Прочитај ми чланак
Манири – Милорад се никако не уклапа у шаблон намргођеног и невозног возача, па се његови лепи манири, љубазност и културно понашање, за оне који га не познају третирају као право светско чудо. Често га питају колеге и путници зашто се тако понаша, а он, затечен признаје да не зна како другачије. Обријан, сређен, са краватом и обавезном белом кошуљом, увек је расположен и ведрог духа.
– За мене је потпуно нормално да лепо сачекам своје путнике, старијима да унесем торбу, помогнем са штакама, да сачекам ако неко трчи да стигне аутобус. Сви се чуде, а ја радим само оно што је мој посао. Овде сам у служби путника – каже Затезало.
Ипак, не прија свима оваква пажња.
– Пожелео сам једном господину добар дан, а он ми је одговорио: “Иди тамо одакле си дошао. Не треба нама култура, ово је Србија” – препричава нам Милорад и открива рецепт за добро расположење.
– Као и сви људи и ја имам проблеме, али ја их ујутру скупим и окачим о ретровозор, пре него што уђем у аутобус. Па сад, ако неки испадне у току вожње, добро је – шаљиво каже.
У његовом животу није било превише места за радост, избегао је из Хрватске 1995. године. И данас са носталгијом прича о родној Доњој Дубрави код Огулина, о природи у околини Плитвичких језера где жели да се врати кад оде у пензију.
– Имам супругу, троје деце, унука Андреја и у мом животу тачно је онако како сам се и надао да ће бити. Нећу да се жалим на било шта, кукњава ми неће ништа донети – са осмехом каже Затезало.
„„Постао нам је пријатељ”
ПУТНИЦИ – Ретки су путници који су јуче на почетној станици на Зеленом венцу ушли у аутобус 52, а да нису поздравили Милорада, као и он њих. “Могу да кажем да је он наш пријатељ. Не могу да заборавим дан када мој супруг носио нашу ћерку Маријану која је имала гипс на нози, он их је видео и примио ван станице, да не пешаче. То нико не би урадио. Познаје готово све путнике, увек нас пита како смо, а ми понекад чекамо други аутобус само да бисмо се са њим возили”, каже Бранка Нешић, једна од путница.“
(24 сата)
