Прочитај ми чланакСви путеви након немирне године воде ка коначном одмеравању снага на изборима. Како се режим Алелксандра Вучића систематски спрема да по сваку цену задржи власт
Режим Алелександра Вучића, од како је успостављен, није бирао средства да би опстао.
У тренутку када многи оптимистично сматрају да аутократија у Србији „само што није пала“, палета неподопштина и подметачина које користи режим укључује низ акција и поступака, од којих су неки толико перфидни да се Вучићу мора одати признање да је врло креативан у гушењу људских права и гажењу демократије.
Када се саберу све закулисне и отворене радње, лако се може доћи да закључка да се гарнитура на власти спрема да своје позиције брани по сваку цену.
Напади на медије
Почетак ове године обележио је масован напад ботова на профиле на друштвеним мрежама које користе критички медији.
Тако је број пратилаца на Инстаграм налогу недељника Радар у једном дану, за само пола сата порастао за око 30.000, а истовремено су нападнути и остали налози професионалних медија – Н1, Нова ТВ и Нова.рс чији је број пратилаца порастао за 80.000.
Осим тога, главни наратив који промовишу власт и прорежимски медији је да Н1 и Нова нису независни медији, већ „политички субјекти“, „окупационе медисјке платформе“ под контролом „криминалца“ Драгана Шолака. Уз обиље дисквалификација и увреда на медијима као што су Информер и Пинк могу да се чују тврдње да Н1 и Нова координисано делују са страним центрима моћи и опозиционим странкама у креирању лажних афера и фингирању чињеница у новинарским извештајима.
Иако прича о расписивању ванредних избора, може се претпоставити да Вучић нема намеру да их распише ако не успе да јавно мњење преокрене у своју корист и пре него што стави брњицу на телевизије Н1 и Нова С, на чему се закулисно увелико ради.
Контрола РЕМ-а
Упоредо с тим траје и институционална блокада Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), односно спречавање избора независних чланова Савета РЕМ-а.
Одбор за културу и информисање Скупштине Србије је 19. јануара обуставио поступак избора четири члана Савета РЕМ-а, јер на конкурс није стигла ниједна пријава. Независни кандидати и удружења бојкотују процес, тврдећи да су услови намештени и да процес није транспарентан.
Претходно су крајем 2025. године, четири члана Савета РЕМ-а поднела оставке због спорног избора кандидата националних мањина, за које опозиција и цивилни сектор тврде да су блиски власти.
Упркос обећањима Европској комисији да ће се решити проблем РЕМ-а, власт заправо себи не може да приушти да изгуби контролу над њим: ако би РЕМ радио по закону, режимски медији, као једна од кључних полуга напредњачке власти, не би могли као до сада да спроводе тровачке кампање усмерене против политичких противника.
Оснивање и куповина локалних медија
Пошто су за пролеће предвиђени локални избори у 10 општина, режим се убрзано спрема да медијски потпуно покори те општине, тако што појачава активности у оснивању и куповини локалних медија, што организације попут АНЕМ-а и Цензоловке оцењују као припрему за изборну пропаганду власти.
Тако је почетком године у Аранђеловцу регистрован нови медиј „Глас Аранђеловца“, а у Смедеревској Паланци портал „Паланачке вести“. За потребе ширења режимске пропаганде у источној Србији основа је медиј „Србија на истоку“. Сва три медија су уписана у регистар Агенције за привредне регистре (АПР) 9. јануара и у власништву су фирме Запле Медиа Гроуп доо из Новог Сада, чија је власница Милица Лаиновић, а директор Градимир Банковић.
У Кули, Мајданпенку и Мионици забележена је „масовна куповина“ постојећих локалних портала и телевизија, а купци су фирме блиске властима или Телекому.
Дискредитације и клеветање на режимским медијима
Механизми који прорежимски медији свакодневно користе у дискредитацији и клеветању противника режима или Вучићевих неистомишљеника су бројни, али су најзаступљенији етикетирање и дехуманизација, злоупотреба вештачке интелигенције и и таргетирање појединаца и њихових породица.
Противници власти, активисти и новинари, посебно Н1 и Нова, редовно се називају „блокадерима“, „страним плаћеницима“ и „завереницима“ који раде на „дестабилизацији Србије“, а неретко се потеже и термин „издајник“ у контексту наводне подршке западним центрима моћи.
