Прочитај ми чланакКад дође „судњи час“ да се похлепа и страст за брзим новцем суочи са дуговима и „лошим друговима“, онда падају читаве пословне империје, дојучерашњи милијардери искачу кроз прозор, а њихова политичка и државна заветрина одлази са власти, иде на суд и у затвор. За то златно правило, дрска банда којом је годинама дириговао српски диктатор није знала. Или, се толико осилила да се надала вечном животу. Према садашњем стању ствари, „господа“ напредњачки мултимилионери (Ковач, Петрић, Збиљић, Петровић и десетине других, познатих или мање познатих разбојника), могу само да се спреме за нагодбу са тужилаштвом и кад дође тренутак да покажу прстом на свога „вођу“, те тако за неку годину смање затворске казне које их чекају. Јер, не само што су пљачкали државу (уз помоћ АВ режима), него су се и опасно задужили код врло непријатних поверилаца.
Прошло је тачно три године од како је једна глобална информативна франшиза направила прецизну анализу анализу ко чини нову српску пословну елиту. У питању је било 11 (једанаест) појединаца који су у тој (2023) години, у свом власништву, посредно или непосредно, имали најмање 140 предузећа регистрованих у Србији и иностранству. Њихов наводни „пословни успех“ бележио је стални раст, а највећи део остварених прихода стекли су директним коруптивним и монополским пословима са напредњачко-радикалском мафијом и Александром Вучићем лично.
Међу тих „истакнутих 11“, једна од главних „фигура“ био је власник београдске фирме„Коефик“ у власништву Ненада Ковача, познатијег у јавности као „Неша Роминг“. Ковач је свом саставу имао поменуто матично и још 42 зависна предузећа (скоро половина, њих 19, било је регистровано у иностранству).
Годину раније (2022., Ковач је имао десет предузећа више!). ИПак, према ондашњим подацима Агенције за привредне регистре, била је то једна од неколико највећих „пословних целина“ како се то у жаргону „умивених економиста“ говорило.
Само три године касније, у текућој 2026. години, према изворима МТ, Ненад Ковач, алиас „Неша Роминг“, налази се у стању перманентне опасности због огромних дугова које је начинио, верујући непресушним изворима „свежег капитала“ из државне вреће.
Оно што га још држи у „равнотежи“ то је чињеница да је он лично „измислио“ и промовисао код Александра Вучића, двојицу режимских тајкуна, „кума“ Николу Петровића и Драгољуба Збиљића. О Петровићу је познато све, осим „модела“ неизбежног горког краја који ће доживети сви Вучићеви најближи сарадници у криминалу.
Драгољуба Збиљића, који је дошао из Бора у Нови Сад као сиромашни студент, такође је створио режим српског дилктатора. Издашни мафијашки буџет „изашао му је у сусрет“, па је постао мултимилионер и, редом:
председник Надзорног одбора компаније „Енерготехника Јужна Бачка“, председник ФК „Војводина“, компаније „Манеx доо Нови Сад“, која се бави продајом обојених метала на велико, као кључни партнер „РТБ Бор“ и и ваљаонице бакра „Севојно“ као и скоро свих металских привредјивачких комплекса у Србији. Његов „Манеx“ је заузео већи део новосадског „Новкабела“, некадашњу „НФК Металургију“, где је производњом од преко 2000 тона бакра (историјског максимума те фирме), дошао до огромних профита.
Али, Ненаду Ковачу, ни оваква два „пријатеља“ не могу помоћи. Наиме, због дуга од 20 милионе евра према Вучићевом кључном човеку, Звоинку Веселиновићу, нико не сме ни да помисли на било какав пословни савез са некада моћним „Нешом Ромингом“. Јер, ако данас постоји персонификација пропасти напредњачког режима, то је свакако овај посрнули тајкун. Тих 20 милиона евра, Ковач дугује Веселиновићу већ три године.
А, „позајмицу“ је добио у тренутку кад су десетине његових фирми ишле узлазном линијом. У то време и годинама раније, Ненад Ковач је држао апсолутни монопол на увоз мобилних телефона марке „Ајфон“ (чији модели редовно коштају од 1.000 евра па навише). Ни Телеком у то време није могао да продаје „Ајфон“ нити било који други оператери, само он и његове фирме.
Са друге стране, он је Телекому и свим другим оператерима продавао мобилне телефоне марке „Самсунг“ и „Хуавеи“ и то су били обавезни да купују од њега по „директиви“ из кабинета српског диктатора. Стекао је тако огромно богатство.
