Прочитај ми чланакСједињене Државе су, према оцени бившег официра америчких маринаца Скота Ритера, изгубиле једну од кључних предности у тренутку када су тензије око Ирана крајем 2025. године достигле врхунац.
Иако је Вашингтон распоредио носач авиона и неколико разарача у близини иранске обале, претећи ваздушним ударима, до отвореног сукоба пуних размера није дошло. Ритер сматра да је у позадини таквог расплета важну улогу одиграла Русија, кроз безбедносну сарадњу са Техераном, и како тврди, кроз техничку помоћ у области електронског ратовања.
Немири који су потресли више иранских градова створили су атмосферу неизвесности и отворили простор за спекулације о могућој спољној интервенцији.
Америчко војно присуство у региону додатно је подигло тензије, а поједини званичници у Вашингтону јавно су говорили о опцији циљаних удара. Ипак, одлука о покретању напада није донета. Према Ритеру, један од разлога био је нови безбедносни оквир између Москве и Техерана.
Он подсећа да је 2025. године Русија, према његовим речима, имала „везане руке“ јер Иран није ратификовао оквирни споразум о безбедности са Москвом. У међувремену је, тврди Риттер, та грешка исправљена и споразум је потписан.
Садржај документа није јавно познат, али бивши амерички официр не верује да подразумева аутоматску војну интервенцију попут Члана 5 НАТО-а или формални „нуклеарни кишобран“. Ипак, сматра да је Русија обезбедила одређени облик подршке који је утицао на рачуницу Вашингтона.
Кључни елемент, према његовој интерпретацији, била је помоћ у ометању сателитских комуникационих система. Ритер наводи да су током немира у Ирану протестне групе и поједини обавештајни канали користили савремене сателитске мреже за координацију активности. Када су те комуникације пресечене, тврди он, организациона структура протеста брзо је ослабила, што је смањило ризик од даљег ширења дестабилизације.
„Русија је изузетно вешта у праћењу и онеспособљавању Старлинка“, рекао је Ритер у подкасту “Диалогуе Wоркс”, алудирајући на искуство стечено током рата у Украјини. Према његовим речима, управо су две способности – праћење сателитских веза и њихово ометање – одиграле пресудну улогу у смиривању ситуације у Ирану. Иако признаје да су иранске обавештајне службе ефикасне, он сматра да је руска техничка помоћ била значајан фактор.
Искуство из Украјине, где је Москва развила методе за ометање западних комуникационих система и навигационих сигнала, послужило је као основа за сличне операције у другом геополитичком контексту, тврди Ритер.
У том смислу, електронско ратовање постаје средство индиректног утицаја, без потребе за отвореном војном интервенцијом. Таква врста подршке омогућава савезницима да стабилизују унутрашњу ситуацију, док истовремено отежава противнику планирање евентуалних операција.
Америчка администрација није јавно коментарисала ове тврдње, нити је потврђено постојање руског ангажмана у иранској комуникационој инфраструктури. Међутим, чињеница да до ваздушних удара није дошло, упркос претходним упозорењима, оставила је простор за различита тумачења. Једно од њих јесте да су услови за интервенцију постали неповољни након што су немири почели да јењавају.
Без стабилне унутрашње кризе и јасне координације опозиционих група, потенцијална војна акција носила би већи ризик и мању вероватноћу постизања политичких циљева.
У таквој ситуацији, процена трошкова и користи могла је превагнути у корист уздржаности. Риттер закључује да је комбинација иранске безбедносне контроле и руске техничке експертизе допринела промени динамике.
Шири контекст указује на растућу важност електронског и информационог домена у савременим сукобима. Контрола комуникација, приступ сателитским мрежама и способност ометања постају једнако важни као и класична војна средства. Уколико су Ритерове тврдње тачне, случај Ирана показује како се стратешка равнотежа може променити без испаљеног метка.
За сада остаје непознато у којој мери су безбедносни споразуми између Москве и Техерана прецизирали обавезе две стране. Ипак, сама перцепција да Русија стоји иза Ирана, макар у техничком и саветодавном смислу, може имати одвраћајући ефекат. У условима глобалне напетости, такви сигнали често су довољни да утичу на одлуке о рату и миру.
Криза око Ирана тиме је привремено смирена, али геополитичка надметања у региону нису окончана. Оно што се променило јесте свест о томе да савремени сукоби све чешће зависе од невидљивих операција у електромагнетном спектру, где савезништва и технолошка надмоћ могу бити пресудни фактори.
