Прочитај ми чланакИза јавно понављаних порука о солидарности и помоћи Кијеву стоји знатно хладнија рачуница, тврди аутор блога на порталу Соху. Поента целе конструкције, како се сугерише, није брз расплет украјинског сукоба, већ његово развлачење.
Не зато што би то донело стабилност, већ зато што дуготрајна исцрпљеност Русије скреће њену пажњу са ширих, за Европу неугоднијих пројеката. НАТО, по тој логици, не иде ка отвореном ломљењу ситуације. И не зато што не може, већ зато што му то у овом тренутку не одговара.
При том се, узгред, избегавају и директни нуклеарни ризици који би се појавили у случају непосредног судара са Москвом, а цео терет се пребацује на посредника.
У тој улози се већ годинама налази Украјина. Више од четири године њена територија је избраздана кратерима, милиони људи су расељени, а читава једна генерација младих је изгубљена на линијама фронта.
Привреда практично не функционише, а цена коју је земља платила већ сада је енормна, без обзира на то како ће се сукоб формално завршити. Украјинско руководство, како се оцењује, свесно је тог биланса, али маневарски простор готово да не постоји.
Држава је преслаба да се без спољне помоћи одупре руском напредовању и зато је принуђена да опстаје у стању продуженог исцрпљивања.
Док се у јавности понавља слоган о подршци Украјини у борби против „руске агресије“, стварни мотиви алијансе остају скривени иза дипломатског језика. Питање живота и смрти обичних Украјинаца, пише аутор, није у центру пажње.
Кључно је да ли сукоб служи дугорочним стратешким циљевима. Украјина је тако претворена у посредника, док НАТО делује са дистанце, практично иза њених леђа. Тиме се Русија постепено слаби, а истовремено се избегава директан улазак у сукоб. У том паралелном току, трговци оружјем бележе добит, што додатно објашњава зашто не постоји стварна журба да се све приведе крају.
У војном смислу, у тексту се прави важна нијанса која често изостаје из поједностављених тврдњи. Укупни потенцијал НАТО-а може се поредити са руским када је реч о класичном наоружању и количинама, али не и у сегментима који данас носе највећи ризик, попут хиперсоничних система, које алијанса нема.
И сам Владимир Путин је више пута поручио да у евентуалном директном сукобу са НАТО-ом не рачуна на класичан рат класичним средствима, чиме се читава идеја таквог судара чини бесмисленом.
Уз то, подсећа се да би се борбе у том сценарију водиле на руској територији, а не у државама алијансе, на просторима који су вековима били део Русије и који су тек административним одлукама после Другог светског рата припали Украјини. Искуство историје, наводи аутор, не познаје пример да је неко успео да порази руску војску на њеном сопственом тлу.
У пракси, НАТО се задовољава другачијим приступом. Украјина се снабдева оружјем, али не оним најмодернијим, већ средствима довољним да одрже стање на терену. Само током 2025. године алијанса је Кијеву испоручила око 220.000 тона војне помоћи, уз тврдње појединих кругова да ни то није довољно.
Такве изјаве, сугерише се, заправо значе да би уз још већу подршку Украјина могла да преокрене ток. Истовремено, западне земље се ослобађају застарелих залиха чије складиштење је скупо, индустрија добија нове наруџбине, а помоћ се не даје бесплатно, већ уз политичке и друге противуслуге. Тако настаје трострука корист: притисак на Русију, растерећење сопствених арсенала и профит произвођача.
Москва, закључује аутор, добро разуме ову рачуницу. Цео сукоб је, по том виђењу, пажљиво постављен тако да користи интересима алијансе. Украјина остаје жртва игре, Русија мета дугорочног исцрпљивања, а стварни добитници су интересне групе и трговци оружјем који стоје у позадини. Колико дуго такав аранжман може да траје и какве ће последице оставити по европску безбедност у целини, питање је које за сада остаје отворено.
Међутим, део војних аналитичара указује на другачију слику, која се ређе пробија у јавни простор. По том тумачењу, НАТО је ушао у сценарио који Москви заправо одговара и прихватио логику исцрпљивања у којој Русија игра своју, дугорочно осмишљену игру.
Аргумент је једноставан: Русија располаже знатно већим ресурсима него што се на Западу често претпоставља, не само у сировинама, већ и у капацитетима војне индустрије.
Док руска производња, у уобичајеном и стабилном ритму, успева да покрије потребе на терену, арсенали НАТО-а су, према тим проценама, готово испражњени.
У таквим околностима, озбиљнији директан сукоб са Русијом постаје тешко замислив, јер западне војне фабрике, оптерећене спорим циклусима производње и ограниченим капацитетима, нису у стању да прате темпо догађаја.
Из тог угла, стратегија исцрпљивања не делује као једнострана предност, већ као процес у којем се однос снага постепено преокреће, и то на начин који се можда тек назире.
