У разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем, Стојановићева је описала и свакодневни живот у Москви после више година сукоба у Украјини и западних санкција. Говорила је о ценама, платама, запослењу, снабдевању, гориву, станаринама, комуналним услугама, спорту, култури и руским медијима. Посебну пажњу посветила је одласку Александра Вучића у Кијев и негативним реакцијама које је та посета изазвала на руским друштвеним мрежама и каналима на Телеграму. Према њеним речима, у Русији се све пажљивије прати не само шта Вучић говори, већ и у каквим скуповима учествује, са ким се састаје и шта се на тим састанцима практично договара. Она је упозорила да симболични гестови према Москви више нису довољни да прикрију суштинско приближавање Београда политици Европске уније према Русији.

Москва лети, руске даче и живот у природи

На почетку разговора Стојановићева је описала лето у Москви и разлику између московске и београдске климе. Када је крајем јуна кренула из Москве, температура је, како је навела, износила пријатних 22 до 24 степена, док ју је у Београду дочекала врућина од око 42 степена. И у Москви се појављују топлотни таласи, али они краће трају и обично нису тако изражени као у Србији. Температура од 30 до 33 степена за Москву представља велики климатски удар, посебно због огромне површине града, бетона, саобраћаја и густе изградње. Руси, међутим, не остају затворени у становима, већ у великом броју одлазе у природу. Многи Московљани имају даче, односно викендице у околини града, у којима проводе слободно време, обрађују земљу и склањају се од летње жеге.

Према речима Стојановићеве, Руси веома воле природу, добро је познају и умеју да се у њој снађу. Боравак у шуми, на језеру или на имању изван града није само одмор, већ дубоко укорењена животна навика. Она сматра да су се становници Србије, нарочито у великим градовима, у већој мери удаљили од природе. У Русији је и даље уобичајено да породица, чим наступе топли дани, напусти град и оде на своју дачу. Велика пространства, шуме и поља омогућавају људима да се удаље од градске вреве, а ноћи изван Москве остају знатно свежије. Клима је, према њеном мишљењу, и један од разлога због којих део Руса машта о животу у јужнијим земљама. Многи од њих желе више сунца, топлије време и живот у крајевима у којима зима није тако дуга.

Ко су Руси који су после 2022. дошли у Србију

Говорећи о великом броју руских држављана који су после 2022. године дошли у Београд, Нови Сад, Ниш и друге српске градове, Стојановићева је одбацила поједностављену представу да су сви они напустили Русију из истих политичких разлога. Према њеним речима, међу досељеницима има либерално опредељених људи који желе обнову сарадње Русије са Западом и повратак односа на стање пре почетка сукоба. Има и родитеља који страхују да би њихова деца могла да буду обухваћена новом мобилизацијом. Један број Руса искористио је околности да би испунио ранију жељу да живи у иностранству и испроба другачији начин живота. Међу њима има и људи авантуристичког духа, предузетника, радника из области информационих технологија, уметника и породица које су желеле привремено сигурније окружење. Стојановићева је нагласила да се део оних који су у Србију дошли током 2022. и 2023. године већ враћа у Русију.

Она је оценила да многи Руси који одлазе у иностранство нису свесни слободе и могућности које су имали у сопственој земљи док се не суоче са животом у другим државама. Према њеном виђењу, њихово незадовољство не потиче увек првенствено од политичког система. Често је реч о жудњи за сунцем, топлијом климом, морем и западним начином живота који су годинама идеализовали. Међутим, свет се после почетка сукоба у Украјини трајно променио и, како је истакла, повратак на односе који су постојали пре 2022. године више није могућ. То, према њеној оцени, не зависи искључиво од тога ко се налази на челу Русије. Промењени су међународни односи, економски токови, безбедносни савези и целокупна расподела моћи у свету. Због тога они који очекују једноставан повратак на старо, по њеним речима, чекају нешто што се вероватно никада неће догодити.

