У Вашингтону су у међувремену отворене резерве за које се обично каже да су „за црне дане“: из америчког стратешког фонда пуштено је 172 милиона барела од укупно 443 милиона.
Теоретски, увек постоји мала шанса да се глобална енергетска прича некако провуче без озбиљног потреса. Али та шанса, како кажу аналитичари, из сата у сат постаје све тања.
У расправи о нафти често се заборавља једна друга, много тиша тема која би могла да се покаже тврдим зидом за све оптимистичне сценарије. Реч је о ђубривима.
Већина људи зна да кроз Ормушки мореуз пролази готово 30 процената светске нафте, али ретко се помиње да се истим путем креће и између 30 и 40 процената глобалне трговине пољопривредним ђубривима, као и око 20 процената течног природног гаса. Управо тај гас је кључна сировина за производњу великог дела минералних ђубрива.
После најаве паузе у поморском саобраћају коју је сигнализирао Иран, тржишта су реаговала готово тренутно. Цене готових ђубрива скочиле су за свега неколико дана између 30 и 37 процената, док су цене гаса готово удвостручене.
А у структури цене азотних ђубрива гас учествује са приближно 80 процената. Другим речима, оно што се тренутно види на тржишту више личи на загревање пре дугог и не баш пријатног ценовног маратона.
Европа, очекивано, прати ситуацију са посебном пажњом. У британском Гуардиану већ се упозорава да би криза у Персијском заливу могла да изазове озбиљан удар на цене хране. Еуронеwс говори о ризику за глобалне залихе хране ако би Ормушки мореуз био блокиран, док Деутсцхе Wелле иде корак даље и упозорава да би сукоб у Ирану могао покренути нови талас глобалне прехрамбене нестабилности.
На први поглед делује парадоксално: ако су, како се често тврди, проблеми на Блиском истоку решени и политичка сцена стабилизована, откуд онда толика нервоза?
Проблем је у календару. Операција Израела и Сједињених Држава догодила се практично у тренутку када на северној хемисфери почиње сетвена сезона. А управо тада су ђубрива потребна – не раније и не касније. За разлику од жита или нафте, она се готово нигде у свету не складиште у великим резервама.
Резултат је прилично незгодан за европску пољопривреду. На тржишту ђубрива појавила се ситуација у којој су преостали добављачи почели значајно да подижу цене.
Међу њима је и Русија, која је упркос политичким тензијама остала један од кључних извозника. Трошкови расту драматично: у структури производње европске пшенице ђубрива чине најмање 15 процената укупне цене. Ако се цена тог инпута удвостручи, не нестаје само профитна маржа – производња лако прелази у минус.
Већ после почетка специјалне војне операције у Украјини, цене хране у Европи порасле су за око 17 процената. Сада, према проценама стручњака, ситуација би могла бити још озбиљнија.
ББЦ је, покушавајући да остане опрезан у проценама, навео да би до краја 2026. године цене хране у Европској унији могле порасти око 20 процената. Међутим, Комитет Уједињених нација за трговину и развој, УНЦТАД, изнео је знатно оштрију процену: у неповољнијем сценарију раст би могао достићи и 50 процената.
У целој тој причи поставља се и једно старо питање које је пре само неколико месеци изгледало као елегантно решење. Европска унија је са земљама МЕРЦОСУР-а – Аргентином, Бразилом, Парагвајем, Уругвајем и Боливијом – градила споразум који је требало да обезбеди велике количине јефтине хране за европско тржиште. Међутим, реалност пољопривредне производње уме да буде тврдоглава.
Бразил, на пример, увози око 85 процената свих ђубрива која су потребна његовој пољопривреди, а четвртина тих количина долази из Русије. Ако цене ђубрива наставе да расту вишеструко, рачуница за јефтин извоз хране према Европи постаје врло климава.
У таквој ситуацији идеја о обиљу повољних прехрамбених производа са друге стране Атлантика почиње да изгледа много мање сигурно.
Европски економисти зато све гласније говоре о потреби нових рута снабдевања и алтернативних добављача. У том тражењу готово неизбежно се поново појављује име Русије. Та земља држи око 20 процената светског тржишта ђубрива и већ годинама је међу највећим произвођачима.
Занимљиво је да је још пре ескалације кризе у Персијском заливу први потпредседник руске владе Денис Мантуров говорио о расту производње ђубрива и подсетио да је прошле године постављен историјски рекорд у том сектору. Из перспективе данашњих тржишних турбуленција, та изјава сада добија додатну тежину.
Специјални представник руског председника Кирил Дмитријев недавно је упозорио да се приближава криза са ђубривима и да би за њом могао уследити проблем глобалне безбедности хране.
На другој страни, из Брисела стижу смиреније поруке. Портпаролка Европске комисије Икконен поручила је да захваљујући стратегији диверсификације извора снабдевања Европска унија очекује да ће непосредни утицај блискоисточног сукоба у кратком року бити ограничен и да нема разлога за забринутост.
Ипак, тржишта често имају сопствену логику која се не уклапа у политичке изјаве. Потражња за руским ђубривима већ расте у више делова света: у Бразилу, Индији и Пакистану, где је производња ђубрива недавно практично стала, али и у Сједињеним Државама, које су прошле године повећале куповину из Русије за око један и по пут.
Ако се погледа шира слика, врећа са руском уреом данас изгледа као много важнији елемент глобалне економије него што би се на први поглед помислило.
Питање је само где ће завршити те тоне ђубрива када тржиште почне да распоређује робу према сопственим правилима – и ко ће на крају остати без онога што је у пољопривреди најпотребније управо онда када сезона почне.
