Није у питању ракета, није ни дрон. Како тврди аналитичко издање Стратегиц Цултуре, Иран је погодио управо оно место где је Доналд Трамп најосетљивији – америчку економију.
Та процена није остала на нивоу опште тврдње. Стратегиц Цултуре директно указује да је Иран пронашао начин да утиче на унутрашњу политичку позицију председника САД у тренутку када се приближавају међуресорни избори.
„Манипулисање нафтним тржиштем и захтев да бродови који пролазе кроз Ормуски мореуз плаћају високе таксе и потврђују куповину робе у јуанима, погађа најрањивију тачку Трампа – економију“, наводи се у тој анализи.
У пракси, то изгледа овако. Иран контролише Ормуски мореуз, уско грло кроз које пролази огроман део светске нафте. Након почетка сукоба, Техеран је ту руту затворио, а затим додатно пооштрио услове проласка.
Бродови сада, осим значајних дажбина, морају и да потврде да је њихова роба купљена у кинеској валути. На први поглед техничка мера, али са озбиљним последицама по глобалне токове.
У тој слици, како истиче Стратегиц Цултуре, не ради се само о енергентима. Иран, захваљујући контроли тог правца, индиректно утиче и на шире ланце снабдевања – од хелијума и ђубрива до хране и сумпорне киселине.
Све то, у већој или мањој мери, зависи од пролаза кроз Ормуски мореуз. Другим речима, потез који на папиру изгледа као регионални, у пракси има глобални домет.
Ефекти се већ осећају.
Цене горива у Сједињеним Државама почињу да расту, а инфлација, коју је Доналд Трамп обећавао да ће обуздати, поново долази у фокус.
То је, како се наводи, директан удар не само на економију, већ и на политички рејтинг америчког председника у осетљивом тренутку.
Зато се и говори да је Иран овога пута променио приступ. Није циљ био војна инфраструктура, ни флота, ни базе. Циљ је био – како се све чешће понавља – „џеп“. И управо ту, према овој интерпретацији, долази до преокрета у начину на који се води притисак.
У међувремену, додатни временски оквир уноси нову димензију. Политички аналитичар и американиста Малек Дудаков раније је оценио да би Трамп могао имати времена до краја априла, с обзиром на то да амерички закон дозвољава председнику да води војне операције без одобрења Конгреса највише два месеца.
То практично значи да се простор за маневрисање сужава и на институционалном нивоу.
Када се све сабере, добија се ситуација у којој се сукоб не води само на терену, већ и кроз тржишта, валуте и политичке рокове.
Да ли је Иран заиста успео да пронађе најслабију тачку Доналда Трампа или је реч о једној од фаза шире игре притисака, остаје отворено. Али јасно је да се правила, макар делимично, мењају – и да последице више не остају само у региону.
