Pročitaj mi članakJedan od prvih uglednih srpskih intelektualaca koji je bezrezervno podržao studentski protest jeste Milo Lompar. On je postao meta ne samo Aleksandra Vučića i njegovih partijskih drugova, već i „opozicije“
Poslednjih desetak meseci, preciznije od konca godine 2024, tema broj jedan naše štampe ostala je nepromenjena. To je i razumljivo. U nesreći koja se desila 1. novembra 2024. godine na Železničkoj stanici Novi Sad, kada se urušila nadstrešnica iznad glavnog ulaza, stradalo je šesnaest ljudi. Javnost je tražila odgovornost za smrt nevinih ljudi. Da je ta nesreća poprimila veliko interesovanje javnosti, odgovorna je i sama vlast. Ona se svim silama starala da sakrije prave uzroke ove nesreće: nestručnost prilikom rekonstrukcije same nastrešnice, izvršene svega nekoliko meseci pre nesreće. A kako je javnost kasnije otkrila, tu rekonstrukciju pratila je korupcija, gde su bili uključeni i „stručnjaci“ sa kupljenim diplomama, gde stranački interesi imaju prednost nad opštim društvenim i državnim interesima. Partija koja već više od trinaest godina vlada Srbijom uz pomoć falsifikovanih izbora odjednom je pred javnošću ostala potpuno gola. Svi su jasno videli da ta vlast caruje uz pomoć batinaša i kriminalaca, ali takođe uz podršku Evropske unije, službenog Vašingtona, kao i Putinovog oligarhijskog, antiruskog ražima.
Događaj je pokrenuo građanski protest, koga su predvodili studenti. Reč je o nadstranačkom buntu, koji je predstavljao neprijatno iznenađenje ne samo za režim, već i za opoziciju. Odjednom su stanovnici ove zemlje mogli da vide kako „opozicija“ u suštini zauzima isti stav povodom studenskog bunta kao i stranka na vlasti.
Jedan od prvih uglednih srpskih intelektualaca koji je javno i bezrezervno podržao studentski protest jeste Milo Lompar, univerzitetski profesor Beogradskog univerziteta. On je postao meta ne samo predsednika Aleksandra Vučića i njegovih partijskih drugova, već i „opozicije“. Ali i mnogi koji su godinama za sebe tvrdili da su „srpski rodoljubi“ takođe su se pridružili napadima na Lompara.
Zato držim da je moj naslov sasvim opravdan, jer doista imamo posla sa neobičnom pojavom u našem političkom životu. Milo Lompar je ne samo univerzitetski profesor, već je svojim ugledom to i zaslužio. Autor je brojnih knjiga, kako iz svoje uže specijalnosti, dakle, kao blistavi poznavalac srpske knjige iz XVIII i XIX veka, već i brojnih kulturoloških eseja i kritika. Njegova knjiga Duh samoporicanja doživela je za veoma kratko vreme četrnaest izdanja. Već je samo po sebi to događaj ravan čudu. Naime, autor je postigao uspeh, a da njegovo delo nikada nije bilo predstavljeno na državnim medijima, ali ni u štampi koju kontrolišu „nevladine organizacije“, ngo.
Vučićev režim zapravo sprovodi politiku natovskog nevladinog sektora. Sve ključne poluge vlasti u državi, naročito obrazovanje, kultura i mediji, u rukama su ngo, a njima rukovode centri moći sa sedištima u Londonu, Briselu i Vašingtonu.
Da cela kampanja nije bezazlena najbolje pokazuje primer nedavnog događaja u Mađarskoj. Moj nemački prijatelj Jirgen, s kojim sam pre tridesetak godina radio u jednoj berlinskoj redakciji, poslao mi je svedočenje iz prve ruke. Početkom februara ove godine jedan sud u Budimpešti osudio je levičarskog aktivistu na osam godina zatvora. On je član Antifa-grupe Antifa Ost i istaknuti aktivista ngo i LGBTQ (skraćenica na engleskom: lesbian, gay, bisexual, transgender, or queer). U mnogim državama sveta njihovo delovanje je zabranjeno, jer su agenti stranog uticaja. I sam zakon Sjedinjenih Država zabranjuje njihovo delovanje, jer primaju novac ne iz zemlje, nego iz stranih država.