Али, како је „пао“ и шта се стварно десило са његовим фирмама, то заслужује добар холувудски акциони филм.
Једно је сигиурно: Ковач би одавно био у затвору да није било његовог кума, тужиоцаПрвог основног јавног тужилаштва у Београду, Љубивоја Ђорђевића. Као носилац тужилачке функције у Основном јавном тужилаштву, Ђорђевић је био кључни фактор системске заштите Ковача од покретања поступака. Не само што је игнорисао постојеће предмете, већ је учествовао у активној опструкцији и још активнијем уклањању било каквих правних последица.
Случајеви који су покретани против Ковача редовно су завршавали у фиоци, заштићени кумовским односом и контролом над тужилачком хијерархијом.
Још једна особа је Ковача „уздигла“ и чувала. Био је то Зоран Станић, ЗИС, тада на челу Техничке управе БИА, који је (према сазнању више релевантних извора) преко тог сектора омогућио Ковачу директан улаз у систем државних уговора, посебно са Телекомом Србије и, да скандал буде већи, са Безбедносно-информативном агенцијом.
Данас Ненад Ковач живи (према сазнањима врло релевантних извора) од прихода из продавнице намештаја (у власништву његове супруге) у згради „Галерија“ (Београд на води). Нешто прихода добија од продаје вина из винарије Симчич у Словенији, која је од недавно у личном власништву Александра Вучића.
И Никола Петровић и Драгољуб Збиљић и сви кључни људи клана браће Вучић, не говоре више са Ненадом Ковачом. „Милост“ коју му је понудио АВ, да продаје вина из његове винарије, својеврсно је понижење у коме српски диктатор садистички ужива. Ковач, наравно, није за жаљење, а по свему судећи, већ је „виђен“ као добар сведок-сарадник кад се отвори процес против главних протагониста напоредњачке пљачке.
Још један у низу Вучићевих људи, Небојша Петрић, некада власник сиромашне занатске фирме у Пријепољу, раширио је свој бизнис уздуж и попреко „српских земаља“ па су због њега по потреби мењане уредбе, закони, планови, уговори и правила игре…
Где је он стао ногом, ту је морао да буде ударен државни печат и потпис овлаштеног лица. Од послова са вештасчким ђубривом до више стотина квадрата у „Пупиновој палати“, апартмана на Јахорини, некретнина на Јадрану и пољопривредних газдинстава у Војводини, све је стекао „талећи се“ са главарима од Београда, Бањалуке, Подгорице и у „трећим земљама“ где му се хтело да „инвестира“…
Али, упркос свему, његове фирме „Галенс“ и „Промист“ данас дугују опасним повериоцима преко 250 милиона евра. Перић је годинама варао и пољопривреднике наплаћујући скупо најлошије увозно ђубриво…Преварио је неке фирме у Албанији за 25 милиона евра, преварио је превознике у Црној Гори…Преварио је америчку компанију „Нитрон Гроуп“ за 26 милиона евра…
Сви поменути су га тужили српском правосуђу и убрзо схватили да су се обратили на погрешну адресу. Али, одмазда тек следи…
Био је протагониста еколошке катастрофе у панчевачкој „Азотари“ (ту се „сачувао“ само захваљујући приајетчљству са Иреном Вујовић, Вучићевом „министарком ничега“ и њеним мужем Нинославом Цмолиће, бившим СНС начелником УКП)…
Упркос свему томе, панчевачка „Азотара“ га је тужила и добио је забрану располагања одређеном имовином, па се обратио Анђелку Вучићу са молбом да му ту забрану „скине“ утицајем на суд!
Ових дана убрзано скида сву имовину са „Промиста“ како му поменута фирма из САД не би извршила наплату (јер се чека „десант“ америчког Министарства правде и финансија на балканску мафију).
Петрићева фирма „Галенс“ на Златибору гради чак 200.000 квадратних метара стамбено-пословно-хотелског простора, а уплате оних који су се преварили да му дају новац за будуће некретнине, одавно је потрошио. Брачнои пар Петрић је узурпирао и добар део Фрушке горе.
Али, свему дође крај: „Нитрон група“ из САД му је већ „пустила блокаду“ и то ће суд морати да изврши. А, вребају га и они још опаснији повереници из Албаније и ЦГ.
Коначно, долази крај и оваквим „ајкулама и пиранама“ Вучићевог режима. Јер, нису знали да је кратак век животињске похлепе…Она обично води у самртне грчеве.
