Прочитај ми чланакУ савременој Европи све чешће се поставља питање да ли право и правда заиста постоје. Наднационални оквир Европске уније обликује политике у којима институционални механизми, укључујући административне структуре, полицијске органе и правосуђе, делују на начин који је репресиван према неистомишљеницима. У тим околностима истиче се селективна примена прописа, диспропорционална употреба принудних мера и институционални притисак на актере који одступају од доминантних идеолошких или политичких позиција. Последица тога може бити ерозија поверења у институције и ширење самоцензуре у јавном простору. То је уједно и механизам постепеног гушења правне државе кроз њене сопствене институције.
Мишљење као деликт на Западу
У политичком и јавном простору Европе, чак и у државама које нису чланице ЕУ, наметнут је оквир „политичке коректности“ који не доводи у сумњу доминантни наратив западних центара моћи. Контролисане политичке структуре преузеле су право да дефинишу шта је „истина“, мењају или бришу чињенице и селектују информације. Оне злоупотребљавају институционалне механизама, како би из јавног простора елиминисале мишљење које је са њихових позиција недопустиво, иако у оквиру Европске уније и шире Европе формално постоји јак нормативни оквир (људска права, антидискриминација, владавина права). Живимо у времену када је формалност (закон) само слово на папиру, а пракса је нешто сасвим друго.
Оно што је описивала Хана Арент у „Пореклу тоталитаризма“ (The Origins of Totalitarianism) тиче се савремне Европе. У „Пореклу тоталитаризма“ она описује како системи могу да униште способност независног мишљења кроз стварање страха и атомизацију друштва. Механизми друштвене изолације, самоцензуре и селективне правне репресије у Европи показују узнемирујуће сличности. Западни центри моћи теже не само да контролишу понашање, већ да елиминишу способност независног мишљења кроз стварање сталног страха и уништавање спонтаног деловања људи. Овде треба напоменути чињеницу да је дијалог на Западу потпуно укинут. Ставови неистомишљеника се једноставно брзо етикетирају као „неприхватљиви“, без икакве расправе. Таквим путем владајуће структуре настоје не само да контролишу шта људи говоре, већ и да обликује шта сме да се мисли као „прихватљиво“.
Људи у Европи трпе последице због ставова, што се квалификује као „вербални деликт“ којем посежу тоталитарни режими. Оне се огледају у неколико нивоа од државне репресије (хапшења, забране, кривични прогон), која се ослања на правну регулацију (закони о говору мржње, безбедности, дезинформацијама) до корпоративних и друштвених последица: губитак посла, изолација, забрана на медијским платформама и друштвеним мрежама итд. Изолација и атомизација људи води ка ерозији друштва, где људи постају одвојени једни од других, губе поверење и тиме постају лакше контролисани.
Као потврду томе могуће је навести многобројне случајеве који су широј јавности мало познати због строге цензуре у Европи. Најдрастичнији пример је хапшење професора Александра Гапоненка у Летонији (ЕУ), због говора на научној конференцији.
Доктор наука Гапоненко, који је узгред украјинско-пољског порекла, осуђен је на десетогодишњу робију без икаквог утемељеног правног поступка и аргумента. Такође, Руслан Панкратов, бивши посланик Рижског парламента провео је неколико месеци у затвору због исфабрикованих оптужби да представља опасност за националну безбедност, да би потом побегао из кућног притвора препливавши реку у ронилачком оделу, након чега је затражио политички азил у Русији. Некада су дисиденти бежали са истока на запад, а данас беже у обрнутом правцу што је још једна потврда тоталитарног карактера западног система. Русија је постала уточиште за многобројне људе који су желели да се спасу. Мој пријатељ и колега Мануел Оксенрајтер био је принуђен да побегне из Немачке још 2018. године. Против њега је подигнута лажна оптужница, само због тога што су систему сметали ставови које је износио. Лиане Килинћ је подвргнута репресији због хуманитарног рада и такође је пронашла уточиште у Москви. Ништа боља ситуација по питању прогона није ни у Француској где су недавно ухапшени хуманитарни радници. Широм Европе у затворима седе људи који су осуђени због заступања истине.
Дискредитација и маргинализација неистомишљеника
Сва наведена лица, и многа друга, етикетирана су као „руски шпијуни“. Већ пуних десет година изложена сам истој врсти прогона и етикетирана као „шеф руске шпијунске мреже за Балкан“, коју ми је доделила Безбедносно информативна агенција. Ова структура, формирана по доласку комуниста на власт, форматирана је као чувар система који у својој суштини нема никавих додирних тачака са српским државним и националним интересима. Из тог разлога она је главни центар кадрирања са циљем неутралисања из јавног и политичког живота сваког појединца који није по мери ситема. Независно мишљење и наглашени патриотизам, једноставно нису допустиви у таквом систему. У том смислу моје јавно деловање на заштити територијалног интегритета Србије, очувању Косова и Метохије у саставу Србије, осуда антидржавне политике режима и позитиван однос према Русији, одиграли су пресудну улогу.