Телевизија Пинк, односно њен власник Жељко Митровић без икаквих санкција злоупотребљавају вештачку интелигенцију за фабриковање изјава опозиционих лидера (такозвани. „деепфаке“ снимци), приказујући их у компромитујућим ситуацијама или им приписујући речи које никада нису изговорили, а све под неодрживим изговором да је у питању сатира.
У местима где се очекују избори, попут Бора или Неготина, локални таблоиди и њихове централне подружнице почињу са „дехуманизацијом и етикетирањем“ истакнутих појединаца и њихових породица како би се извршио притисак на локалну опозицију.
Ипак, можда је криминализација критике најомиљеније оруђе којом се режим спрема за одсудну битку, па се тако свака критика власти или протести којима се тражи одговорност за трагедију на Железничкој станици у Новом Саду или скупови којима се тражи расписивање ванредних парламентарних избора интерпретирају као „позив на грађански рат“ или „директна претња по безбедност председника“.
Потпуно потчињавање полиције
Током 2025. и почетком 2026. године, Министарство унутрашњих послова (МУП) спровело је серију значајних кадровских промена које критичари режима и опозициони кругови карактеришу као постављање лојалних кадрова на кључне позиције.
Марко Кричак је постављен за начелника Управе криминалистичке полиције (УКП) у јануару. Претходно је водио Јединицу за заштиту личности и објеката (ЈЗО), а његово именовање прати репутација особе од директног поверења врха власти.
Драган Васиљевић именован је за директора полиције у априлу 2025. године, чиме је заправо само продужен његов мандат, пошто је три године незванично био на челу полиције. Фотељу директора полиције наследио је од Владимира Ребића који је још децембра 2021. године отишао на одмор, са ког је отишао у пензију.
Марко Зафировић је постављен за начелника Службе за борбу против организованог криминала (СБПОК) у јануару 2026, а Иван Ристић је у исто време преузео команду над ЈЗО коју је претходно држао Кричак.
Зоран Репац преузео је функцију начелника Сектора унутрашње контроле (СУК) у новембру 2025.
Промена на врху САЈ-а
Аналитичари наводе да су поемнуте промене, које су интензивиране крајем 2025. године, део шире систематизације чији је циљ учвршћивање политичке контроле над безбедносним структурама, при чему се лојалност ставља испред професионалних критеријума.
С друге стране, званичници МУП-а тврде да је реч о професионалцима који су се доказали у раду и да циљ није „чистка“ већ унапређење ефикасности система.
У врху Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) дошло је до значајних кадровских промена, а нови командант, пуковник полиције Игор Жмирић постављен је за команданта САЈ-а у новембру 2025. године. Жмирић долази из породице са дугом полицијском традицијом и преузео је дужност након превирања у команди јединице.
Дугогодишњи командант пуковник Спасоје Вулевић напустио је функцију у септембру 2025. године. Према званичним наводима, Вулевић је сам поднео захтев за пензионисање, док су се у јавности појавиле информације да је његова смена уследила због одбијања да јединицу користи у сврхе које нису искључиво професионалне, попут сузбијања грађанских протеста.
Сам Вулевић је у изјавама за медије сугерисао да новом систематизацијом у САЈ нема места за оне који нису под директном контролом председника државе.
У јавности преовладава уверење да власт жели да осигура беспоговорну послушност специјалних јединица у случају масовних грађанских протеста.
Именовање Жмирића изазвало је оштре реакције и због навода о његовој прошлости повезаној са Јединицом за специјалне операције (ЈСО) и оптужби за бруталност током ранијих студентских протеста.
Партијска БИА
У Безбедносно-информативној агенцији (БИА) наставља се тренд постављања високопозиционираних страначких кадрова и особа од апсолутног поверења врха режима, а критичари то називају „додатном партизацијом“ службе.
Тако је Владимир Орлић именован за директора БИА у јуну 2024. године. Претходно је тај високи функционер СНС-а био председник Скупштине Србије. Ту позицију обилато је користио за обрачуна са опозиционим посланицима, а његов модус операнди био је углавном плитки цинизам. Његово именовање протумачено је као корак ка потпуној политичкој контроли агенције, јер Орлић није имао никакво претходно искуство у безбедносном сектору.
У децембру 2025. године је смењен Марко Парезановић, дугогодишњег начелник Управе за безбедност и један од најмоћнијих људи у БИА. Парезановић је годинама важио за кључну фигуру унутар БИА и везу са руским безбедносним структурама, а његово уклањање се у јавности тумачи као унутрашњи обрачун или замена „лојалних кадрова суперлојалистима“.