Spomenuti Maja T. napao je na aktivistu jedne desničarske mađarske grupe. Da bi stvar bila interesantnija, Maja T. je Nemac, došao je u Budimpeštu i pokušao da fizičkim nasiljem prevaspitava Mađara, kako treba da se ponaša u svojoj zemlji. Koliko su ti levičari ostrašćeni najbolje se videlo po izjavi okrivljenog, koji je pokušao da ubije drugog čoveka, i to samo zato što mu se ne dopada njegovo mišljenje. Pošto je levičar, istaknuti aktivista ngo i LGBTQ, drži da je u posedu apsolutne istine, te da ima pravo da zgazi svakog ko nije njegov istomišljenik. Posle presude Maja T. izašao je iz sudnice nasmejan, a njegovi stranački drugovi dočekali su ga aplauzom, kao da je reč o heroju, a ne kriminalcu i siledžiji. Moj nemački prijatelj bio je prijatno iznenađen odlukom mađarskog suda, jer „da se Maji T. sudilo u Nemačkoj, verovatno bi bio oslobođen svake krivice“.
Ako neko udari svog neistomišljenika čekićem po glavi, on više nije ngo activist, kako je utvrdio sud u Budimpešti, već terorista. Maja T. oblači se kao žena, premda je jasno po građi tela i ruku da je rođen kao muškarac. Verovatno veruje da mi je kao LGBT aktivisti sve dozvoljeno. Ti ljudi žive u svetu koji je njihov, virtualan i nema mnogo veze sa stvarnošću.
Kad je Maja T. dao izjavu za štampu, videlo se da uopšte nije svestan svog zločina. Predstavio se ne kao nasilnik, već kao žrtva. Svoje neistomišljenike zove fašistima, neonacistima i teroristima, te zato ima savršeno pravo da čekićem razbije lobanju nekom za kog drži da je „desničar“. I što je najinteresantnije, u napadu u Budimpešti na mađarskog „desničarskog aktivistu“ svi učesnici bili su Nemci.
Ovaj mađarski primer jeste veoma poučan i za nas. Konkretan primer. Novosti od 12. februara 2026. pišu: „Na listi se našao i Milo Lompar. Protiv njega je na društvenim mrežama pre nekog vremena krenula kampanja, ali i protiv njegovog sina Rastka Lompara koji je objavio knjigu o Dimitriju Ljotiću i pokretu JNP Zbor.“
Odmah da kažem da sam knjigu o Ljotiću pročitao s velikim interesovanjem i ona po mom skromnom ubeđenju (diplomirao sam istoriju na zagrebačkom univerzitetu) predstavlja vredan doprinos u našoj istoriografiji. Drugo, Rastko Lompar je sin Mila Lompara u privatnom životu, kod rodbine i prijatelja. Ali kao javne ličnosti oni nisu otac i sin, već ih se pre svega ocenjuje po njihovim delima. Slovom, ne vidim kakve veze ima dr Rastko Lompar s optužbama upućenim na adresu dr Mila Lompara. Da podsetim. Titovci su primenjivali kolektivnu odmazdu protiv svih članova srpskih porodica, uključujući žene i decu, ako nisu bili uz Josipa Broza. Da li to sada traže i Žarko Korać i njegovi istomišljenici?
Profesor Univerziteta u Beogradu u penziji Žarko Korać: „Ako studenti traže novi sistem vrednosti, onda u njemu ne bi trebalo da bude profesor Lompar, koji vrlo uporno rehabilituje poražene političke ideje iz Drugog svetskog rata.“ Zato se izjava Koraća upravo vraća kao bumerang, jer upravo on zastupa poražene titoističke ideje, prema kojima su sprovođene odmazde protiv neistomišljenika, a iznad svega protiv istaknutih predstavnika srpskog naroda.
