АУТОР: ДЕЈАН ПЕТАР ЗЛАТАНОВИЋ
Председница покрета „Живим за Србију”, др Јована Стојковић, гостујући на Јутјуб каналу „Србин.инфо – Канал Центар”, најавила је протест „СЛОБОДА ИЗБОРА ЈЕ ПРАВО, НЕ ПРЕКРШАЈ – РОДИТЕЉИ ДА СЕ ПИТАЈУ”, који ће бити одржан у суботу, 6. јуна 2026. године, од 17 часова, испред Председништва Србије, а потом и испред Института „Батут”. У разговору са Дејаном Петром Златановићем, Стојковић је говорила о противљењу увођењу обавезне ХПВ вакцинације, праву родитеља да одлучују о медицинским поступцима над децом, притисцима на породицу, ковид искуству, улози фармацеутских кућа, систему пријављивања нежељених дејстава, Косову и Метохији, психолошком рату у медијима и покушају да држава преузме место родитеља.
Србија која не реагује: птице покрену масу, вода и Косово и Метохија остају у тишини
На почетку разговора, Дејан Петар Златановић отворио је питање које превазилази саму тему вакцинације: зашто се у Србији људи лакше окупе око медијски видљивих повода, док на животно важне теме, попут загађене воде у појединим градовима или свакодневног притиска на Србе на Косову и Метохији, које је саставни део Србије под окупацијом албанских сепаратиста, често нема масовног одговора. Стојковић је то описала као губитак основног нагона за самоодржањем и као знак да је велики део народа навикао да чека сигнал из медија пре него што процени шта је добро, шта је зло и када треба устати.
Према њеним речима, човек данас често није спреман да самостално процени да ли је угрожен. Он, како је оценила, чека да тема буде „медијски актуелизована”, да се „закува” на друштвеним мрежама или телевизији, па тек онда добија осећај да је дозвољено да се побуни. У томе Стојковић види дубоку друштвену слабост: уместо личне одговорности, јавља се колективна зависност од медијског покровитеља.
Она је нагласила да је Србија постала друштво у коме људи често реагују „против нечега”, а не „за нешто”. Лакше се, како је рекла, покрену против симбола власти или медијски наметнуте слике, него за право на воду, породицу, децу или национално достојанство. Тај образац, по њеној оцени, објашњава и зашто се питања као што су вакцинација, родитељска права и Косово и Метохија често гурају ван главног јавног простора.
Медијски покровитељ и психолошки рат против здравог разума
Стојковић је оценила да је у Србији на делу психолошко-пропагандни рат који људи често не умеју да препознају. Када се нека тема, од вакцина до Косова и Метохије, медијски обради као „опасна”, „застарела”, „антинаучна” или „екстремистичка”, велики број грађана се повлачи. Не зато што је променио мишљење, већ зато што се плаши, како је рекла, „топлог медијског зеца”.
Као пример је навела и јавне наступе људи који прекречавају графите „Косово је Србија” и за то добијају медијски простор. По њеној оцени, такав поступак није само индивидуални чин, већ део ширег процеса навикавања јавности да оно што је уставно, национално и здраворазумско постане предмет подсмеха или страха. Ако се хиљаду пута понови да „Косово није важно” или да је „камен око врата”, то, како је упозорила, улази у уво народу и постепено постаје прихватљиво.
У исту раван ставила је и питање вакцинације. Према њеним речима, довољно је да медији некога представе као „противника здравља деце” или као особу која „квари омладину”, па да многи престану да слушају шта тај човек заиста говори. Тако се, како је оценила, човек који поставља питања о медицинској мери претвара у друштвену опасност, иако само тражи право на обавештен пристанак и слободу избора.
Протест 6. јуна: од Председништва до Батута
Главна тема интервјуа био је протест „СЛОБОДА ИЗБОРА ЈЕ ПРАВО, НЕ ПРЕКРШАЈ – РОДИТЕЉИ ДА СЕ ПИТАЈУ”, који ће бити одржан у суботу, 6. јуна 2026. године, од 17 часова, испред Председништва Србије. Стојковић је објаснила да протест организују четири удружења која се годинама баве правом на избор у медицини: „Живим за Србију”, „Лекари и родитељи за науку и етику”, „Нова” и „Право на избор”.
Она је истакла да ће протест имати и свесрпски карактер, јер се очекују представници из Републике Српске и Црне Горе, који се, по њеним речима, суочавају са сличним притисцима и законским решењима. План је да се прво говори испред Председништва, а затим да се скуп крене ка Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”. Управо Батут, како је нагласила, види као кључну институцију која мора да објављује податке, а не само да учествује у промоцији вакцинације.