„У Русији човек остаје човек и када падне”

Стојановићева је слободу живота у Москви описала другачије од уобичајених политичких расправа о изборима и државним установама. Москва је огроман град у којем појединац има више простора да живи онако како жели, без непрестаног притиска мале средине да се уклопи у прописане обрасце. И у руском друштву постоје очекивања, друштвена мерила и прихваћени облици понашања, али човек лакше може да се измакне од њих него у мањим срединама. Према њеним речима, у Русији постоји и више разумевања према човеку који је доживео неуспех, осиромашио, постао зависник или се нашао на друштвеној маргини. Такав човек, како је објаснила, не престаје да буде посматран као људско биће. Његов пад не значи да је изгубио свако достојанство и право на поштовање.

На питање да ли Руси праштају успех, Стојановићева је одговорила да не би требало уопштавати. Љубомора, завист и заједљивост према успешнима постоје у свим друштвима. И у Русији има људи који тешко прихватају туђи напредак, али она не сматра да је то израженије него у Србији. Руски велики градови омогућавају човеку да пронађе сопствени круг људи и да не зависи у потпуности од мишљења непосредне околине. У таквом окружењу лакше је променити занимање, начин живота или место становања. Стојановићева је нагласила да се руска и српска друштва у том погледу не разликују онолико колико се понекад претпоставља. И једни и други имају исте људске слабости, али различите историјске и друштвене околности.

Вучићев одлазак у Кијев изазвао оштре реакције

Главна политичка тема разговора био је одлазак Александра Вучића у Кијев и његово учешће на скупу посвећеном Украјини и земљама југоисточне Европе. Стојановићева је потврдила да је руска јавност била обавештена о Вучићевој посети и његовом сусрету са украјинским председником Владимиром Зеленским. Само Вучићево присуство у Кијеву, према њеној оцени, представљало је облик политичке подршке Зеленском и политици коју према Русији спроводи Европска комисија. Она сматра да та политика више није усмерена само против Русије, већ и против постизања мира у Европи. Европска комисија, како је оценила, охрабрује украјинско руководство да не тражи компромис и наставља војни сукоб. Због тога се и присуство председника Србије на таквом скупу у Русији не посматра као неутралан дипломатски потез.

Стојановићева је навела да су руски канали на Телеграму веома негативно коментарисали Вучићеву посету Кијеву. Поједини аутори описивали су његову политику према Русији као лицемерну и дволичну, а било је и оних који су га називали „Јудом”. Она је нагласила да су Телеграм и друге друштвене мреже у Русији изузетно важан извор обавештавања. Велики број грађана информације више не црпи првенствено из великих телевизија и званичних медија, већ из низа специјализованих канала. Због тога расположење на Телеграму не треба потцењивати, јер оно показује како догађаје тумачи политички заинтересован део руског друштва. Званични руски медији били су уздржанији, али ни они нису могли да занемаре чињеницу да је Вучић боравио у Кијеву и разговарао са Зеленским.

Непотписивање декларације не поништава учешће на скупу

Према речима Стојановићеве, Вучић после политички непопуларног потеза обично истиче појединост која би требало да ублажи утисак у руској или српској јавности. После одласка у Кијев наглашавао је да није потписао декларацију са изричито антируским одредбама. Тај податак пренели су и руски државни медији. Стојановићева је, међутим, оценила да само одсуство потписа не мења суштински положај Србије као учеснице скупа. У уводним деловима таквих декларација, како је објаснила на основу докумената са претходних конференција, наводе се земље и представници који су учествовали у разговорима. Вучић се, дакле, појављује као учесник скупа на којем су донети одређени закључци, иако се формално не слаже са сваком тачком завршног документа.