Лично сам као функционер две патриотске политичке партије у Србији имала могућност да се уверим у то како се у пракси систем обрачунава са људима који се залажу за заштиту државних и националних интереса. Иста пракса се примењује и у другим европским државама. Такве личности се једноставно одстрањују из политичког живота, системски маргинализују и бивају изложене медијским нападима у оквиру кампање дискредитације. Све то се дешава у случајевима када корупција или уцена нису ефикасна средства.
Медијска кампања против мене је покренута у Приштини из тог разлога што лажна држава Косово представља „црну рупу“ за све нелегалне операције у Европи. Са друге стране подношење тужбе пред лажним судовима, лажне државе, сасвим је неприхватљив и контрапродуктиван чин. Из тог разлога Приштина је идеално место за таргетирање „неподобних мишљења“ и вођења кампање дискредитације. Један од главних пропагандиста у Приштини који шири дезинформације о томе да сам „руски шпијун“ је извесни Агим Муслију, сарадник агента ЦИА-е Вилијама Вокера, који је организовао специјалну операцију „Рачак“. Муслиу се бави информационим тероризмом, ширећи лажне оптужбе како би прикрио сопствену агентурну делатност.
Константним понављањем лажи, без икаквих доказа, он настоји да убеди јавност у „истинитост“ својих тврдњи. Косовски пропагандисти троше амерички буџет на објављивање „фејк вести“, снимање емисија па чак и документарних филмова. Индикативно је да се исти механизми обавештајних и медијских структура користе за дискредитацију и прогон неистомишљеника свуда где је доминирајући утицај западних центара моћи.
Европска мрежа агентуре за прогон мишљења – лично сведочење
У августу 2024. године, током мог годишњег одмора у Грчкој, тајна служба ове државе организовала је специјалну операцију у којој су ме пресрели на путу. Два агента у цивилу насрнула су на аутомобил у којем сам се налазила са породицом, тражећи мој пасош на увид. Међутим, ситуација није кренула у добром смеру. Потпуно је искључено да би било која разумна особа дала лична документа на увид непознатим лицима у цивилу која искачу на пут. Уместо тога, затражила сам да се они легитимишу.
Док је један агент пружио своју легитимацију на увид, други је отворио белу фасциклу и упитао ме да ли радим за руску обавештајну службу. Одговорила сам да нисам тајни агент као они, већ да сам јавна личност. Као доказ за своје тврдње, агент грчке тајне службе извадио је одштампане косовске „лажне вести“ из беле фасцикле и показао ми их. Упитала сам га да ли је реч о „скривеној камери“ или су заиста из полиције, будући да се позивају на лажне вести лажне државе коју ни сами не признају. На крају се операција неславно завршила и свако је наставио својим путем.
У априлу 2025. године, на граничној контроли по слетању на бечки аеродром, сазнала сам да ми је Грчка, преко Шенгенског информационог система, забранила улазак у Шенгенску зону у трајању од три године. О томе претходно нисам била обавештена, нити сам имала сазнања да се налазим на црној листи.
Овакав поступак Грчке крши моја основна људска права и противан је Европској конвенцији о људским правима. Шенгенски информациони систем искоришћен је као механизам за тајне и противправне поступке против мене. Иако сам у Бечу инсистирала да ми се саопшти разлог забране уласка, аустријска полиција ме је обавестила да не поседује ту информацију и да једино могу да се обратим држави која је извршила унос у Шенгенски информациони систем.
Овај случај се завршио мојом принудном депортацијом из Аустрије, уз насилно одузимање новца из мог новчаника, пошто је аустријска полиција инсистирала да платим казну, што сам ја одбила. Казна се односила на наводно кршење забране уласка у Шенгенску зону, премда је аустријска полиција била свесна да ја нисам обавештена о тој забрани, иако је то по закону обавезно.
Ко вас је ставио на листу — и зашто то не смете да знате?
Случај забране уласка у шенгенску зону без претходног обавештења отвара озбиљна питања о функционисању европских безбедносних механизама и заштити основних права грађана. Иако Schengen Information System представља кључни алат за сарадњу држава чланица, његова примена у пракси делује нетранспарентно и тешко разумљиво онима на које се односи.
