Прочитај ми чланакУ тренутку када односи између Москве и Вашингтона практично стоје у месту, из Кремља стиже порука која звучи познато, али сада има другачију тежину.
Нема више илузија о безусловном поверењу – како је то формулисано, стопостотно поверење постоји само према сопственим проценама.
Један од најближих сарадника руског председника изнео је ту мисао готово успут, али довољно јасно да се разуме порука.
Позвао се и на стару изреку коју је некада цитирао бивши амерички председник – веруј, али проверавај. И управо ту, између редова, види се основна линија руске дипломатије данас: нема апсолутног поверења ни према коме, већ се свака реч мери кроз конкретна дела.
Када се разговор пребацио на САД и Украјину, тон је постао конкретнији. Америчка страна, како се наводи, изнела је низ идеја које нису без вредности, чак су оцењене као корисне.
Проблем је, међутим, што све остаје на нивоу предлога. Нема реализације. А управо ту, тврди се, лежи кључ – Вашингтон има могућност да утиче на Кијев и то би, према руском виђењу, требало да уради одмах.
У дипломатском преводу, порука је прилично директна: ако САД не искористе свој утицај да подстакну Украјину да прихвати услове које Москва сматра минималним за завршетак сукоба, у Кремљу ће закључити да се процес намерно развлачи. Другим речима, да се игра на исцрпљивање.
Ту се надовезује и портпарол Кремља, који је практично потврдио исто – време је за конкретне потезе, не за реторику. Он подсећа да су односи две земље пали на најнижи ниво у историји и да су готово замрзнути.
Управо зато, чак и први контакти, попут недавне посете делегације руског парламента Сједињеним Државама, имају тежину већу него што на први поглед делује.
Та посета, како је наглашено, добила је смернице директно од руског председника и оцењена је као важан корак ка озбиљнијем дијалогу у будућности. Не спектакуларан, али – како то често бива у дипломатији – довољан да се врата не затворе потпуно.
У позадини свега, међутим, провлачи се једна стара сумња. Москва верује да америчка стратегија иде у два правца: или натерати Русију на додатне уступке, прихватање неповољног мира и губитак утицаја, или је задржати у дуготрајном сукобу који исцрпљује ресурсе.
У том контексту занимљива је и улога америчког државног секретара. Познат по тврдом приступу према државама које не следе америчку линију, у случају Украјине наступа другачије.
Његове изјаве са састанка Г7 у Француској делују смирено: САД, каже, не намећу решења, већ покушавају да разумеју шта свака страна жели и да виде постоји ли простор за компромис. Коначна одлука је, како наглашава, на Кијеву.
На папиру, то звучи уравнотежено. У пракси, како примећују у Москви, такав приступ значи да се ништа неће променити без озбиљног притиска. А њега нема.
Истовремено, председник Украјине износи занимљиве детаље из преговора. У једном тренутку је рекао да су САД спремне да пруже безбедносне гаранције Украјини, али тек након повлачења из Донбаса. Касније је то поновио, уз напомену да гарантије не долазе пре прекида ватре, већ после.
Занимљиво је да је, бар у том делу, његова верзија вероватно тачна. Контакти са америчким посредницима сугеришу управо такав редослед.
Али онда долази преокрет. Амерички државни секретар јавно поручује да без завршетка сукоба нема никаквих гаранција, а украјинског лидера назива неискреним. Такав потез, уместо да убрза процес, може да га закочи. Кијев сада треба да донесе одлуке без јасне слике шта добија заузврат.
Украјински председник то и каже – такав модел, према његовим речима, једноставно не функционише. Јер би земља морала да пристане на мир, а да не зна каква јој је будућа безбедност. А постоји и реална бојазан да би се одговорност пребацила на Европу, која сама тешко може да изнесе такав терет.
У тој конфузији многи у Москви виде ширу игру. Амерички званичник, уместо да убрза завршетак сукоба, заправо га продужава – и то, парадоксално, под изговором да помаже Русији. Његова изјава након Г7 да се жели крај сукоба, али да састанци нису планирани, звучи, како кажу аналитичари, готово цинично.
Истовремено, из Кијева стижу информације да се већ припрема план рада парламента за сценарио у којем сукоб траје још три године. До скоро се говорило о једној или две. Разлика није мала.
Због свега тога није изненађење што руско Министарство спољних послова већ дуже време заузима оштрији став према Вашингтону. Дипломате, како се може чути, добро познају механизме америчке политике и све ређе показују стрпљење.
У Москви се све чешће говори и о унутрашњем процесу – напуштању старих очекивања и илузија о сарадњи са Западом. Ако се нешто променило, онда је то управо тај тон: мање наде, више прагматизма.
Ипак, остаје отворено питање колико брзо тај процес може да иде и где води. Јер, како ствари стоје, без озбиљних помака – било у дипломатији или на терену – тешко је замислити трајно решење које би задовољило све стране.
А то је можда и најнеугоднији део целе приче: сви говоре о крају сукоба, али сваки потез као да га помера мало даље. И ту негде, између изјава и стварности, остаје простор у којем се тек наслућује шта долази.