Она сматра да су практични договори постигнути током конференције много важнији од коначне декларације. Уколико се на састанку разговара о производњи муниције, улагању страних компанија у војну индустрију или посредном снабдевању Украјине, одбијање потписа на једном документу не поништава те разговоре. Стојановићева је подсетила да је Зеленски и на ранијим скуповима предлагао заједничку производњу муниције у којој би учествовале земље Западног Балкана, укључујући Србију. Правно се може тврдити да Србија не испоручује оружје непосредно Украјини, али се, према њеној оцени, не може занемарити ко улаже новац, ко располаже произведеном муницијом и где она на крају завршава. У руској јавности се све више прати управо тај стварни ток оружја, а не само формална изјава српских власти. Таква питања могу постепено да поткопавају поверење које је деценијама постојало између српског и руског народа.

Српска муниција и дронови у Украјини

Стојановићева је говорила и о наводима да се муниција произведена у Србији користи на украјинском ратишту. Према њеним речима, забележени су случајеви у којима су руска насеља гађана пројектилима за које је утврђено да су произведени у Србији. Она је истовремено нагласила да Срби који су произвели или извезли оружје нису издавали наређења украјинској војсци које ће циљеве нападати. Међутим, када оружје стигне до Оружаних снага Украјине, оне га користе по сопственом нахођењу. Због тога посредна продаја преко трећих земаља не отклања морално и политичко питање коначне употребе тог наоружања. У Русији се, према њеним речима, добро разуме разлика између српског народа и одлука власти у Београду, али се сваки нови случај пажљиво бележи.

Још осетљивијом темом Стојановићева сматра беспилотне летелице. Класични пројектили имају одређени домет, па стварање безбедносне зоне може да умањи опасност за руске градове и цивилна насеља. Дронови, међутим, уз одговарајућу технологију, навођење и обавештајну подршку могу да продру далеко у унутрашњост руске територије. Она је оценила да су акције дубоко у Русији осмишљене и подржане уз учешће западних, а нарочито америчких служби. Према њеном тумачењу, Вашингтон истовремено води разговоре са Москвом и учествује у операцијама које омогућавају нападе дроновима. У таквим околностима порекло сваког дела опреме или технологије постаје далеко осетљивије питање него раније.

Европа се припрема за могући велики рат

Говорећи о изјавама европских званичника, Стојановићева је оценила да њихова реторика све више добија ратнохушкачки карактер. Поруке о неизбежном руском нападу требало би, према њеном мишљењу, да припреме становништво европских земаља за могући велики сукоб. Док се Русија представља као страна која ће започети рат, европске државе истовремено развијају војну индустрију, повећавају број војника и припремају дугорочне планове наоружавања. Као пример навела је немачке војне документе у којима се говори о модернизацији војске и спремности за сукоб са Русијом. Она такве документе не види као планове за очување мира, већ као разраду могућег великог војног обрачуна. У европском јавном простору 2030. година све чешће се помиње као рок до којег би оружане снаге требало да буду спремне.

Највеће питање је, према Стојановићевој, ко би у таквом рату заиста желео да се бори. Грађани Немачке и других европских земаља могу на идеолошком нивоу прихватити тврдњу да је Русија непријатељ, али то не значи да су спремни да погину ради њеног уништења. Ни мигранти који су дошли у Европу нису стигли да би били послати у рат против Русије. Они очекују права, сигурност и животне услове које има домаће становништво, а не мобилизацију за сукоб који не доживљавају као свој. Стојановићева зато не верује да мигранти представљају војну резерву на коју европске владе могу поуздано да рачунају. Она сматра да се у првом реду рачуна на наставак украјинског отпора све док Европа не заврши сопствене припреме.

Русија чува снагу за могуће отварање другог фронта

На питање због чега Русија не употреби сву расположиву силу у Украјини, Стојановићева је указала на огромну дужину руских граница. Лет од Москве до Владивостока траје око осам и по сати, што показује размере територије коју Русија мора да надзире и брани. Није сваки део границе једнако угрожен, али се отварање новог жаришта не може искључити. Према њеној оцени, руски стратези морају да рачунају са могућношћу другог фронта и зато не могу да ангажују целокупну војску у Украјини. Део људства, оружја и технике мора да остане у резерви. Русија се, како је рекла, припрема за могуће ширење сукоба и о томе се у руској јавности отворено говори.