Стојковић је рекла да ће на протесту говорити представници удружења, родитељи и гости из српских земаља, а да је посебно важно да се чује глас породица које тврде да су њихова деца претрпела нежељене последице након вакцинације. Поменула је и писмо једне мајке чија је беба, према њеним речима, преминула два дана после вакцинације. За Стојковић је то пример трагедија које, како тврди, у јавном простору немају место, јер их систем не жели као тему.
Табела 1: Основне поруке протеста
| Тема | Став Стојковић | Захтев организатора |
|---|---|---|
| ХПВ вакцина | Противљење увођењу обавезности | Да остане ствар избора родитеља |
| Медицинска мера | Не сме бити присилна | Да важи обавештен пристанак |
| Нежељена дејства | Систем их, по њој, недовољно пријављује | Да Батут објављује потпуне податке |
| Породица | Родитељ мора бити први заштитник детета | Да држава не преузима родитељску улогу |
Од 2016. године, каже Стојковић, ускраћено је право да се одбије медицинска мера
Једна од централних теза интервјуа била је Стојковићкина оцена да је од 2016. године у Србији ускраћено право да се одбије одређена медицинска мера, пре свега обавезна вакцинација. Она је као психијатар нагласила да је у медицини присила изузетак, а не правило, и да постоји само у крајњим случајевима када човек отворено и непосредно угрожава себе или другог, као код присилне хоспитализације психијатријских пацијената у строго одређеним околностима.
Зато, по њој, нема оправдања да се здравој деци намеће имунизационо средство под претњом казни, социјалних притисака или административног гоњења родитеља. Стојковић је посебно истакла да се закон примењује селективно. Према подацима које је, како каже, њен покрет тражио од прекршајних судова, родитељи се процесуирају због невакцинације деце, док медицински радници, који такође могу спадати у категорије које подлежу одређеним имунизационим обавезама, нису били процесуирани на исти начин.
Она из тога извлачи закључак да власт не спроводи закон доследно, већ удара тамо где је најлакше – на родитеље. По њеним речима, родитељ постаје мета система, док се одговорност лекара, институција и произвођача не отвара на исти начин. Управо зато, како је рекла, борба за слободу избора траје годинама и сада добија нови повод кроз иницијативу да ХПВ вакцина постане обавезна.
ХПВ вакцина као повод: шта ако свака нова вакцина постане обавезна
Говорећи о ХПВ вакцини, Стојковић је нагласила да је кључни проблем у могућности да се нове вакцине лако додају у календар обавезне имунизације, на предлог малог броја људи и без суштинске јавне расправе. По њеној оцени, иницијатива да ХПВ вакцина постане обавезна за девојчице и дечаке од девете године живота представља опасан преседан, јер отвара врата да се број обавезних вакцина стално повећава.
Посебно је критиковала чињеницу да је иницијатива дошла од удружења које, како она тврди, има партнерске везе са фармацеутским кућама повезаним са производњом ХПВ вакцине. За Стојковић, то је питање сукоба интереса. Она сматра да је недопустиво да организације које сарађују са произвођачима лекова и вакцина иницирају обавезност управо тих производа, док ће родитељи сносити последице ако одбију или ако дође до нежељеног исхода.
Навела је и истраживање које је, како је рекла, урадила Нада Гладовић, према коме у 47 земаља Европе и Евроазије само 17 има обавезну вакцинацију на начин сличан Србији. По Стојковић, то отвара једноставно питање: да ли су остале земље неодговорне, или је Србија ушла у модел прекомерне присиле? Она тврди да медицински и правни разлози за обавезност никада нису јасно артикулисани.
Казне за родитеље, одговорност ни за кога
Стојковић је у интервјуу отворила и питање одговорности у случају нежељених дејстава. Она тврди да је систем постављен тако да родитељ мора да прихвати медицинску меру, а ако нешто пође по злу, остаје готово сам. Као пример је навела судски случај детета које је, по њеним речима, после полио вакцине добило парализу, истичући да је породица тек после дугог времена добила моралну сатисфакцију, али да је живот детета већ био трајно промењен.