Почетком 2026. године појавиле су се најаве да би некадашњи премијер и формални председник СНС-а Милош Вучевић могао да преузме функцију директора БИА. Уколико до тога дође, то би био први пут у историји модерне Србије да лидер политичке партије и званично постане директор тајне службе, што се у стручним круговима оцењује као максимална концентрација моћи у рукама једног од најоданијих сарадника председника државе.
Све то прате и општи трендови у деловању БИА као што су наставак блиских оперативних контаката са руском службом ФСБ и фокус на „унутрашњег непријатеља“, јер се БИА више бави праћењем опозиционих активности, активиста и критичара режима, што је потврђено и кроз јавне иступе званичника о спречавању „обојене револуције“.
Стављање под контролу Високог савета тужилаштва и ТОК-а
Контрола над правосудним институцијама у Србији спроводи се кроз комбинацију законодавних измена, утицаја на процес избора кадрова и директних политичких притисака.
Процес избора нових чланова Високог савета тужилаштва (ВСТ) био је праћен оптужбама за покушај потпуне режимске контроле. Након одлуке Уставног суда, ВСТ је био приморан да поништи тужилачке изборе на четири места због наводних процедуралних неправилности, што је отворило простор за нове сумње у транспарентност процеса.
Извештај Европске комисије (ЕК) из јула 2025. истакао је да су политички притисци на тужилаштво и даље високи, док ВСТ често остаје без адекватне реакције на такве појаве.
Забележени су случајеви где су чланови ВСТ-а који се противе власти, попут Бранка Стаменковића, били мета режимских медија и притисака.
Тужилаштво за организовани криминал (ТОК), које је кључно за процесуирање организпованог криминала и високе корупције, трена ставити под контролу планираном реорганизацијом, такозваним „Мрдићевим законима“.
Постоје најаве и иницијативе за реорганизацију ТОК-а, што критичари тумаче као покушај власти да „разводни“ надлежности овог тела или га стави под строжи надзор након што су одређени предмети изашли из жељених оквира.
Скупштински одбор за правосуђе је у јануару 2026. подржао пакет закона, познат као „Мрдићеви закони”, који, према оцени стручњака, додатно централизују моћ у рукама врха тужилаштва, чиме се олакшава политички утицај на конкретне предмете.
Извештај ЕК из 2025. напомиње изостанак одлучне реакције тужилаштва у случајевима са политичком позадином, као што је била истрага након трагедије у Новом Саду, што се тумачи као резултат недостатка независности.
Роварење студентског поктрета
За дискредитација студентског покрета користе се координисане акције власти, режимских медија и безбедносних структура.
Кроз етикетирање и дехуманизација у јавном простору, студенти се често приказују као инструмент страних сила или као екстремисти како би се умањио легитимитет њихових захтева. Чест наратив је да су студенте обучавале стране западне организације, а све у циљу спровођења „обојене револуције“.
Вучић и високи српски званичници без устезања користе термине попут „блокладери.терористи“ или „бољшевички пленумаши“ како би студенте приказали као радикалне елементе који ремете јавни ред.
Режимски медији служе као платформа за таргетирање појединаца из студентског покрета, а посредством личних напада објављују се приватни подаци активиста, информације о њиховим породицама или студијском успеху како би се нарушио њихов интегритет.
Студентски протест
Међу режимским пропагандистима врло је омиљена криминализација активизма, па се блокаде факултета и саобраћајница у прорежимским медијима описују искључиво као „малтретирање грађана“ и „насиље мањине над већином“, док се игнорише суштина протеста.
Режим не преза ни од институционалног и физичког притиска, па је забележен је велики број хапшења студената, често под оптужбама за „рушење уставног поретка“ или „насилничко понашање“. Студенти су и на мети параполицијских снага режима, па нису изостали ни напади маскираних особа на учеснике блокада. Такве особе студенти и критичари режима доживљавају као провокаторе који су повезани са структурама власти.
Осим тога, режим користи и стратегије изнуривања и маргинализације, па вчека да енергија протеста спласне. Наравно, ту је и паралелни студентски покрет, односно „Студенати који желе да уче“, који је близак власти, а који јавно осуђују протесте својих колега као „политизацију универзитета“.