Таква стратегија објашњава и због чега Москва није прогласила општу мобилизацију и покушала да за кратко време заузме целу Украјину. Русија, по њеном тумачењу, мора да води рачуна о Кавказу, Балтику, далеком истоку, Арктику и другим областима огромног државног простора. Отварање новог фронта могло би да уследи у тренутку када би главнина руских снага била везана за једно ратиште. Због тога се борбена моћ распоређује пажљивије него што то изгледа посматрачу из Србије. Стојановићева је нагласила да грађани Србије често процењују руски ратни напор без представе о географским размерама те земље. Оно што се из Београда може чинити спорим или неодлучним, из Москве се посматра у оквиру много шире безбедносне слике.

Несташице бензина, али без слома снабдевања

Говорећи о свакодневном животу после више година рата и санкција, Стојановићева није тврдила да у Русији нема тешкоћа. Као један од непосредних проблема навела је повремене несташице бензина после напада на руске рафинерије. На појединим пумпама стварали су се редови, што је изгледало необично за једну од највећих земаља произвођача нафте. Ипак, према информацијама које је добила од колеге из Москве, ситуација се у међувремену знатно поправила. Редови су били краћи или су нестали, мада нико није могао са сигурношћу да каже како ће се стање даље развијати. Напади на енергетска постројења показали су да и велика земља богата сировинама може привремено да се суочи са тешкоћама у преради и расподели горива.

Упркос томе, продавнице у Москви су добро снабдевене и могуће је купити готово све основне и већину луксузних производа. Стојановићева је навела да има хране, одеће, козметике, технике и савремених мобилних телефона. Чак се и најновији модели телефона који се формално не продају непосредно на руском тржишту могу набавити преко паралелног увоза. Постоје извесне тешкоће са преузимањем програма и коришћењем појединих услуга, али су грађани пронашли заобилазна решења. Санкције, дакле, нису довеле до празних полица и нестанка потрошачке робе. Оне су промениле путеве набавке, називе појединих предузећа и начине плаћања, али нису зауставиле свакодневни живот.

Посла у Москви има, провинција се теже опоравља

Према речима Стојановићеве, у Москви има посла и човек који је спреман да ради тешко може да остане без икаквог прихода. Велики град непрестано тражи раднике у услужним делатностима, саобраћају, трговини, грађевинарству, медијима, техници и другим областима. Ситуација у руским областима и мањим градовима сложенија је него у престоници. Бројне фабрике и производни системи уништени су или ослабљени током перестројке и деведесетих година, па се поједини крајеви и даље неједнако опорављају. Неке области развиле су нову индустрију, док друге зависе од државних улагања или једног великог послодавца. Због тога се животни стандард Москве не може без ограде представљати као слика целе Русије.

Стојановићева је проценила да новинар у Москви може да зарађује око 1.200 евра, уз велике разлике између редакција и врсте посла. Станарине, комуналне услуге и електрична енергија, према њеном искуству, могу бити повољнији него у Србији. И храна у супермаркетима често је нешто јефтинија, посебно зато што постоји велики избор производа различитих ценовних разреда. Купац може да изабере основни, народни производ или скупљу органску и додатно обогаћену робу. Разлика у цени између обичног млека и производа са посебним својствима може да буде двострука или још већа. У односу на висину зараде, обавезни месечни издаци у Москви, према њеној оцени, односе мањи део прихода него у Србији.

