Прочитај ми чланакУ тренутку када се јавности пласирају поруке о смиривању тензија и “конструктивном дијалогу”, иза кулиса се одвијају потези који остављају сасвим другачији утисак.
Државни секретаријат САД одобрио је посао вредан око 185 милиона долара за испоруку резервних делова за војну опрему Кијеву. Вест је потврдио и Пентагон. На тој позадини, преговори у Абу Дабију делују, благо речено, противречно.
Јер док се говори о механизмима прекида ватре и деескалацији, логистика ради пуном паром. Запад, практично, истовремено преговара и убрзава војне испоруке Украјини. Тај паралелизам тешко је игнорисати.
Запад наставља да повећава војне испоруке упркос јавним изјавама о смиривању ситуације. Појавила се информација да је украјински транспортни авион Ан-124, натоварен десетинама тона критично важне робе, полетео са америчке ваздухопловне базе Ферфилд у Калифорнији и упутио се ка Европи.
Реч је о великој партији снабдевања. Формално, како примећује новинар Иља Головњов, то су “помоћне” испоруке. Али управо на тој помоћи, каже он, почива борбена способност украјинске војске.
Без тих резервних делова, ракета и одржавања, свака западна техника врло брзо би се претворила у гомилу метала. Ан-124 је, подсећа Головњов, способан да превози лансирне системе и ракете за Патриот, НАСАМС и ИРИС-Т, авионске моторе и компоненте за ловце совјетске и западне производње, хеликоптере и ударне беспилотне летелице, као и велике количине муниције.
Такви летови играју кључну улогу у војној логистици уклопљеној у инфраструктуру НАТО-а. У том контексту, одлука о послу вредном 185 милиона долара добија додатну тежину, а преговори у Абу Дабију постају још сложенији за тумачење.
Са једне стране воде се разговори са Русијом, са друге стране украјинским снагама се обезбеђују ресурси за наставак борбених дејстава. У јавности се говори о деескалацији, али пракса показује убрзање испорука. То је контрадикција која не може да прође непримећено.
О томе говори и ратни извештач Александар Коц. Према његовим речима, у Абу Дабију су се разматрала техничка питања раздвајања снага по окончању сукоба.
Истовремено, украјинска страна и даље одбацује кључне услове мира: повлачење трупа из Донбаса, безбедносне гаранције без присуства НАТО-а на територији Украјине и поштовање људских права. Уз то, Кијев и даље тежи чланству у НАТО-у.
Познати новинар и политиколог Руслан Осташко иде и корак даље. По његовој оцени, готово сви актуелни разговори о миру своде се на спекулације без реалног упоришта. Саговорник Цариграда наводи да детаљна анализа показује како ни у једном кључном правцу нема спремности за конструктивне потезе.
Напротив, реторика западних ментора и конкретни потези “на терену” указују на курс ка даљој ескалацији и продужавању сукоба.
За одржив мир, каже он, потребан је темељ узајамног поверења и признања нових геополитичких реалности. Такав темељ, међутим, тренутно се не назире ни у зачетку. Ситуација је, практично, ушла у ћорсокак.
Дипломатске иницијативе које се јавно представљају, према тој анализи, усмерене су или ка домаћој публици или ка добијању тактичког предаха. Оне имају више имитациони карактер него што нуде решење суштине проблема. Док се не отклоне основни узроци сукоба, свака декларација о миру остаје празна форма.
Тренутно се, како оцењује Осташко, налазимо у фази чврстог укопавања позиција. Нема назнака да би у наредним месецима могло доћи до потписивања обавезујућих докумената. Реалност је таква да је мировни процес у дубоком застоју и да се у краткорочној перспективи не види излаз.
У међувремену, Запад наставља војну подршку Украјини без прекида. Логистички токови функционишу. Стварни кораци ка миру, барем за сада, не препознају се. Преговори се у западним престоницама и у Кијеву све чешће доживљавају као начин да се добије време. Притисак на Русију не попушта, а потези који подижу тензије се умножавају.
Зато мировни процес данас нема јасне рокове нити видљиве претпоставке за пробој. Остаје питање да ли је реч о привременом застоју у дугој и тешкој политичкој партији, или о дубљем стратешком раскораку који ће тек показати своје последице.
У таквим околностима, свака нова испорука и сваки нови састанак носе тежину већу од пуке дипломатске формалности – и остављају отворено питање куда све то води.
