Да имате могућност да изаберете, да ли бисте га оставили на таквој терапији или бисте покушали са неком експерименталном новом терапијом, за коју постоје индиције да може да помогне, али још увек нису познати сви детаљи и нежељена дејства? Пацијент је апсолутно угрожен и потребно је што пре да донесете одлуку.

 

И сада замислите да у тој соби стоји неко са стране и каже:

 

„Не дирајте ништа. Можда нова терапија буде још гора.“

 

И тако пацијент остаје на лечењу које не делује, док се живот полако гаси.

 

Да ли је то опрез или одустајање?

 

Да ли је то брига или страх прерушен у мудрост?

 

Јер није сваки ризик безуман. Понекад је највећи ризик не урадити ништа.

 

Понекад је најопаснија одлука она која изгледа најсигурније.Опрез који чува пропаст, није мудрост, него одлагање одлуке.

 

И зато питање није да ли ново носи опасност, носи засигурно.

 

Питање је: да ли имамо луксуз да останемо у ономе што нас већ уништава?