Поређење је направила и са Сједињеним Америчким Државама, где, како је рекла, постоји одштетни фонд за повреде настале после вакцинације, али се одштета исплаћује из новца пореских обвезника, а не директно од фармацеутских кућа. У Србији, по њеној оцени, ни такав систем не постоји као озбиљна јавна тема, док се истовремено припремају законска решења која би, како тврди, у случају ванредних епидемиолошких ситуација искључила одговорност лекара, произвођача и институција за нежељена дејства.
Она је то описала као неприхватљиву правну и моралну ситуацију: грађанин би, по њеним речима, био обавезан да прими неки препарат или лек, али нико не би био одговоран ако последице буду тешке. Такав модел, сматра Стојковић, слободан човек не може да прихвати, јер укида основно начело медицине – да човек мора знати шта прихвата и ко за то сноси одговорност.
Табела 2: Главне примедбе Стојковић на здравствени систем
| Област | Њена оцена | Последица |
|---|---|---|
| Обавезна вакцинација | Уведена је као присила | Родитељ губи право избора |
| Пријава нежељених дејстава | Лекари их, по њој, ретко пријављују | Нема реалне слике ризика |
| Фармацеутски утицај | Превелик утицај произвођача | Сукоб интереса у јавном здрављу |
| Одговорност | Систем је избегава | Родитељ сноси терет сам |
Батут као адреса протеста: „Не само пропаганда, већ и подаци”
Стојковић је објаснила да протест не завршава случајно испред Батута. По њеним речима, Батут као референтна установа мора да буде место јавности, транспарентности и података, а не само институција која промовише имунизацију. Она је критиковала оно што назива потпријављивањем нежељених дејстава, тврдећи да и сам систем признаје да се недовољно пријављује, али не предузима довољно да се лекари и пацијенти подстакну да то чине.
Према њеном тумачењу, ако је држава успела да мотивише лекаре да родитеље пријављују санитарној инспекцији или центрима за социјални рад, онда може да их мотивише и да пријављују нежељене реакције. Она је нагласила да пацијенти такође имају право да сами пријаве нежељено дејство Агенцији за лекове и медицинска средства Србије, али да о том праву готово нико не обавештава грађане.
Стојковић је оценила да без пријава нема ни стварне контроле. Ако лекар каже родитељу да „то није од вакцине” или „то није видео за 30 година каријере”, а случај не пријави, онда се, по њеним речима, никада неће створити база података на основу које би се могло проценити да ли је неки производ проблематичан. Управо зато је транспарентност, како каже, један од главних захтева протеста.
Торлак, фармацеутске куће и разлика између државне контроле и приватног профита
У разговору је направила разлику између времена када је државни Торлак производио вакцине и садашњег периода у коме, како каже, главну улогу имају велике фармацеутске куће. Стојковић не тврди да је све што је некада било државно било идеално, али сматра да постоји крупна разлика између производа који је под некаквом државном контролом и производа који долази од глобалне компаније чији је основни интерес добит.
Она је посебно критиковала модел у коме произвођач има финансијски интерес да што више људи прими производ, док је истовремено правно заштићен од одговорности. По њеним речима, то је „најбољи бизнис” – обавезати све грађане да купе или приме производ, а не сносити одговорност за последице. Зато сматра да људи морају да разумеју дух времена у ком живе и да све стављају под лупу.
У том контексту је говорила и о утицају Светске здравствене организације, ГАВИ фонда и глобалних фармацеутских мрежа. Стојковић сматра да се јавна здравствена политика више не може посматрати као чисто домаће питање, јер Србија, како је оценила, често само преузима спољне препоруке, без довољне јавне расправе и без пуне контроле сопствених институција.
Нема јавне дебате: „Позив стоји”
Једна од сталних примедби Стојковић јесте одсуство јавне расправе. Она тврди да лекари и стручњаци који заступају обавезну вакцинацију углавном не желе да изађу на јавну дебату са онима који постављају питања. Навела је да су се на трибинама ретко појављивали професори и заговорници супротног става, а да су се, када би до дебате дошло, повлачили из даљег јавног суочавања.
Поменула је и да Светска здравствена организација има водич за разговор са људима који сумњају у вакцинацију, у коме се, према њеном тумачењу, саветује избегавање дебата у којима се не може доминирати. За Стојковић је то доказ да се не води отворен научни разговор, већ управљана комуникациона кампања. Ако је нека мера научно неспорна, пита она, зашто је проблем да се о њој говори јавно, пред камерама, са аргументима обе стране?
