Добро јутро, Србијо! Данас је четвртак, 2. април 2026.
Негде, да их нико од оних које познају не види, срела су се два тужна срца, жељна да буду загрљена. И ма колико једно према другом кренули, у зид су ударали – нису имали храбрости ни да се додирну, макар испод стола. Када су се растали, насмејаних лица, понели су са собом и своју напуштеност, нестајући у гомили.
На другом месту, нова директорица, послана одозго, скинута са малих екрана, дошла је да заведе ред, уносећи хаос. Убеђена да нико неће приметити њен страх који јој груди не уме да напусти. И све време биће пристојно обучена, скривајући све на себи, осим својих тмина – које ће тако засијати да ће се у колективу само о томе причати.
Тако је то у животу – ма колико се трудили, увек смо неко други него што бисмо хтели или сањали да јесмо у туђим очима. Наш страх нас увек оголи, попут чарапа пред продавцем док пред њим пробамо нове ципеле. Од свог смрада побећи не можемо, ма колико се трудили, док се не окупамо и очистимо.
