Прочитај ми чланак“Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу.“ Свети Николај Жички
“Свако послушање и покорност властима, које владају не по Богу, у ствари је припремање наше душе за долазак антихриста без да му се успротивимо вољно или невољно. То је лажно и небоугодно послушање и покорност који води у погибао.“ Свети Теофан Затворник
Православна Црква је кроз своју историју увек била на мети непријатеља слуга сатаниних, са циљем њеног уништења или стављања под њихову контролу. Посебно дубоко-захватно и болно урушавање црквеног поретка наступало је онда када су се они најпозванији да бране Цркву, архијереји, преображавали у человође антицрквених подухвата. Догађало се у историји да скоро сви архијереји једне помесне цркве, или чак целе православне васељене, стану на страну њених непријатеља, као у време Светог Јована Златоустог, Светог Максима Исповедника или Светог Марка Ефеског, али је ипак Црква опстајала а њени противници су пропадали.
После пропасти србске државе и пада под Турску власт, укидања Пећке патријаршије и стављање нашег народа под управу Цариградске патријаршије –фанариота, Црква је прошла кроз велика искушења и страдања. Наметнути грчки архијереји су отворено радили у корист турске управе, а на штету народа. Посебно је то дошло до изражаја за време Првог србског устанка, када је грчки митрополит Леонтије, радећи за Турке, допринео слому устанка. После ослобођења од Турака обнавља се и наша Црква, али и даље власт покушава да је контролише. Убица свог кума вожда Карађорђа, као и великог броја виђенијих Срба, књаз Милош Обреновић је убио и првог србског владику после ослобођења, Мелентија, јер се уплашио утицаја Цркве. По његовом узору, плашећи се утицаја Цркве на народ, краљ Милан Обреновић, понизни слуга Аустроугарске, сменио је велики број владика, а његови ментори из Аустроугарске су убили више архијереја.
Један од најтежих периода у животу СПЦ, био је од 1941-1945. када је убијено 481 припадник црквеног клира, од чега су комунисти побили више свештеника и монаха него окупатори и њихове слуге (Немци 84, Италијани 8, усташе 171, Бугари 11, Арнаути 15, комунисти 213). Најтеже је било у Црној Гори, где су комунисти од 200 србских свештеника, током и после Другог свјетског рата, убили 182 као и митрополита Јоаникија. Продавши душу ђаволу, комунисти су срце испунили мржњом према СПЦ и после рата наставили су са убијањем, мучењем, затварањем, протеривањем и понижавањем црквеног клира. Патријарх Гаврило и његов наследник Викентије су умрли под сумњивим околностима или, боље речено, комунисти су их убили. Њихов наследник Патријарх Герман, за кога многи наводе да је био “црвени“ патријарх, успео је и поред великог притиска да у суштини сачува самосталност СПЦ. Чињеница да није признао комунистичку творевину, такозвану Македонску цркву, најбоље то потврђује. Међутим, за његово време као патријарха комунисти су успели да формирају свој кадар у СПЦ, убацивањем својих сарадника у редове клира и врбовањем младих богослова и свештенослужитеља, и тако су ударили темељ за касније стварање Београдске патријаршије.
Двојац који је створио Београдску патријаршију. Од 2000. они су бирали ко ће бити епископ, стварајући гласачку машину за унијатско-јеретичку струју у СПЦ.
“Јер столећа су показала углавном две врсте пастира, и то једне, који су се руководили својим страстима у старешевању над црквом: гордошћу, среброљубљем и властољубљем; и друге, који су се руководили страхом Божјим, усрђем и примером службе. Од оних првих црква је страдала, али није пропала, док су они пропали. Од ових других црква је расла, и напредовала и блистала у свету. Оно су вукови, а ово су пастири. Они су непријатељи и људи и Бога, ови су пријатељи и људи и Бога.“ Свети Николај Жички
Сурова стварност данашње Србије је да велики број свештеника, монаха и, пре свега, архијереја СПЦ су под контролом комунистичке службе – некадашња Удба, ДБ, данас БИА, али исто тако и чувене службе Ватиканског реда Језуита. Иако на први поглед различите и наводно супростављене службе, методи и циљ им је исти: по сваку цену ставити СПЦ под контролу, а преко ње народ. Комунизам је створен у зидинама Ватикана, са циљем да затрује Словене, пре свега православне. У даљем тексту нећу их раздвајати, него ћу их именовати заједничким именом Служба.