Наиме, систем функционише тако да држава која унесе забрану, у овом случају Грчка, има искључиву контролу над разлозима и правним основом те одлуке. Друге државе, попут Аустрије, дужне су да ту одлуку спроводе, али често немају увид у детаље нити овлашћење да их саопште. Последица је парадоксална ситуација у којој појединац сазнаје да му је улаз забрањен, али не и због чега. Такав модел доводи до озбиљног недостатка транспарентности. Без јасног образложења, појединац је практично онемогућен да искористи право на правну заштиту. Формално, могућност жалбе постоји, али је у пракси отежана јер се мора водити пред институцијама стране државе, често без основних информација о самом случају.
Овакве ситуације отварају питање усклађености са Европском конвенцијом о људским правима, која гарантује право на делотворно правно средство и заштиту приватног живота. Кључни проблем није само у самој забрани, већ у чињеници да она може бити изречена и спроведена без благовременог обавештавања и без јасног пута за њено оспоравање.
Истовремено, овај случај показује структурну слабост система: одговорност је подељена између држава, али је права контрола концентрисана у рукама оне која је унела податак. За појединца, то значи да се налази између институција — једна доноси одлуку, друга је спроводи, а ниједна не пружа потпуне информације. Иако је Шенгенски информациони систем осмишљен као инструмент безбедности и сарадње, његова примена у оваквим случајевима показује да без довољне транспарентности и ефикасних механизама контроле може да доведе до озбиљних повреда права појединаца.
Уместо јасног и правично уређеног поступка, грађани могу да се нађу у ситуацији правне неизвесности, где постоји одлука која директно утиче на њихов живот, али не и доступно објашњење нити начин да се она оспори.
Да ли је грађанин у Европи нови Кафкин јунак?
Стога се намеће суштинско питање: да ли је правда у Европи заиста достижна за појединца или остаје формално обећање које се у пракси тешко остварује? На основу претходно изнетог, уследио је покушај да се правна заштита оствари институционалним путем. Прво је поднета тужба против Аустрије, због депортације без образложења и насилног одузимања новчаних средстава. Међутим, судија Покрајинског управног суда Доње Аустрије, Андреас Фершнер, је тужбу одбацио без уласка у меритум, односно без разматрања самих чињеница и навода.
Након тога, случај је изнет пред Европским судом за људска права (European Court of Human Rights), са образложењем да се ради о очигледној повреди основних права гарантованих Европском конвенцијом о њудским правима. Ипак, и та тужба је одбачена — такође без разматрања. И поред очигледног кршења мојих основних људских права судија Ален Шабле је донео одлуку да то једноставно игнорише.
Такав низ одлука отвара простор за озбиљну сумњу: ако се ни на националном ни на наднационалном нивоу случај не разматра суштински, где онда појединац може да потражи правду? Формално, правни путеви постоје. Али када се они завршавају без образложења и без могућности да се чињенице уопште изнесу, поставља се питање њихове стварне делотворности.
Управо ту настаје осећај правне празнине, у којој институције постоје, али не дају одговор. За појединца, то може изгледати као затворен круг: једна институција упућује на другу, а коначни исход је ћутање система.
Да ли то значи да је правосудни систем у Европи нужно политизован? Овакви случајеви подстичу сумњу у степен његове независности и спремности да се бави осетљивим питањима која укључују државне одлуке и безбедносне механизме. Питање које остаје није само лично, већ опште: може ли грађанин, суочен са сложеним и нетранспарентим системима, заиста да дође до правде? Или ризикује да се нађе у ситуацији налик оној коју је описао Франц Кафка (Franz Kafka) у роману „Процес“ (The Trial) где процес постоји, али је његов смисао недокучив, а исход недостижан? Управо овакви примери показују колико је поверење у правни систем пољуљано и колико зависи од тога да ли институције не само постоје, већ и да ли су спремне да чују и размотре глас појединца.
Без одговора из Атине: случај који отвара питања о ‘националној безбедности’
Посебно проблематичан аспект овог случаја односи се на поступање институција Грчке. Упркос више покушаја да се дође до основних информација, одговори су изостали.
Два пута је упућен званичан захтев полицији са питањем да ли је управо она унела податке у Schengen Information System и на основу чега. Ни након годину дана није стигао никакав одговор. Обраћање министру надлежном за рад полиције, са молбом да се изврши увид у поступање органа, такође је остало без реакције. Исто важи и за покушај комуникације са посланицима парламента. Једини одговор стигао је од грчког омбудсмана, али тек након више месеци и уз образложење да та институција нема надлежност у случајевима који се тичу „националне безбедности“.
