Pročitaj mi članakPremijer lažne Vlade srpskog diktatora zove se Đuro Macut, i prema svim moralnim kriterijuma je nedostojna ličnost da bude na tako visokoj funkciji. Ipak, sa druge strane, on je visokoobrazovana ličnost, naučnik svetskog glasa i vrhunski stručnjak za promenu pola. U samom vrhu naprednjačke vlasti ima barem sedam ozbiljnih kadnidata za takav poduhvat, ali, samo jedan od njih iskreno sanja o tome i on rukovodi čitavom operacijom srpske propasti. Hoće li ovaj Đura koji izgleda mutavo, imati sličnu sudbinu jednom ranijem Đuri Mutavom? Hoće li menjati sebi pol, ili samo lični opis? Hoće li biti svedok-saradnik, ili samo neugledni penzioner?
Миладин Сувајџић, јавности познатији као Ђура Мутави, који је постао кључни сведок у расветљавању готово свих злочина земунског клана, након убиства Зорана Ђинђића у марту 2003. године, и бекства из Београда, понашао се као човек који једва чекао да падне полицији у руке. То су релевантни сведоци касније и потврдили.
Жеља му се убрзо и испунила.
Наиме, Сувајџић (Ђура Мутави), као један од ретких преживелих криминалаца из деведесетих, пристао је да буде сведок-сарадник на суђењу за убиство премијера Зорана Ђинђића.
Одмах након тога (према изворима из тадашње Владе Србије), склоњен је у Америку и промењен му је идентитет, а, вероватно и лични опис путем такозване корективне хирургије.
На известан начин, као сведок-сарадник, имао је „државни посао“, па га је држава и збринула на прикладан начин, да му „ни длака са главе не фали“…
Две деценије касније, појавио се Ђура Мутави по други пут међу Србима, али са много мање длака на глави, у одмаклим годинама, и на највишој државној функцији.
Наравно, сасвим други Ђура, овај пут по имену Ђуро Мацут, високообразован, наводно непорочан, са педигреом из официрске куће, тако рећи фото-робот личности из научних установа, али, по злој судбини која га чека, сличан оном првом Ђури „Земунцу“.
Тај нови Ђура без икакве дилеме могао би да носи надимак Мутави, јер језик има али уста не отвара, хода тихо, углавном улази у просторије нечујно, држи се ходања по угловима соба, уз зидове.
Гледано по уставним овлаштењима у Републици Србији он је данас пред крај 2025. године, најмоћнији човек у земљу. Могао би чуда да направи, да отвори Пандорину кутију, да се окружи бригадама полиције, да удари на диктатора, само кад би имао „петљу“. Али, како, кад га је диктатор и извукао из анонимности…Служба је дуго тражила тако захвалан профил школованог идиота, без карактера и кичме.
Тај и такав Ђура Мацут, скоро Мутави, појавио се нечујно и скоро невидљиво ове јесени, 23. октобра 2025. године, у Лондону, где је наводно (јер га нико није видео) присуствовао десетом Самиту европских лидера у оквиру Берлинског процеса, поводом питања стабилности, безбедности и економске сарадње такозваног Западног Балкана.
Кад су учесници Самита према протоколу на крају Самита стали да направе заједничку фотографију, само се Вучићев Ђура није појавио. Кажу извори МТ, да је дословно побегао са места догађаја, и то „на стражња врата“, до којих га је допратило домаће, британско обезбеђење, јер његово није ни приметило да је нестао!
Кад се вратио у државу чији је премијер, био је позван пар дана касније на отварање некакве омање немачке фабрике у Старој Пазови, али се ни тамо није појавио.
Мацут Ђуро одлично зна да би његово фотографисање у Лондону па чак и његова скромна појава у Старој Пазови, била довољна да му газда који га је почастио високом функцијом, побесни. Јер, такав калибар его-манијака, тешко болесног психопате нарцисоидног типа, не може ни да замисли да је неко важнији, виши, бољи, способнији од њега.
Истина, ни Ђуро се не труди уопште. Није склон сликавању, углавном иде погнут, скоро да пузи, а склања се толико да је то и диктатора почело да нервира. Његов „мутави“ однос према околини прешао је све границе, а способност његовог гмизања пред тиранином, неописива је.
Онај први Ђура Мутави из деведесетих, макар је признао да је криминалац а склопио је са тужилаштвом и споразум о „вечном миру и пријатељству. Сведочио је на штету хорде крволочних убица и нарко-дилера, те тако себи обезбедио анонимност и „хигијенску дистанцу“ од најмање пет хиљада наутичких миља, а држави и тадашњој влади аргументе да ради свој посао како треба.Ипак, овај Ђура Мутави није тако једноставне менталне конструкције. Наиме, Ђуро Мацут овдашњи и савремени, магистрирао је и докторирао на Медицинском факултету у Београду. Био је на специјализацији из реподуктивне медицине и биологије на Универзитету у Женеви и Светској здравственој организацији. Српску медицину, као и Медицински факултет Универзитета у Београду прославио је широм света, као један од најпризнатијих светских стручњака из области ендокринологије…Његове методе о промени пола, познате су данас у најширој светској научној јавности.