Она је зато упутила јавни позив било ком лекару, професору или стручњаку који подржава обавезну вакцинацију да дође на дебату, па и на Србин.инфо. Позив, како је рекла, стоји неограничено. За њу је право на расправу део јавног здравља: ако се одлука тиче тела детета, родитељ мора да чује не само један службени став, већ и питања, сумње, ризике и другачија мишљења.
АЛИМС, одобравање лекова и поверљиве студије
У другом делу интервјуа, Златановић је отворио питање како лекови уопште улазе у здравствени систем и ко контролише њихову примену. Стојковић је објаснила да грађани често имају поверење у систем, јер верују да државна институција све темељно испитује. Међутим, она је указала да Агенција за лекове и медицинска средства Србије добар део својих прихода остварује кроз поступке у вези са произвођачима и дозволама, што, по њеној оцени, отвара питање зависности и сукоба интереса.
Посебно је критиковала то што, како тврди, студије на основу којих се одобравају вакцине није могуће добити, јер се третирају као поверљиве или службена тајна. Она је навела да је више пута покушавала да добије такву документацију, али да није успела. По њеној оцени, ако јавност не може да види студије на основу којих је неки производ одобрен, онда се од грађана тражи поверење „на реч”.
Стојковић је повезала то и са процесом приближавања Европској унији. Према њеним речима, Србија све више преузима одлуке европских агенција, што значи да би оно што одобри Европска агенција за лекове могло аутоматски да важи и у Србији. Она то види као додатни губитак суверенитета у области здравља и као још један разлог да домаћа јавност захтева отворену расправу.
Пацијент не сме да се извињава што има нежељено дејство
Као лекар психијатар, Стојковић је говорила и о свом искуству са пацијентима који се, како је рекла, често извињавају када желе да пријаве нежељено дејство лека. То је, по њој, последица културе у којој пацијент мисли да лекару смета ако каже да му терапија не одговара. Она је нагласила да је такав приступ потпуно погрешан: пацијент пије лек, а не лекар, и зато мора имати право да каже шта осећа.
Према њеном ставу, лекар није „Бог отац”, већ сарадник у лечењу. Ако пацијент има нежељено дејство, лекар треба да га саслуша, пријави реакцију и промени терапију ако је потребно. Стојковић је рекла да је тај однос посебно важан када се ради о здравим људима и деци, јер је разлика између лечења болесног човека и давања имунизационог средства здравом детету огромна.
Она је навела да човек који је болестан може пристати на одређени ризик јер нема шта да изгуби или жели да проба терапију. Али када је неко здрав, а посебно када је дете у питању, по њој, праг безбедности мора бити много виши. Чак и тада, како истиче, медицинска етика не дозвољава да се човек приморава на поступак који не жели.
Табела 3: Стојковић о правима пацијената
| Право | Шта подразумева | Где Стојковић види проблем |
|---|---|---|
| Право на информацију | Пацијент мора знати шта прима | Информације су непотпуне |
| Право на пристанак | Медицинска мера тражи сагласност | Обавезност укида избор |
| Право на пријаву реакције | Пацијент може сам пријавити нежељено дејство | Грађани то не знају |
| Право на дијалог | Лекар и пацијент сарађују | Систем често тражи послушност |
Породични закон: где престаје заштита, а почиње разарање породице
Последњи велики блок интервјуа био је посвећен породици, васпитању и улози државе. Златановић је питао где је граница између оправдане заштите детета од стварног злостављања и претераног мешања државе у породицу. Стојковић је одговорила да здрав разум јасно разликује садистичко насиље, занемаривање и злостављање од васпитне дисциплине, породичне хијерархије и родитељског ауторитета.
Она је нагласила да држава мора да реагује када је дете стварно злостављано, здравствено запуштено, неухрањено, повређено или када школа, лекар и околина могу да виде озбиљне знаке угрожености. Али је истовремено упозорила да се данас породица све више представља као опасна средина, док се родитељско васпитање изједначава са насиљем. По њеној оцени, то је опасна замена теза.
Посебно се осврнула на питање телесне казне. Стојковић је рекла да не говори о батинању, понижавању или насиљу из мржње, већ о ограниченим ситуацијама у којима родитељ, без повређивања детета, поставља границу коју мало дете не може разумети разговором. Према њој, није реално очекивати да родитељ „психотерапеутише” дете од три године у свакој ситуацији, док истовремено брине о другој деци, кући и свакодневном животу.
Закон о насиљу у породици као упозорење
Стојковић је упоредила могуће последице новог породичног законодавства са последицама закона о насиљу у породици. Она не спори да стварно насиље мора бити кажњиво, али тврди да је постојећи систем отворио простор за огроман број злоупотреба. По њеним речима, супружници се међусобно пријављују у време развода, борбе за стан или старатељство, док праве жртве постају теже видљиве у мору пријава.