Сваки архијереј, свештеник, монах… има своје разлоге што ради за Службу, али у суштини они се могу свести на похлепу, амбиције и страх. Три су основна начина на који су наведене злогласне службе ставила под своју контролу пре свега архијереје Београдске патријаршије, екуменисте:
Врбовањем и омогућавањем заузимања високих положаја у СПЦ. Кукољ који је Служба успешно посејала активира се деведесетих година прошлог и почетком овог века преузима иницијативу у СПЦ. Најпознатији сарадници Службе, папина чеда Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић главни су кривци за стварање Београдске патријаршије.
Уценом због неморалног и порочног живота (блуд, педофилија, хомосексуализам…). Најпознатији, Василије Качевенда, Пахомије, Григорије, Игњатије, Иринеј Добријевић, Иринеј Гавриловић…
Митом у виду наводног прилога за Цркву, од којих су дизани велепни храмови, али при томе велики део завршава у џеповима од мантија. Ту не треба посебно никог издвајати јер су томе сви подложни.
Време је показало да оно што Служба није успела крвавим терором, успела је са Јудиним сребрењацима. Обузети проклетством званим материјализам, велики део црквеног клира пројављује одступање од вере у Бога Јединог и поклоњење мамону и као такав је склон свим могућим компромисима и отвореним издајама. Проклетство материјализма обузело је једног апостола, Јуду, који је за тридесет сребреника издао Господа тадашњој “Служби“. Тако се понашају и савремене Јуде, које се за тренутак овоземаљског задовољства одричу Господа и прихватају да буду послушне слуге палог света оличеног у Служби. Ти Јудини сребрењаци, односно похлепа, били су пресудни да екуменисти у СПЦ, односно Београдска патријаршија, падне под власт евроунијатске колонијалне управе или прецизније Службе.
Завршни ударац за стављање под контролу највећег дела црквеног клира је било нешто што је, у првом тренутку, представљало добар потез, увођење наставе веронауке у школе. Том процесу допринело је и потоње доношење законске регулативе о плаћању здраственог осигурања свештеницима и монаштву и дела социјалног осигурања свештеницима од стране државе.
Да не буде забуне, нисам против враћање веронауке у школе, него сам против начина на како је то урађено и како се спроводи. Било би прихватљиво да је такво пожељно обогаћење образовно-васпитног процеса учињено плански, придруживањем новог предмета категорији обавезних са одговарајућим програмом, уџбеницима и правим кадром који ће спроводити наставу. Супротно томе, веронаука је постала део школског програма изненада, а да би се јавност смирила после изручења Слободана Милошевића Хашкој тамници за Србе на Видовдан 2001. Од јесени је кренула веронаука у школе као изборни предмет насупрот предмета Грађанско васпитање. Књиге и програм за веронауку припремио је владика Игњатије Мидић или у народу познат као Игњације, о чијим јеретичким заблудама је владика Артемија написао књигу (приказ књиге). Између осталог, Игњације тврди да је душа смртна и да не верује у загробни живот. Као последица наведеног, вероучитељи раде без одговарајућих уџбеника и озбиљног програма, потпуно импровизујући наставу по свом нахођењу. Због тога веронаука није постала предмет који би могао да на прави начин утиче на децу, односно да од њих створи узорне хришћане, већ се користи за ухлебљење кадра под контролом патријаршијских цркворушитеља (њих око 2.000) на државни буџет.
Држава плаћа здраствено осигурање свештеницима, њиховим породицима и монаштву, а свештеницима плаћа пола социјалног осигурање, чиме су због несређеног односа цркве и државе, постали зависни од оних на власти. Када се додају огромне паре које се сливају у црквену касу и џепове мантија за наводну изградњу храмова, владичанских дворова, уређивања манастира и порти, при чему се тим донацијама перу паре украдене из буџета или добијене криминалним радњама (шверц, дрога…) добија се предворје пакла у који је Београдска патријаршија ушла добровољно.