Област живота	Оцена Татјане Стојановић
Снабдевање храном	Продавнице су снабдевене, постоји велики избор цена
Гориво	Било је редова после напада на рафинерије, стање се поправило
Запошљавање у Москви	Посла има за људе који су спремни да раде
Стање у провинцији	Неуједначено, последице пропасти производње из деведесетих
Новинарска плата	Око 1.200 евра, уз велике разлике међу редакцијама
Комуналне услуге	Повољније него у Србији, према њеном искуству
Санкционисана роба	Доступна преко паралелног увоза и заобилазних путева
Спортска изолација	У почетку доживљена као неправда, сада изазива мање потреса

Руси се навикли на спортске забране

Искључење руских спортиста са великих међународних такмичења у почетку је у Русији доживљено као велика неправда. Временом су, међутим, људи престали да тим забранама придају исти значај. Стојановићева је расположење описала речима: „Не пуштају нас, па нас не пуштају.” Према њеној оцени, међународне спортске установе на крају ће морати да ублаже забране због саме природе спорта и вредности такмичења. Светска првенства и Олимпијске игре без врхунских руских спортиста губе део спортске вредности. У руском друштву зато постоји уверење да се садашње стање не може трајно одржати.

Спортске санкције нису изазвале слом морала који су њихови заговорници можда очекивали. Оне су у почетку производиле осећај повређености и неправде, али су се временом претвориле у још једну околност на коју су се људи прилагодили. Русија је у међувремену организовала сопствена такмичења и продубила спортску сарадњу са државама које нису прихватиле потпуну изолацију. Стојановићева сматра да забране у спорту, као ни забране у култури, не могу дугорочно да остваре циљ због којег су уведене. Уместо окретања против сопствене државе, оне могу да произведу супротно осећање – да је руски народ колективно кажњен. То додатно смањује поверење у западне установе и њихове тврдње о универзалним правилима.

Различита очекивања од завршетка рата

У руској јавности не постоји јединствен став о томе где би руске снаге требало да се зауставе и како би рат требало да се заврши. Неко очекује улазак у Кијев, неко сматра да би Русија требало да обезбеди области које су јој се прикључиле, док трећи желе што бржи политички договор. Стојановићева је објаснила да однос појединца према Украјини зависи од породичне историје, совјетског наслеђа и личних веза са тим простором. Многе руске породице имају рођаке, пријатеље или претке у Украјини, а милиони људи живели су у истој држави. Због тога се сукоб не доживљава као обичан рат са потпуно страним народом. Унутар руског друштва постоје различита осећања, од огорчености и жеље за победом до туге и наде у обнову односа.

Напади дроновима на руску територију и привремено затварање московских аеродрома непосредно нарушавају свакодневни живот. Када се утврди опасност од напада, аеродроми могу да буду затворени за доласке и одласке неколико сати, што изазива кашњења и преусмеравање летова. За становнике Москве, који су током последње две деценије навикли на уређен систем, такви поремећаји представљају значајну непријатност. Москва је, према оцени Стојановићеве, један од најорганизованијих градова на свету. Систем метроа, приградске железнице и осталих облика саобраћаја непрестано се развија. Због тога напади који ремете уобичајени ритам живота имају снажан психолошки одјек.

Запад очекује побуну, а може да добије сабирање Руса

Стојановићева је оценила да западни стратези рачунају на раст унутрашњег незадовољства у Русији. Логика таквог притиска јесте да ће санкције, напади, несташице и поремећаји свакодневног живота подстаћи грађане да окриве државно руководство и затраже промену власти. Она, међутим, сматра да такав план може да произведе потпуно супротан исход. Руски друштвени процеси одвијају се спорије него у Србији, људи дуже трпе и не реагују нагло. Када закључе да је угрожена сама држава, могу да се окупе око заједничког циља. Уместо побуне против Владимира Путина, наставак напада могао би да доведе до снажнијег обједињавања руског друштва.

Према њеним речима, такво потпуно обједињавање није се догодило одмах после почетка Специјалне војне операције. Људи су наставили да живе у складу са ранијим навикама, политичким ставовима и животним плановима. Како напади све непосредније погађају руску територију, међутим, расте осећање да су угрожени земља и становништво, а не само политички врх. Управо ту може да настане учинак супротан ономе на који Запад рачуна. Грађани који су раније били равнодушни могу да почну да сукоб доживљавају као борбу за опстанак државе. Тиме се сужава простор за западну стратегију унутрашњег разбијања Русије.

