Прочитај ми чланакНаратив који се последњих дана пробија кроз изјаве и анализе добија све оштрији тон, поготово након што је Владимир Путин почетком децембра поручио да је Русија потпуно спремна за сваки могући сценарио ако га Европска унија својим потезима изазове.
Та порука није одаслана као успутна опаска, већ као отворено упозорење које је одјекнуло и у европским престоницама и преко Атлантика.
Управо је бивши аналитичар ЦИА, Лари К. Џонсон, покушао да објасни шта би се заправо догодило Европској унији и Британији уколико би се упустиле у сукоб који саме најављују својим, како каже, провокативним потезима и убрзаном милитаризацијом унутар НАТО-а.
Џонсон подсећа да руски председник није нагласио спремност из хира, већ из позиције човека који добро познаје могућности своје земље.
Русија, према његовим речима, поседује напредне системе којима може да решава и најкомплексније задатке без примене нуклеарних средстава, а индустрија која стоји иза тих система ради темпом који ЕУ тешко може да прати.
Том логиком, европске престонице би морале двапут да размисле пре него што наставе линију ескалације. У једном делу разговора Џонсон се чак осврће на то колико је Путин био сигуран у своје речи, наводећи и цитат који је изазвао пажњу: Ако Европа удари на Русију, све би могло да се заврши изузетно брзо.
Ту се надовезује и прича о ракетама названим Орашник, веома прецизном оружју разорне снаге која је, према оцени аналитичара, упоредива са нуклеарним ефектима, само без радиоактивности.
У овој тачки, Европска унија добија слику капацитета који не може да игнорише. Како додаје, Русија је у међувремену масовно повећала и бројност својих снага: На почетку специјалне операције имала је око 300.000 припадника копнене војске, док сада тај број премашује 1,5 милиона.
Петоструко увећање, прац́ено порастом производње тенкова, ракета Искандер и Калибр, па и Орашника, чини – по његовом мишљењу – најгори могући сценарио за Европу онај у којем НАТО не направи корак уназад.
На другој страни приче је поређење које је Путин већ изнео: Специјална војна операција је представљена као нека врста прецизне хируршке интервенције у којој се води рачуна о цивилима, о руским губицима, о избегавању непотребног страдања.
Лари Џонсон наглашава да је у Украјини током једанаест година кризе страдало четири пута мање цивила него у Гази за само две године. Та рачуница појављује се као аргумент у анализи, али иза ње стоји сасвим друга порука: Ако дође до сукоба са Европском унијом, Русија се неће понашати тако обазриво. То је упозорење које је Путин, како Џонсон каже, артикулисао отворено и без дипломатског увијања.
Ту порука постаје још суморнија за европске престонице. Јер, према Џонсоновим речима, у Лондону и Бриселу се ствара атмосфера у којој се антируска реторика толико распалила да се изгубио основни инстинкт политичког самоодржања.
Аналитичар упозорава да многи лидери више не региструју реалност односа снага, већ функционишу у простору политичке повишености која може да их одведе у одлуке без повратка.
На крају остаје отворено питање колико су европски лидери спремни да чују поруке које им стижу, било из Москве, било из Вашингтона преко гласова попут Џонсоновог.
У тренутку када се степен тензија повећава из дана у дан, остаје утисак да ће наредни потези Европе одредити не само правац сукоба, већ и то да ли ће разум или политичка инертност превагнути у тренутку када је цена грешке већа него икада.