Епископи, свештеници и игумани су постали прави предузимачи, који зидају и граде, а при томе никоме не полажу рачуне, осим учесницима унутрашњег договора. У складу са тим, њихов успех се не цени кроз духовност већ кроз материјализам. Не вреднује се колико је склопљено Богом благословених бракова, колико је деце крштено, колико има верујећег народа у храмовима који се исповеда и причешћује, него колико су саградили велепних храмова и луксузних дворова, какав је возни парк, какве су одежде… Екуменисти Београдске патријаршије зидају и реконструишу своје објекте широм Србије, зидају луксузне стамбене зграде по Београду и другим градовима, врше обнову здања на Дедињу који је намењен за боравак патријарха Порфирија, а вредност радова процењује се на 75,4 милиона динара или око 650.000 евра. Као што је свети Николај Жички прорекао, не праве храмове да се Богу моле него да их виде људи, тако се дижу мноштво велепних храмова или се по ко зна који пут улепшавају стари, а верног народа у њима нема. Пример храма Светог Саве на Врачару то најбоље потврђује, а за кога је Вучић срамно рекао да је он подигао уз прећутно одобравање Београдске патријаршије.
“Пасите стадо Божије, које вам је предато,и надгледајте га, не силом него драговољно по Богу, нити за неправедне добитке него из добра срца; нити као да владате народом, него бивајте угледи стаду.“ (I Пет. 5,1—3)
За евроунијатску колонијалну управу на челу са Вучићем грађани нису грађани, него поданици, а исто тако за екуменисте из Београдске патријаршије верници нису верници, него обични поданици од којих добро живе. Уместо да они служе народу водећи га у наручје Господа, народ служи њима идући у пропаст. Данас огромна већина свештеника ужива велико материјално богатство, док истовремено на њиховим парохијама народ живи скромно, а има много и оних који једва преживаљавају. Архијереји Београдске патријашрије не живе у манастирима где им је место, него у велепним дворовима, на којима могу да им позавиде и тајкуни. Манастир Тумани[5] је најбољи показатељ какво је стање у великом броју манастира под контролом Београдске патријаршије. Иако су дали завет Богу, определили су се да служе Служби која омогућава лагодан живот у изобиљу и раскоши. Уместо да буду ослонац народу као што је било кроз историју, они су постали ослонац власти.
„Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост а од светлости мрак, који праве од горкога слатко а од слаткога горко.“ Св. пророк Исаија (Иса. 6:20)
Отворено сергијанство, односно апсолутна послушност власти – служби почела је 2010. године када су, по налогу из Вашингтона и Ватикана уз помоћ службе и шиптарских терориста са КиМ, протерали стуб одбране и оног који је спречавао издају, владику Артемија. Тада су сви архијереји Сабора СПЦ прихватили разапињање владике Артемија због његове верности Богу и Роду. Од тада они који починише тако безакоње, разапеше брата на правди Бога без суђења и пресуде, не представљају Сабор СПЦ, него Београдску патријаршију и без имало срама постали су продужена рука евроунијатске колонијалне управе и главна подршка свим њиховим издајничким и криминалним злочинима, од који су најболнији: издаја КиМ; признавање комунистичке творевине МПЦ и одрицање од нашег народа и наших светиња у Старој Србији – Македонији (исти сценарио се спрема и на КиМ); брисања сећања и поништавање геноцида у Јасеновцу; агитовање за сатанистичку, издајничку и корумпирану власт и осуђивања студената и народа који тражи правду и слободу називајући их усташама, сатанистима, обојеном револуцијом и страним агентима; Вучић даје подршку нацистичком украјинском режиму и шаље им муницију да убијају браћу Русе, истовремено се отимају храмови и светиња РПЦ и убија и затвара њен клира а неканонска творевина фанариоте Вартоломеја ПУЦ скрнави светиње и износи на Запад; стране корпорације попут “Рио Тинто“ трајно уништавају природну и животну средину и угрожавају светиње; врши се замена становништа довођења миграната и радне снаге из Азије и Африке; Узурпатори Београдске патријаршије дали су највише црквено одликовање, Орден Светог Саве, свим виђенијим издајницима и криминалцима: 2016. Драгану Марковићу Палми, 2017. Милораду Грчићу, 2019. Александру Вучићу, 2020. Синиши Малом, 2021. Милораду Вучелић и на десетине мањих одликовања припадницима СНС секте… Ревносним чувањем режима Вучића главни су кривци што он још увек влада, а западопоклоницима су дали аргумент да још жешће нападају Цркву као нешто назадно и погрешно, а младе људе збуњују и удаљавају од Цркве…