Русија још тражи своју савремену државну идеју

Једна од најсложенијих тема интервјуа било је питање како данашња Русија види саму себе. После царске, православне и словенске империје, уследила је совјетска држава заснована на комунистичкој идеологији и заједници великог броја народа. Савремена Руска Федерација настала је после распада Совјетског Савеза, али још није у потпуности одредила идеју која би повезала њену прошлост и будућност. Стојановићева је подсетила да руски устав не дозвољава успостављање обавезне државне идеологије. Због тога се не тражи нужно формална идеологија, већ шира државна и национална идеја. Та идеја би требало да одговори на питања улоге руског народа, односа према другим народима и смисла руске државности.

Према њеној оцени, у Русији тренутно постоји велики сплет различитих погледа. Део потиче из совјетског наслеђа, део из царске традиције, а део из савремених евроазијских замисли. Улога руске нације као главног носиоца државе још није до краја одређена. Стојановићева сматра да је војна операција у Украјини означила почетак нове фазе унутрашњег преображаја Русије. Тај процес ће вероватно трајати дуго и можда никада неће бити проглашен једном одлуком или документом. Ипак, по њеном мишљењу, он је већ започео и не може једноставно да буде заустављен.

Историјске земље и границе будуће Русије

Стојановићева је оценила да Русија поново окупља територије које сматра својим историјским земљама. Као примере навела је Крим и Донбас. Она није тврдила да ће Русија обновити све границе некадашње Руске царевине, јер би то значило и повратак простора који данас припадају Пољској и другим државама. Међутим, сматра да ће Москва настојати да врати области које у руској историјској свести имају неспоран руски карактер. Заједно са тим територијалним процесом развијаће се и нова представа о држави. Питање граница, идентитета и друштвених вредности зато се не може посматрати одвојено од рата у Украјини.

Према њеном тумачењу, данашњи сукоб није само борба за неколико области, већ део много дубљег руског преиспитивања. После распада Совјетског Савеза многи односи, границе и идентитетска питања остали су нерешени. Током деведесетих година Русија није имала снаге да их отвори, а њене политичке и привредне елите биле су усмерене на сарадњу са Западом. Садашњи сукоб је показао да се такав модел исцрпео. Стојановићева очекује да ће Русија из рата изаћи промењена, без обзира на тачан облик мировног споразума. Промена ће захватити и њен однос према сопственој историји и према западним државама.

Руси немају отпор према снажном председнику

Говорећи о односу руског друштва према власти једног човека, Стојановићева је навела да у Русији не постоји снажан унутрашњи сукоб због чињенице да је власт усредсређена у рукама председника. Русима је важније да ли власт штити националне интересе, поштује грађане и обезбеђује пристојан материјални положај. Многима је тешко да замисле систем у којем председник није главна политичка личност и не одлучује о најважнијим државним питањима. То је последица историјског развоја огромне и сложене државе којом се традиционално управљало из снажног средишта. Стојановићева, ипак, не сматра да руски модел треба једноставно пресликати на Србију. Љубав Срба према Русији не значи да Србија мора да има исто унутрашње уређење.

Она је навела да је руским колегама тешко да објасни због чега се грађани Србије буне против Александра Вучића. У руским медијима он се често представља као председник који је поправио привредну ситуацију и одржао добре односе са Москвом. Због тога њени саговорници питају шта би Србија добила без Вучића и ко би могао да га замени. Да би разумели српско незадовољство, морају да познају стање институција, медија, избора, правосуђа и поштовања закона. Стојановићева је суштину здравог државног уређења видела управо у владавини закона. Уколико су закони добро написани и примењују се на све, није пресудно да ли је главна власт код председника, премијера или парламента.