Да је Ђура Мутави из деведесетих имао овог Ђуру, сигурно би био спреман и пол да промени, само да побегне из сопственог пакла.
Али, овде, у овом случају, здрав разум тражи одговор на питање: како је могуће да човек са оваквом међународном репутацијом, падне под ноге небаждареног балвана одбеглог из Српске радикалне странке (али не и она из њега)?
Шта је то Служба о овом новом Ђури Мутавом имала, па су сви његови научни радови, докторат, специјализације, постали неважни, а важна је постала само његова мизерна поданичка служба на двору најопаснијег манијака у држави Србији?
На дан бомбардовања Београда од стране Хитлерове Немачке, 6. априла 2025. године, прва телеграм-честитка Ђури Мацуту, новоизабраном премијеру напредњачке владе, стигао је Марка Ђурића, министра спољних послова Србије у дотадашњој техничкој Влади. У том телеграму-честитки, писало је: „Пред Србијом су озбиљни изазови који захтевају дубоку посвећеност, високу стручност и енергију, спремну да одговори на захтеве савременог доба“.
И Ђура је правилно схватио ову поруку. О дубини његове посвећености Служба је све од раније (много година раније) знала. И, о енергији коју је улагао продубљујући „посвећеност“ у духу „савременог доба“.
Дакако, пуно је право сваке егзотичлне мањине у демократским државама да општи међу собом и оваквим „шифрованим порукама“. А, слобода у таквим демократијама нуди прилику да их неко и „декодира“.
Али, као да не види како „кућа гори“, Мацут је на конференцији “Еуронеwс Адриа Суммит“ у Палати Србије говорио како је „наша земља задовољила све техничке услове за приступање Европској унији, али недостаје одлука земаља чланица како би се то коначно десило“.
Па је почео да рецитује фантазије: „Мислим да смо заиста најближе него икада да уђемо у ЕУ, јер смо испунили све те неке предуслове. Кроз разне сусрете које сам имао као председник владе, осетио сам да нас сви разумеју, поштују и уважавају“. На тој конференцији чији је наводни циљ отварање платформе за разговор о кључним друштвеним, политичким и економским темама Западног Балкана, главне теме су биле такозвани геополитички изазови, припреме за Експо 2027., економске прогнозе за наредну годину, однос медија и политике, дипломатске перспективе и кораци ка европским интеграцијама…Наравно, није ово ни први ни задњи „Титаник“ на коме музичари свирају док брод тоне. Али, ова тоне брже и од оног славног и исто тако трагичног „Титаника“…
На дан 13. новембра 2025., Ђуро Мацут је, кажу, разговарао!
У госте му је дошла стална координаторка Уједињених нација у Србији Матилда Морт да га пита шта ће бити са текућим и будућим пројектима које Влада реализује у сарадњи са агенцијама Уједињених нација, јер су прилике у земљи потпуно неизвесне.
И онда је Ђуро заузео свој „мутави“ став, и кренуо на другу тему, школство, образовање…Спас је тражио у осталим гостима, директорки Канцеларије за дуално образовање коју је довео управо са циљем да „промени тему“. Али, био је ту још неко: амбасадорка Швајцарске Конфедерације у Београду, Ан Лугон-Мулен. Не треба ни помињати моћ агентура која је делегира. Подразумева се. Дала је Швајцарска Србији много донација. Занима је даља судбина државе. Занима и оне који је делегирају. „Опипавају пулс“ Ђури Мациту-премијеру. Знају да је већ упао у радикалску септичку јаму.
Сигурно да и Ђура, ма колико да је Мутави, зна шта се спрема у земљи Србији. Он има довољно пријатеља у свету из научних установа, има где да оде. Има и довољно своји „интимуса“ на мапи света. Можда ће и проћи без последица, јер ни о чему и не одлучује. Али, кажу извори МТ, „већ је закаснио“ јер је за кратко време потписао пар аката које га воде на оптуженичку клупу.
То би му дало прилику да понови оно што је Ђура Мутави из Земунског клана урадио: да се понуди као сведок сарадник. Ако то данас звучи надреално, вреди сачекати епилог. Давно још, пре 5000 година, кинески филозоф Конфучије рекао је да „Оно што изгледа невероватно, увек је најлогичиније„…
Постоје две перспективе које су изгледне Ђури Мутавом Мацуту: једна је да одговара и брани се ћутањем (што му обезбеђује једну врсту комфора, ћутање је његово активно и пасивно, дакле, природно стање).
Друга је да побегне негде далеко, преко океана, код својих пријатеља, светски признатих ендокринолога, и ужива бавећи се новим научним достигнућима.
Ипак, овај Ђура Мутави за разлику од оног из криминалне земунско-сурчинске јазбине, изгледа превише прозаично, као стари капут из ормана.
Кад буде пао Александар Вучић, он ће пре тога тихо, нечујно, као у болници или умоболници, изаћи вани, „на стражња врата“, како и доликује скромном научнику и доктору тако комплексних наука.
Велика је могућност да га сви након тога забораве за мање од 72 сата! Такав „дух у папучама„, изгледа као слабо видљива паучина, којој ни метла не може ништа. Чак ни она гвоздена, за чишћење људског смећа кад се чуда чине по земљи Србији и кад „други настане судија“.