Milo Lompar kaže da su stavovi koje je izneo o Milanu Nediću „utvrđeno istorijsko znanje“. – Sam Nedić je po svojim uverenjima bio jako daleko od nacističke ideologije. On je bio čovek drukčije tradicije i poimanja stvari. Kolaboracionisti su oni koji sarađuju sa okupacionim snagama bez ideološke bliskosti – kaže Lompar. Milo Lompar za Nedića odgovara: – Srbija je bila okupaciona zona i to je bila okupaciona uprava. Istrebljenjem Jevreja rukovodili su Nemci, a Staro sajmište je bilo logor na teritoriji NDH – kaže Lompar.“
S izjavama prof. Lompara naravno se slažem, jer je to dokazala i istorijska nauka.
Pristaše Ante Pavelića i Josipa Broza ne mogu da oproste Milanu Nedić što je spasao hiljade Srbe sigurne smrti i to pre svega od strane hrvatskih koljača u NDH. Ovo potvrđuje i glavni Hitlerov diplomata za Balkan Herman Nojbaher. Njegovu knjigu sam preveo na srpski i dosad je doživela, kako me izdavač obavestio, četiri izdanja.
Kada se pročita knjiga Rastka Lompara o Dimitriju Ljotiću, ali i nemački istorijski izvori iz doba Drugog svetskog rata, videćemo da su optužbe protiv Ljotića koje dolaze od strane titovaca sasvim neosnovane. Slovom, on nije bio nikakav „fašista“, ni „nacista“, već je zastupao ideje, prilično originalne, autohtone, koje su u to vreme bile sasvim raširene i normalne i u mnogim zemljama Evrope.
A što se Žarka Koraća tiče, on godinama širi govor mržnje protiv srpskog naroda. Za ovakvo delovanje do sada ne samo da nikad nije odgovarao, već Vučićeva RTS i Politika, mediji Zapada i natovski nevladin sektor njegovim izjavama daju široki publicitet. To je razumljivo. Žarko Korać nikad nije osudio zločine nad srpskim narodom koje je Hrvatska počinila u vreme „Oluje“, kada je za svega nekoliko dana proterala dvesta pedeset hiljada Srba, i nikad nije osudio američku i NATO agresiju protiv Srbije, kad se vojni savez od preko petsto miliona stanovnika osamdeset dana perverzno iživljavao nad bespomoćnim narodom od sedam miliona.
I na kraju. Pogledajte na internetu podatke o Žarku Koraću. I površni pregled daće jasnu sliku da taj čovek, ako bi se strogo poštivao pravilnik o sticanju zvanja univerzitetskog profesora, ne bi mogao da bude ni asistent na fakultetu. Prosto imamo posla s redovnim profesorom koji nije napisao nijedno ozbiljno akademsko delo. I nije jedini takav slučaj.
Razmišljam ne samo o prof. Milu Lomparu, već i malobrojnim srpskim intelektualcima koji su takođe podržali studentski bunt. Danas se jasno vidi „ko je ko“ u Srbiji. Postalo nam je razumljivo zbog čega su protiv profesora Lompara ljudi s naizgled različitim političkim uverenjima. O njima je Lompar napisao knjigu Manekeni laži. Njega ne samo agresivno napadaju, što često prelazi granice onog što se zove lepo vaspitanje, već ispoljavaju i otvorenu mržnju. U nekim napisima video sam i poziv da se protiv Lompara primeni i fizičko nasilje. Zbog toga sam i naveo nedavni primer iz Budimpešte, koji opominje da jezik mržnje koga propoveda jedan Žarko Korać lako može inspirisati na fizičko nasilje protiv Mila Lompara. Zato me čudi da je u odbranu Lompara ustao tako mali broj srpskih intelektualaca. Ako danas ne ustaneš u odbranu ovog univerzitetskog profesora, sutra će krenuti i na tebe. „Nevladin sektor“ voli da ističe kako se bori protiv demonizacije i govora mržnje. A upravo sami upotrebljavaju hate speech, kako često medijima Zapada tužakaju ugledne srpske ličnosti. No, primer iz Budimpešte pokazuje da granica između verbalne agresije i fizičke uopšte nije tako jednoznačno povučena. Mađarski advokat, braneći mađarske desničare, poslao je pismo Evropskom sudu za ljudska prava, govoreći o levičarskoj ideologiji, u kom kaže da je nasilje sastavni deo te ideologije, jer time „giving license to people to act upon that hate speech“. Kratko i blistavo rečeno – kao da imaju licencu i pravo da upotrebljavaju i fizičko nasilje.