Слично би, по њеном мишљењу, могло да се догоди и у односу деце и родитеља. Ако се свако ограничење, забрана, казна или васпитна мера представи као злостављање, онда се руши ауторитет родитеља. Дете, како је рекла, не може бити партнер родитељу; родитељ је надређен детету у васпитном и животном смислу, јер дете тек треба да развије границе, одговорност и способност да трпи фрустрацију.
Упозорила је и на могућност да деца, нарочито у пубертету, злоупотребљавају механизме пријављивања родитеља. Навела је примере у којима деца већ позивају полицију или пријављују родитеље јер им је нешто забрањено. За Стојковић, то није заштита детета, већ производња хаоса у породици, где држава постаје судија унутар дома, а родитељ губи улогу ауторитета.
Атомизовани појединац као циљ новог друштва
Према Стојковић, циљ савремених процеса није стварна заштита жена, деце или породице, већ атомизација друштва. Прво се, како је рекла, из породице удаљава мушкарац, затим се супротстављају муж и жена, а на крају и дете и родитељ. Када свако остане сам, без породичне, родбинске и духовне заштите, постаје лак плен државе, тржишта и идеологије.
Она је као супротност навела традиционалну ширу породицу, у којој су живели бабе, деде, браћа, сестре, снаје, девери и више генерација заједно. Тај модел није идеализовала као безгрешан, али је нагласила да је у њему човек имао више природне заштите. Жена није била нужно усамљена, дете није било остављено само себи, а породични круг је имао више људи који су могли да спрече стварно насиље.
Савремени човек, по њеној оцени, све више остаје сам, а онда му држава нуди „заштиту” од породице коју је претходно помогла да ослаби. Стојковић сматра да је то исти образац као у здравству: најпре се створи страх, затим се понуди институционална контрола, а онда човек изгуби право да сам одлучује о себи, свом телу, детету и дому.
Мајка, отац и дете: зашто друштво не може да замени породицу
У завршници разговора, Стојковић је као психијатар говорила о значају породичне везе за развој личности. На питање да ли човек може бити здрав ако о њему брине само друштво, а не породица, одговорила је одрично. По њеним речима, дете мора да буде прихваћено од мајке, да осети њену близину, дојење, додир, сигурност и такозвано праповерење. Касније, како дете расте, посебну улогу преузима и отац, који га охрабрује, поставља границе и уводи у свет.
Она је нагласила да никаква институција не може заменити љубав мајке и оца. Позвала се и на примере из развојне психологије у којима су деца, иако су имала храну, хигијену и основну негу, пропадала без додира, блискости и људске везе. Љубав, како је рекла, није украс живота, већ потреба једнака хлебу, води и ваздуху.
У том контексту је породицу описала као „малу цркву”. Додала је да не тврди да атеисти не могу бити морални људи, али да православно и хришћанско виђење породице, по њој, најбоље објашњава однос љубави, одговорности, хијерархије и служења. За Стојковић, мушкарац и жена нису исти, већ комплементарни; дете није равно родитељу, већ учи да постане зрела личност кроз ауторитет, љубав и границе.
Закључак: „Дођите да бранимо породицу”
На крају интервјуа, Стојковић је позвала гледаоце да не остану само на лајковима и коментарима, већ да у суботу, 6. јуна 2026. године, у 17 часова дођу испред Председништва Србије. Порука протеста, како је нагласила, није усмерена само против увођења обавезне ХПВ вакцине, већ против ширег модела у коме држава, медији, фармацеутски интереси и међународне структуре постепено одузимају родитељима право да одлучују о деци.
У њеном тумачењу, борба за слободу избора у медицини не може се одвојити од борбе за породицу, родитељски ауторитет, национално достојанство и право народа да самостално разликује добро од зла. Од воде у Чачку и Младеновцу, преко Косова и Метохије, до вакцина и породичног закона, Стојковић види један исти проблем: народ који је навикаван да ћути, док други одлучују о његовом животу.
Зато је завршна порука интервјуа била кратка и јасна: родитељи, лекари, грађани, Срби из Србије, Републике Српске и Црне Горе треба да се окупе и покажу да слобода избора није прекршај, већ основно право. „Дођите да бранимо породицу”, поручила је др Јована Стојковић.
Извор: СРБИН.инфо