“Треба увек памтити да је служење Цркве богоборној власти или антихристовском екуменизму – једно те исто! – то је одрицање од Христовог оружја – Крста Господњег, то је духовна капитулација, предаја непријатељу Божијем и непријатељу људског спасења – ђаволу.“ Архиепископ Аверкије Џорданвилски
Још једна потврда издаје Бога и рода од стране екумениста Београдске патријаршије је њихова лојалност Новом светском поретку. Уместо да стану у одбрану слобода и права које нам је Господ дао и које нас чине људима, они чине супротно. Без имало стида, они који су се заветовали Богу, постали су гласноговорници глобалиста позивајући народ да се вакцинише експерименталном супстанцом за време Ковид диктатуре, а само на препоруку власти затварали су храмове за вернике, скрнавили службе са маскама, држањем дистанце и накардним причешћем.Подржали су закон о донорству, заправо трговину органима, којим се могу узети органи без нашег пристанка, и при томе позвали народ да прихвати и чак заветује своје тело на милост и немилост трговцима органа.
Кроз историју многобројне сатанине слуге покушавале су да униште СПЦ, рушењем и скрнављењем храмова, затварањем, мучењем и убијањем клира и верника, али никада се није догодило да се с тим злочином слаже црквени врх. Ето, сведоци смо да оно што нису успели ни комунисти за време своје крваве диктатуре, могу да успеју екумениста папољубац Порфирије и евроунијата Вучић, да земљу Србију коју су створили светитељи претворе у земљу без наде у којој влада грех, безакоње, безнађе и смрт под називом Ћацистан.
“Пастироначалник Христос тражиће рачуна и од једних и од других о свакој овци, тј. о свакој души човечјој, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост, среброљубље и властољубље назовипастира платиће огњем вечним, а страх Божји, усрђе и службу правих пастира платиће радошћу вечном. О Господе Исусе, Пастироначалниче, помози пастирима стада Твога телеснога, да до краја испуне заповест Твога светог апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.“ Св. Николај Жички
Београдска патријаршија је имала своје представнике на лажисабору на Криту 2016. и сви њени архијереји су прихватили јеретичке одлуке.
Народ треба да зна у Београдској патријаршији влада потпуна сагласност међу архијерејима приликом доношења одлука по свим питањима посебно везаним за свејерес екуменизам и за издајничку и криминалну владавину Вучића, а повремени наводно позитивни иступи појединих архијереја су само представа за народ како би га довели у заблуду и ублажили оправдан гнев изазваним њиховим понашањем. По оној наивној нису сви лоши има и добрих, заборавља се суштина, “с ким си такав си“! Да ли је неки архијереј изнео критике на одлуке лажисабора на Криту 2016. који представља најаву уније, прихватања архијеретика папе за главног и преко њега антихриста, или је отворено замерио папољубцу Порфирију за његову апсолутну подршку Вучићу? Дволична обраћања појединих архијереја Београдске патријаршије по разним питањима служе да обману наивни народ и створе илузију да нису јединствени у издаји Бога и рода. Навешћу неке очигледне примере: митрополит Фотије критикује намеру Рио Тинта да уништи пола Србије не помињући носиоца тог пројекта Вучића, а истовремено подржава Вучића и нашу децу која су храбро и пожртвовано устала против неправде и безакоња проглашава ђавоиманим, сатанистима; митрополит Григорије, који је више у скупим оделима окружен згодним женама него у мантији, критикује политику Вучића, а истовремено прихвата и намеће верницима скоро све што глобалисти пропагирају (вакцине, лажне слободе и учења); митрополит банатски Никанор иступи и осуди геј параду, наводно подржи студентске протесте, а истовремено сурово прогони свештенике своје епархије; митрополит Јоаникије се наводно бори за КиМ, а онда по његовом благослову (јер другачије не може бити), митрополит Методије уручи орден Вучићу ни мање ни више него за јединство народа; падобранац и јеврејски витез Јован Ћулибрк (његове лажи), који изиграва епископа у Хрватској, уствари је потпарол Хрвата по питању смањења жртава Јасеновца и обесмишљавању доказаног геноцида учињеног над Србима; папољубац Порфирије оде у име Вучића код Путина да се жали на нашу децу која траже правду, називајући њихове протесте обојеном револуцијом… И ниједан архијереј Београдске патријаршије не осуди наведена понашања и догађаје.