Citirani primer iz Mađarske govori nam da su levičari, liberali-globalisti upravo ti koji ne samo da pozivaju na nasilje, već i da ga čine permanentno, sve do naših dana. Ako bi već morali da matematički računamo, došli bismo, verujem, do zaključka da je levičarska ideologija prouzrokovala daleko veći broj ljudskih nesreća i žrtava nego što je slučaj sa desničarskom. Levičarska ideologija je uvek totalitarna i održava se na vlasti mržnjom i nasiljem. Glavno oružje neoliberalne, levičarske ideologije jesu ljudi organizovani u takozvane „vigilante group“. A danas su to Antifa i slične „nevladine organizacije“. Samo da se prisetimo Francuske revolucije s konca XVIII veka, pa do Boljševističke revolucije iz godine 1917, kada je prema proračunima demografa (a to spominje i Solženjicin u knjizi Dve stotine godina zajedno), ubijeno dvadeset pet miliona ljudi i to samo zato jer su bili Rusi i voleli svoju zemlju. Titoisti su, kao velikohrvatska, levičarska ideologija, bez suda od oktobra 1944. do konca 1946. ubili reko dvesta hiljada ljudi. Jedina krivica tih žrtava bila je u činjenici da su bili Srbi.
Srbija je okupirana, opljačkana zemlja, a vlast se više od decenije održava mržnjom, lažima i fizičkim nasiljem. Rad, znanje i moral nepoznata su reč za ljude koji vladaju našom siromašnom, prezaduženom zemljom. A bezobzirne, nemilosrdne kolonijalne sile kao Englezi, Amerikanci i Nemci podržavaju sve one koji su spremni da nanesu štetu Srbiji i srpskom narodu. Reakcije Zapada na studentski bunt to najbolje potvrđuju.
Završavam prilog blistavim citatom Svetislava Pušonjića:
„Trideset šest godina unazad LJUDOŽDERI I PEDOFILI SA ZAPADA zlostavljaju, maltretiraju i kleveću Srbe – sankcijama, NATO-bombardovanjima, vojnom, finansijskom i medijskom podrškom povampirenim ustašlucima iz okruženja (od hrvatskog preko muslimanskog do montenegrinskog i bugaraško-makedonskog), širenjem najcrnje propagande o Srbima preko medija, filmova, serija, dovođenjem kolonijalnih vlada od Đinđića do Vučića, finansiranjem NVO-sektora, pljačkaškom privatizacijom, LGBT-propagandom i na još mnogo, mnogo načina. Sad zamislite čudovišni paradoks i licemerje na kome počivaju zapadne upravljačke strukture (i njima podređene nezapadne) – oni koji jedu ljudsko meso i seksualno zlostavljaju decu, takvi monstrumi se svetskoj javnosti predstavljaju kao „demokrate“, „humanisti“, „filantropi“, veliki „usrećitelji čovečanstva“ koji treba da ga spasu od gladi, pandemije, terorizma, klimatskih promena i drugih izmišljenih pošasti (a zapravo od njih indukovanih i režiranih)?! Takvi sebi daju za pravo da mnogostradalni srpski narod – klan, čerečen, odvođen u logore od svih balkanskih i svetskih zlotvora tokom čitavog HH veka – nazivaju „zločinačkim“ i „genocidnim“? Hvala ti, Gospode, što se sa takvim svetom (Zapadom) nikada nismo usaglasili i ne dozvoli da nam to ikada pođe za rukom!!! Bolje je i zauvek nestati nego ljudoždere i pedofile sa Zapada imati za prijatelje i saveznike, njima biti podoban! Dokle god ih budemo imali za neprijatelje, znamo da smo još uvek makar duhom slobodni.“
