pad sa visine otete države može i da se oduži. Kao element genetskog inženjeringa u srpskom izbornom modelu pojavljuje se brutalna negativna kampanje koja se oslikava u otvorenoj mržnji prema protivnicima – studentima i nesnađenoj opoziciji. Tu se svakako očekuje ono već razrađeno: kupoprodaja glasova na crnom tržištu; ucenjivačko i voljno-interesno prikupljanje sigurnih glasova (od 10 do 10000, recimo); puštanje u opticaj prljavog novca kako za potrebe kampanje vlasti tako i za pomenutu podzemnu kupoprodaju; novčano motivisano privođenje birača iz okruženja; zaposedanje najvećeg dela izbornih organa – valja ‘nam’ izbrojati glasove i odbiti prigovore; po potrebi frizirati izborne zakone ‘za protiv protivnici’ (da parafraziram Pašića); izmišljanje sličnih izbornih lista i mućenje ionako muljevite izborne vode u kojoj bi se neopredeljeni birači ‘utopili’; i, najvažnije: novac, novac, novac, svuda gde je potreban pobede radi.”
Na pitanje kako se suprotstaviti, Orlović je jasan: “Za ozdravljenje izbornog procesa u Srbiji na svim nivoima, koji je odavno po demokratskoj dijagnozi u terminalnoj fazi, ali i dalje preživljava, nema drugog leka do masovnosti. Građani koje politika ne interesuje, (zoon) idiotes, moraju da se probude iz društvene kome i glasaju. Ako tako bude, biće to protiv vladajućih. Opozicija i nova avangarda – studenti treba da se politički približe, naprave pakt o nenapadanju i sporazum o nesaradnji sa vladajućim strankama, što bi prirodno, u slučaju pobede, vodilo ka postizbornoj koaliciji. A to je već korak ka izlazu Srbije iz terminalne faze autokratske bolesti. U samom izbornom danu studentska i stara opozicija moraju pokriti sva biračka mesta svojim obučenim predstavnicima, u svakom biračkom odboru i, po mogućnosti, obezbediti okolinu biračkog mesta jer je tu obično bivala kupoprodaja na crno za keš. A takva masa, kad je već tu, zgodna je i da odbrani izbornu volju, onu stvarnu.”
IZBORNA FORENZIKA
Zoran Gavrilović skreće pažnju na perspektivu o kojoj govorimo kada govorimo o izborima – da li je reč, naprosto, o izborima ili aklamaciji o ličnoj vlasti Aleksandra Vučića, “koji je učesnik svih izbora, bilo da su predsednički na kojima regularno učestvuje, bilo da su parlamentarni, pokrajinski ili lokalni. U tim okolnostima imamo izjašnjavanje o liku i delu Aleksandra Vučića, koji svoj rejting bazira na hiperprisutnosti u medijima na kojima je predstavljen na reklamno-pozitivnom nivou”.
Drugim rečima, nastavlja Gavrilović, to znači da se gubi razlika između “Vučića kao predsednika sa jasnim ustavnim nadležnostima i ‘božanstva’ koje rešava sve probleme i učestvuje na svim izborima rentirajući svoj rejting SNS davanjem svog imena, ne obazirući se na činjenicu da se time direktno krši Ustav i zakon. Može mu se. Agencija za sprečavanje korupcije ‘žmuri’, a Ustavni sud se oglašava kao nenadležan”.
Oslanjajući se na istraživanja BIRODI-ja, Gavrilović kaže da se predsednik Repubike u medijima bavi temama koje su u nadležnosti premijera, što je sve jasniji nagoveštaj da se Vučić sprema da, po isteku mandata, postane premijer.
“Da bi se to desilo”, nastavlja Gavrilović, “on mora da ima većinu u skupštini nakon narednih izbora. Ostvarujući većinu, režim bi mogao da omogući da se novi predsednik države bira u skupštini i time izbegne ‘muku’ izlaganja svog kandidata za neposredne izbore, a što jeste izazov za Vučića jer, pored svoje harizme, nije dozvolio da se napravi neko ko bi bio druga, treća, ili četvrta ličnost u stranci. Aktuelni predsednik stranke je oktroisan sopstvenom voljom, bez unutarstranačkih izbora. Opravdano se postavlja pitanje da li je moguće imati regularne izbore na nivou države ako takvi ne postoje u vladajućoj stranci.”
Na pitanje kakvo bi bilo rešenje, Gavrilović kaže: “Deo rešenja je primena izborne forenzike, koja omogućava da se upotrebom statističkih metoda utvrde biračka mesta u riziku, kada su u pitanju izborne nepravilnosti i kada se izvrši novo glasanje. Po do sada sprovedenim analizama, u najvećem riziku su biračka mesta na kojima ima 100 i manje birača, ali i veća mesta gde opozicija nema članove biračkih odbora”.
Forenzičke analize su pokazale da postoje sledeći rizici: glasanje van biračkog mesta (kućno glasanje) kao najranjiviji segment i manipulacija kroz nevažeće listiće (prepakivanje/”ispravljanje” grešaka u korist jedne liste); sa rastom izlaznosti raste i udeo glasova za vladajuću stranku, dok podrška opoziciji opada, što je tipičan indikator na izborima sa manipulacijama u uporednoj praksi.
“Ekstremni klasteri”: vrlo visoka izlaznost plus vrlo visoka podrška jednoj listi (forenzički “otisci prstiju”), to jest sa gotovo potpunom izlaznošću i skoro potpunom podrškom jednoj stranci, obrazac koji se retko javlja bez dodavanja listića ili naduvavanja izlaznosti. Dalje, dramatični preokreti na ponovljenom glasanju na istom biračkom mestu – slučaj gde se nakon ponovljenog glasanja rezultat “preokrene” u kratkom roku bez uverljivog političkog razloga, a što upućuje na rizike pritiska na birače, zastrašivanja ili zamene listića.
“Rešenje je postojanje pune i brze transparentnosti sirovih podataka po biračkom mestu, to jest potreba da se odmah objave neobrađeni podaci – uključujući kućno glasanje, nevažeće listiće i izlaznost – jer bez toga nadzor postaje praktično nemoguć”, zaključuje Gavrilović.
