Тешко је достићи национално јединство и потребан ниво заједничке свести тамо где је поражавајући број грађана у улози армије послушних мишева главнокомандујућих пацова – такозвани корисници сигурних јасли, партијски ухлеби и обезглављени ботови.

Војска кукавица и националних штеточина.

Невољници сакривени иза паравана, у фото-сесији својих личних карата и гласачких листића.

Заблентављени пинкождери, толико интелектуално оштећени, да више верују тв екранима, него чињеницама и околностима који им „боду очи“ на сваком кораку и ћошку.

Интересни манипулатори, материјално  збринути агитовањем и пропагирањем гнусних лажи.

Несрећни пензионери, скувани без да имају благог појма откад и како се кувају.

Сви скупа у народу препознатљиви и по мантрама:

„Ћути, може и горе…“
„Гледам своја посла…“
„То се мене не тиче…“
„Шта је – ту је, ја сам немоћан…“

Слобода, у било каквом њеном виду, се не добија. Нико је не доноси и не поклања. Не купује се, не поручује се, не доставља се.

Слобода се има једино ако се освоји.

Може ли је освојити заједница храбрих и освешћених, који на својим мишицама носе буљук купљених, уцењених, себичних, кратковидих и неупотребљивих, питање је на које се одговор још увек крчка, али се исход тог крчкања  назрео јуче.

Напокон смо изашли из ћорсокака на добар правац.

Не постоји више ништа што може да спречи ослобођену, освешћену и одлучну Србију да спаси и ове напред описане мученике њихових сопствених окова и странпутице.

Нема сврхе вређати их и прозивати, јер је то посао без резултата. Мора се и за њих и уместо њих потегнути, јер нема среће и слободе у несрећном, уцењеном и поробљеном окружењу ни за кога.

На другој страни обале морају остати  само: криминалци, лопови, силеџије, батинаши, робијаши, организатори, налогодавци, уцењивачи, опортунисти, прогонитељи и лажови.