Криминализација није као у Јељциново време

На питање о присуству организованог криминала у руском јавном животу, Стојановићева је направила поређење са деведесетим годинама. За време Бориса Јељцина криминализација државе, привреде и друштва представљала је огроман проблем. Олигарси, наоружане групе и различити пословни кругови непосредно су утицали на политику, медије и свакодневни живот. Данас, према њеном искуству, не постоји тако оштро изражена тежња повратка у тај поредак. Када се појаве несташице или безбедносни проблеми, људи понекад иронично кажу да се Русија „враћа у деведесете”. Стојановићева, међутим, не види да се такав повратак заиста догодио.

Русија се налази у стању ратних дејстава и то неминовно ствара услове за злоупотребе, нелегалну трговину и појаву различитих интересних група. Ипак, држава задржава много снажнију контролу него у време Јељцина. Криминалне структуре више не могу тако лако да јавно намећу политичке одлуке и показују сопствену моћ. То не значи да корупција и криминал не постоје, већ да нису добили исти видљиви и свеобухватни облик као током распада совјетског система. Стојановићева је избегла да стање у Русији идеализује, али је одбацила тврдњу да земља поново клизи у потпуни хаос деведесетих. Према њеном мишљењу, данашњи руски државни систем је неупоредиво организованији.

Руска култура се после санкција враћа самој себи

Стојановићева је оценила да се врхунска култура налази у кризи не само у Русији, већ широм света. Пре десетак година гостовање великог оперског певача, балетског ансамбла или редитеља било је важан међународни догађај. Данас је таквих догађаја мање у јавном простору или им медији не посвећују довољно пажње. Као пример великог руског уметника навела је преминулог оперског певача Дмитрија Хворостовског. Он је био светска звезда и певач изузетних могућности, каквих је, по њеном утиску, све мање на савременој сцени. Култура је потиснута забавом, кратким садржајима и производима прилагођеним брзој потрошњи.

После увођења санкција руски уметници су најпре покушавали да објасне да је забрана културне сарадње варварска и супротна самој природи уметности. Временом је та потреба ослабила, а руска култура је почела да се више окреће сопственој публици. Према речима Стојановићеве, постало је мање важно на којој западној позорници неко наступа, а важније да култура настави да живи унутар саме Русије. Снимају се нови филмови и телевизијске серије, а руска публика прати домаћу продукцију. Они који памте врхунце совјетске кинематографије често критикују савремена остварења као подражавање Холивуда. Ипак, Стојановићева сматра да Русија има шта да понуди својој публици и да њена производња није уништена санкцијама.

Криза сценарија погађа и Русију и Холивуд

Проблем савременог филма Стојановићева не види искључиво у недостатку новца или међународној изолацији. Према њеној оцени, у свету постоји дубока криза сценаристичког заната. Многи филмови немају снажну причу, уверљиве личности и нешто ново да кажу гледаоцу. Тај недостатак погађа и руску кинематографију и Холивуд. Велики буџет, технички учинци и познати глумци не могу да надокнаде слаб сценарио. Због тога савремена остварења тешко достижу мерила која су поставили велики редитељи и писци ранијих раздобља.

Стојановићева би желела да се више савремених руских филмова и серија приказује у Србији. Српска публика је раније са великим занимањем пратила руске историјске серије, међу којима и остварења посвећена царици Катарини. Културна сарадња две земље могла би да буде знатно развијенија и да не зависи само од политичких сусрета и свечаних изјава. Филм, књижевност, позориште и музика могу да одрже везе народа чак и када су државни односи оптерећени спољнополитичким размимоилажењима. Управо зато је, према њеним речима, забрана руске културе на Западу била кратковида. Уместо да Русију ослаби, она је подстакла веће ослањање на сопствене установе и публику.