Управо та формулација отвара кључно питање. Уколико је забрана уласка заиста заснована на процени угрожавања националне безбедности, онда би бар минимално образложење морало да постоји, макар у оквиру законом дозвољених ограничења. Уместо тога, добијен је потпуни изостанак одговора, што оставља простор за различита тумачења. Проблем није само у самој мери, већ у одсуству било какве транспарентности. Када се појам „националне безбедности“ користи без икаквог образложења и без могућности провере, он престаје да буде правна категорија и постаје инструмент који не може да се оспори.
Да ли се у овом случају заиста ради о шире схваћеној и недовољно дефинисаној категорији која може обухватити и јавне ставове појединца, остаје питање без одговора. Управо у томе лежи суштина проблема: у систему у којем грађанин не може да сазна разлог мере која му је изречена, нити да је ефикасно оспори, граница између законитог поступања и могуће злоупотребе постаје нејасна. Та нејасноћа не погађа само један случај. Она отвара шире питање функционисања механизама који, под окриљем безбедности, делују без јавне контроле и без обавезе да појединцу пруже одговор.
Када безбедносне одлуке добијају геополитичку димензију
У контексту сумњи у транспарентност и начин доношења безбедносних одлука унутар Грчке, додатну тежину оваквим питањима дају и оцене појединих високих политичких актера.
Бивши министар финансија Грчке Јанис Варуфакис више пута је у јавним наступима указивао на значајно слабљење суверенитета земље у спољнополитичком смислу. Он је у интервјуима из 2026. године оценио да је Грчка „изгубила део своје независности“ и да се налази под снажним утицајем Сједињених Америчких Држава и Израела, чак је користећи метафорички језик Грчку описао као државу која делује као „сателит Израела“.
Иако се овакве оцене односе на шири геополитички контекст, оне у јавности појачавају перцепцију да се унутрашње и безбедносне одлуке у Грчкој не могу посматрати изоловано од спољнополитичких утицаја. У том смислу, оне се уклапају у ширу дилему која произилази из конкретног случаја, да ли се мере које се формално оправдавају „националном безбедношћу“ увек заснивају искључиво на унутрашњим проценама, или су део ширих политичких и стратешких односа.
Правна заштита ми је ускраћена и у матичној држави јер Министарство спољних послова Србије није реаговало, а заштитиник грађана нема овлашћења да контролише рад Народне скупштине, Владе, судова и др.
Закључак: Национална безбедност као изговор за ограничење права
Сви наведени случајеви, институционални одговори и лична искуства указују на дубљи структурни проблем у савременој Европи: постепено померање границе између права и политике, као и све чешћу употребу појма „националне безбедности“ као универзалног оправдања за мере које измичу стварној контроли и транспарентности.
Уместо да буде гарант права, правни и институционални систем у појединим случајевима делује као затворен круг у којем се одлуке доносе без довољног образложења, а механизми заштите остају формално доступни, али суштински неделотворни. Тако се ствара простор у којем појединац може да буде предмет мера које значајно утичу на његов живот, а да при том не добије јасан одговор ни о разлозима, ни о могућностима правне заштите.
Када грчке институције (укључујући омбудсмана) одбију да одговоре позивајући се на „националну безбедност“, а притом не пруже било какво образложење, ова категорија престаје да буде правни термин и постаје инструмент за изузимање од контроле. То омогућава да се мере примењују без провере, без жалбе и без могућности да појединац сазна због чега је санкционисан.
Истовремено, све је израженија тенденција да се алтернативни ставови, критика доминантних политичких наратива и независно мишљење, посматрају кроз безбедносну призму. У таквом контексту, „истина“ престаје да буде предмет јавне расправе, а постаје категорија која се институционално дефинише, ограничава или искључује.
Последица тога није само ограничење слободе изражавања, већ и дубља друштвена ерозија: губитак поверења у институције, слабљење јавне расправе и ширење осећаја правне несигурности. Када се правни оквир претвори у инструмент који се не може проверити нити оспорити у пуној мери, онда се и сам принцип владавине права доводи у питање.
Зато се поставља суштинско питање: да ли савремена Европа и даље почива на идеји права и правде као универзалних вредности, или се постепено развија модел у којем институције делују селективно, а појам безбедности постаје доминантан критеријум који надјачава право на објашњење, одбрану и истину.
У том смислу, наведени случајеви не представљају само појединачне инциденте, већ симптом ширег процеса у којем се безбедносни механизми (SIS, националне тајне службе, полиција) користе за политичку дискредитацију и институционалну репресију над личностима које заступају алтернативне ставове, посебно оне које нуде другачији поглед на геополитичке односе. Правни систем у таквом окружењу постаје или немоћан или неспреман да пружи заштиту, чиме се доводи у питање једна од основних вредности на којима почива Европска унија – владавина права.