Најновије “црквено“ једноумље који намећу екуменисти из Београдске патријаршије, издајници Бога и Рода, функционише по матрици “ко није за патријарха Порфирија није ни за Христа“. Ко није за њихову визије Србије као “Ћацистана“ потчињену папољубцу Порфирију и евроунијати Вучићу није битан и треба га прогонити. Због тога Београдску патријаршију чине такозвани верски ауторитети (архијереји, свештеници, монаси …), који послушност папољубцу екуменисти Порфирију и службу антихришћанском полусвету стављају испред исповедања Православне вере и одбране Цркве, чиме постају непријатељи Цркве и народа Светог Саве – Срба. Зато неће бити правих промена на боље, док се не потресе духовно легло ћазизма Београдска патријаршија и на чело СПЦ стану архијереји верни Богу и Роду.
Србин бити није нешто што добијаш рођењем. Србин бити значи да смо свесни своје светосавског порекла, да знамо ко смо, одакле смо и куда треба да идемо, те да на томе истрајавамо. Србин бити, значи одбацити све лажи и обмане палог света, и пуним срцем прихватити истину која се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери. Србин бити значи веровати како нас Свети Сава учи, и борити се као што су то наши часни прецили чинили. Србин бити значи спремност на жртву за Православну веру, Богом благословену породицу и Богом дану отаџбину. Зато је данас много бивших Срба, а мало правих!
Пред нама су дани у којима треба да исповедимо веру, покажемо мудрост и једновремено будемо одлучни и спремни на жртву. Све зависи од нас, од тога да ли ћемо прихватити безакоње евроунијата и екумениста или ћемо остати послушни Богу и светим прецима. Да ли ће нашим душама да овлада дух западног робочовека који нам намећу екуменисти из Београдске патријаршије и који је спреман да прихвати антихриста, или ће нашим душама овладати светосавски дух који нас је сачувао кроз векове, зависи искључиво од нас самих, коме ћемо се царству приволети. Немојмо бити наивне овце које ће екуменисти у Београдској патријаршији, вукови преобучени у јагњеће коже, прогутати и одвести у пакао.
„Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.“ Свештеномученик Варнава патријарх србски
Издајници Бога и рода, екуменисти из Београдске патријаршије могу тренутно како хоће, али не могу докле хоће! Последња је Божија! Зато је најбитније да ми у овом тешком времену, пуном смутњи и изазова, останемо до краја на победничкој страни, са Богом, Светим Савом и Светом Небеском Србијом! Владика Артемије и Епархије рашко призренске у егзилу је Богом благословен пример[8] како треба да се исповеда вера када екуменистичко безакоње архијераја у Београдској патријаршији нема границе. Прихватимо речи Светог Јустина Ћелијског и боримо се као свети и часни преци за слободу и правду:
“Прави Србин увек стоји уз свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији: бранећи Правду живи том правдом, бранећи Истину живи том истином, нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола који могу таквог Србина, Христовог Србина, Светосавског Србина одвојити од Свете Србије!“
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