Аутоцензура као највећи непријатељ новинара

Као професионални новинар, Стојановићева је посебно говорила о цензури и самоограничавању у медијима. Према њеном мишљењу, највећи непријатељ новинара често није непосредна забрана уредника или државног органа, већ аутоцензура. Новинар сам почиње да процењује шта се уклапа у уређивачку политику, шта ће бити прихваћено и које би последице могло да изазове објављивање неке теме. Понекад, настојећи да поштује професионални оквир, тему и захтеве редакције, несвесно произведе текст који је већ ограничен. Стојановићева је признала да се и сама пита у којој мери таква аутоцензура постоји у њеном раду. Она сматра да ниједан новинар не може потпуно да избегне утицај средине у којој ради.

Према њеним речима, не постоји медиј који је у потпуности слободан од свих услова и интереса. Свака редакција зависи од начина финансирања, власничке структуре, политике уредништва, публике и тржишта. Ипак, мора да постоји разумна граница после које ти утицаји не смеју да угрозе право публике да добије тачну основну информацију. Новинар може различито да тумачи догађај, да понуди стручну анализу или да склизне у пропаганду, али не сме да сакрије саму чињеницу од јавности. Стојановићева је направила јасну разлику између информације и њеног тумачења. Право читаоца и гледаоца да буде правилно обавештен мора да буде изнад дневних интереса редакције.

Читаност одређује које ће теме бити објављене

Стојановићева је објаснила да у свом свакодневном раду често наилази на ограничење које не потиче непосредно од политичке забране, већ од тематског усмерења медија. Портал „Украјина.ру” основан је да би се првенствено бавио Украјином, па уредници понекад одбијају њене предлоге о Србији уз образложење да су сувише регионални или да нису довољно повезани са главним подручјем рада редакције. Неке српске теме ипак успева да представи као важне за руску публику. Друге остају необјављене јер уредништво процени да неће привући довољно читалаца. То је, према њеној оцени, један од највећих проблема савремених електронских медија. Портали су снажно зависни од броја прегледа, посета и мерљивих резултата.

Веома је мало редакција које желе да саме развију занимање публике за важну, али недовољно познату тему. Већина се прилагођава ономе што читаоци већ траже и што им алгоритми показују као популарно. Стојановићева је навела да је имала част да ради у агенцији „Регнум”, која је својевремено настојала да читаоца упозна са темама за које раније није знао. После промене структуре и уређивачке политике та агенција, према њеној оцени, више није исти медиј, иако је задржала назив. Трка за читањем тако постаје посебан вид уређивачке цензуре. Важне теме не нестају зато што их је неко формално забранио, већ зато што се унапред процени да неће донети довољан број посета.

Зашто руска елита више од народа мора да жели победу

У завршном делу разговора Стојановићева се осврнула на питања која јој пријатељи у Србији најчешће постављају. Питају је због чега Русија није раније завршила војну операцију, како је дозволила нападе на Москву и Сибир и да ли ће употребити нуклеарно оружје. Она је навела да је, док живи у Москви, мирнија у погледу исхода рата него што су многи људи који ситуацију посматрају са стране. Према њеном мишљењу, процес преображаја Русије већ је покренут и не може се једноставно поништити. Најважније је то што победа није потребна само обичном становништву или војсци, већ и садашњој руској елити. За људе на врху система неповољан компромис могао би да буде опаснији него за просечног грађанина.

Обичан руски грађанин, како је оценила, преживеће и наставити да живи без обзира на то какав ће бити коначни договор. Олигарси, пословни људи и припадници установљене елите могли би, међутим, да изгубе и положај у Русији и преостале везе са Западом. После нејасног, „трулог мира”, у којем би сви тврдили да су победили, а суштински циљеви не би били остварени, они више не би били потребни ни једној страни. Запад им више не верује као раније, док би их руска јавност могла сматрати одговорним за неуспех. Због тога Стојановићева верује да управо постојећи руски врх има снажан интерес да земља из сукоба изађе као победник. Та околност, према њеној завршној оцени, чини брзи повратак на односе који су постојали пре 2022. године готово немогућим.

Извор: Србин.инфо