Прочитај ми чланак
Центар у Боговађи због недостатка капацитета сместио је 80 азиланата у приватни смештај у оближњем селу Врачевћ. Део мештана на њима зарађује, али већина их не жели у комшилуку, у коме се налази нови привремени смештај.
Реч је о породичној кући браће Бранимира и Драгића Стојковића, који су свој објекат издали за смештај азиланата.
Становници села Врачевић су по питању својих комшија из афричких земаља углавном подељени. Неки су видели добру прилику за зараду, па евро “африканцима” рачунају како они хоће, док је већи број мештана потписао петицију за њихово хитно исељење, дајући властима рок од свега три дана.
Смештајни капацитети објекта у Боговађи много су мањи од потреба, па је Комесеријат за избеглице објавио јавни конкурс мештанима околних села за издавање објеката по цени од 50 евра по особи, објашњава управник Центра за азиланте Стојан Сјеклоћа.
– Капацитет Центра у Боговађи је 150 места, а ми смо овде имали 230 азиланата. Спавали су напољу, по шумама, а то нико не би дозволио. Жене и децу смо одмах збринули, а остале смо послали у приватни смештај у селу Врачевићи. Власник објекта се јавио на конкурс и услови које је понудио су били најбољи могући иако нису задовољавајући. Међутим, мештани нису благонаклони према овој одлуци, толико да се догодио инцидент и неко је каменицом разбио прозор собе у којој они спавају. Они су сада јако уплашени – каже Сјеклоћа.
У кући Бранимира Стојковића, сада је смештено око 50 особа из Авганистана, Сомалије, Алжира, Ирана, Ирака, Сирије, Мјанмара. Њих двадесетек је превезено у азил у Бањи Ковиљачи. Стојковић каже да за сада није било проблема.
– Када сам издао кућу обавестио сам прве комшије и нико није имао ништа против. Они су јако мирни, не свађају се, не туку. Није било потребе да брат и ја будемо са њима, али од када је каменицом разбијен прозор јако су уплашени и ми морамо да дежурамо по целу ноћ– објашњава Стојковић и додаје да су му неки од њих постали добри пријатељи, а чак је међу њима пронашао и фризера код кога се шиша.
Један од азиланата Абдул К.(26) каже да све што би желео је да у било којој земљи на свету има легалан статус.
– Кренули смо овамо преко Грчке и Македоније. Контрола на македонској граници је била изузетно јака. Спавали смо у шумама, нисмо јели данима. Овде смо добили привремени смештај и један оброк дневно, а осталу храну купујемо у маркету у Боговађи јер у селу није безбедно. У Малију сам био учитељ у основној школи и знам да то овде не бих могао да будем али бих радио било шта.Волео бих пре свега да добијем легалан статус – прича Абдул К.
Азилант Абдул К
Азиланти у Србију пристижу углавном илегалним путем, преко Турске, Грчке, Македоније, Косова, све чесће комплетне породице и то без документације. Многима од њих ово је само успутна станица на путу за ЕУ.
Углавном је циљ доћи до Немачке где им је накнада 700 евра месечно или Италије у којој им власти донирају 450 евра.
Мештани за њихову ситуацију немају много слуха. Драгићевић Зоран, председник месне заједнице каже да апсолутно разумеју интерес државе, али да је пре свега реч о могућностима да им се обезбеде основни услови који овде нису испуњени.
– Петицију за исељење азиланата потписало је 250 од 300 домаћинстава колико их има у Врачевићу. Општине Мионица и Лајковац такође не дозвољавају насељавање. На 80 људи колико их има та кућа поседује само једно купатило и нико од њих није здравствено прегледан. Општинско веће је донело једногласно одлуку да не дозвољва насељавање, а савет месне заједнице ће све урадити да се то догоди по цену да морамо да блокирамо Ибарску магистралу – наглашава Драгићевић.
Србија ће постати афричка земља
Мештаинин села Врачевић Живомир Жујовић каже да се плаши да ако остали у афичким земљама чују да им Србија даје кров над главом, обућу, храну и још 10 евра дневно свако ће да побегне из тих ратних подручја и постаћемо афричка земља.
Живомир Жујовић
– Нас је овде 800 са све женама, децом и старим лицима а 15 домаћинстава се пријавило да прими по још 80 азиланата. Нама ће овде бити насилно нарушена демографска структура становништва, ми ћемо бити азиланти не они. Врачевић је изузетно живо село, деца када дођу током лета из већих градова, остају напољу до касно. Па јел треба да стрепим да ми неко силује ћерку?
Кажу ти људи су имали нагон за преживљавањем па су обили викендицу, а шта ако добију сексуални нагон, па из нагона неког нападну. Ако се одбранимо, ми ћемо бити терористии и расисти. Њих 80 живи у једној кући , а имају једно купатило, врше нужду по путу, док их деца гледају- узнемирено прича Жујовић.
У центру у Боговађи има азиланата који покушавају да се интегришу. Двојица дечака из Сомалије, из породице азиланата пошли су у први разред локалне основне школе.
Џамал и Салах стари 12 година, који су у Центру за азиланте провели годину дана савладали су српски језик и желели би да остану овде ако то буде могуће, објашњава Мара С., која брине о хигијени у Центру.
– Када бих могла кући бих их повела. Жао ми је што се том народу дешавају такве ствари – каже Мара.
За пораст броја азиланата у Србији крива је све тежа економска ситуација у Грчкој јер њихова миграциона политика није довољно ефикасна, а азиланти бирају Србију јер им је блокиран пут од Грчке до Италије трајектом, преко луке Патра.
Држава има огромне трошкове за њихов смештај, па се само за центар у Боговађи из државне касе месечно издваја чак 50.000 евра.
(Телеграф.рс, фото: Милена Ђорђевић)
