Дана 24. фебруара, обежићемо деценију тамновања председника Српске радикалне странке, проф. др Војислава Шешеља у Хашком трибуналу. Тога дана, у Дому синдиката, са почетком у 12 сати, одржаће се трибина (слободан улаз), на коју Вас позивамо да дођете!

Укратко ћемо Вас подсетити на најзначајније моменте из биографије професора Шешеља, као и на хронологију догађаја који су у вези са суђењем.

Војислав Шешељ, рођен је 11. октобра 1954. године у Сарајеву. Након завршене гимназије, уписује Правни факултет у родном граду, и завршава га пре рока, за две године и осам месеци, 1976. године. Наредне године је магистрирао, са тезом ,,Марксистички концепт наоружаног народа”, У новембру 1976. је докторирао, са тезом ,,Политичка суштина милитаризма и фашизма”, у 25. години живота, на Правном факултету Београдског универзитета, као најмлађи доктор наука у тадашњој држави СФРЈ (узимајући у обзир све њене универзитете).

Током осамдесетих година прошлога века долази у сукоб са комунистичком влашћу, и бива осуђен на осам година затвора ,,због анархолибералистичких и националистичких позиција, чиме је починио кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења”, како је писало у пресуди. Врховни суд је у неколико наврата казну скраћивао услед притисака од стране интелектуалаца из читаве (тадашње) државе, од којих ће касније, неки постати његови политички противници. У затвору је провео 22 месеца, од тога 6 месеци у самици.

Након одслужења затворске казне, са породицом се досељава у Београд, где постаје члан Удружења књижевника Србије, и почиње интензивније него до тада да пише и објављује своје књиге, које је осим у земљи, на својим путовањима промовисао и дијаспри, где је крајем осамдесетих година одржао већи број предавања и књижевних трибина.

Због организовања демонстрација испред Куће цвећа, и подршке Републици Српској Крајини, крајем 1990. је ухапшен и осуђен на 45 дана затвора, у коме је провео нешто мање.

23. фебруара 1991. у Крагујевцу, оснива Српску радикалну странку, заједно са Томиславом Николићем, која је настала стапањем (нерегистрованог) Српског четничког покрета и већине месних одбора дотадашње Народне радикалне странке. Бива изабран за њеног председника, на чијем месту се и данас налази.

У јуну месецу исте, 1991. године, на поновљеним изборима за народног посланика из општине Раковица, убедљиво побеђује своја два противкандидата (књижевника Борислава Пекића испред Демократске странке, и непознатог кандидата Социјалистичке партије Србије Горана Караклајића) и улази у Паралмент. Наредну деценију, грађани Србије су професора Шешеља увек бирали на свим нивоима избора на којима се кандидовао.

Деведестих година двадесетог века, заступао је радикалне националистичке ставове. У неким периодима учествовао је у владама националог једноства, са Слободаном Милошевићем, уз сложност по питању ставова у вези конфликта у бившој држави. У тренуцима када је (Милошевић) попуштао пред захтевима ,,међународне заједнице” – није имао подршку Шешеља (блокада Републике Српске, Кумановски споразум). Због супротстављања режиму, у затвору по трећи пут борави 1994. године, око 60 дана.

У контекст Хашког трибунала за бившу Југославију, Војислав Шешељ је први пут стављен 1992. године, када га је тадашњи државни секретар САД, Лоренс Иглбергер, представио ,,листу злочинаца” за Хашки трибунал, на којој је било и име др Шешеља. Као један од петнаест сарадника (тада већ оптуженог) Слободана Милошевића, означен је 2001. године, а 24.02.2003. је тадашњи тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте, потписала оптужницу против њега. Десет дана након подизања оптужнице, проф. др Војислав Шешељ, сам је отпутовао у Хаг, а да није тражио гаранције Владе Србије. У оптужници је изнесено да је ,,говорима и изјавама допринео да се код извршилаца створи одлука да почине наведене злочине”. Иако се одлучио да се пред судом брани сам, одређен му је адвокат по службеној дужности. Управо на статусној конференцији, на којој је расправљао о овом питању, по први пут је рекао да има срчане тегобе.

Наредне године, оптужница је проширена тврдњама да је ,,директним и јавним ниподаштавањем несрба, кроз говор мржње, починио прогон на националној, верској и политичкој основи, у Вуковару, Зворнику и Хртковцима”.

У наредном периоду, суђење није отпочињало, а др Шешељ је на статусним конференцијама покушавао да оствари право да се сам брани, што је резултирало штрајком глађу (крај 2006. године), током којег је на крају престао да узима и воду и лекове, да би му на крају, право да се лично брани било враћено.

Само суђење, отпочело је тек новембра 2007. године. Радио телевизија Србије, у почетку суђења није преносила, нити директно, нити у одложеном снимку процес, нашта је Српска радикална странка одреаговала прикупљањем потписа – у веома кратком року, преко милион грађана Србије је својим потписом петиције затражило преносе из Хага, који су након тога почели да се емитују.

Од почетка суђења, па све до данас, у маратонском процесу, чију дужину не познаје светска правна пракса, проф. др Војислав Шешељ сваким својим наступом показује бесмисао – како сам каже – лажног трибунала, који га је у ери, коју Западна цивилизација сматра врхунцем демократије, а чији је сегмент на коме инсистира и слобода говора, оптужио за нешто што се може подвести једино под термин ,,вербални деликт”. На свом путу до правде, која се заправо више тиче Србије, и српског народа, него њега самога, Војислав се налази без икакве подршке државе, урушеног здравственог стања. На том путу су га многи као што знамо издали…

Уверени у исправност идеја, сагледивост истине која је само једна и праведност борбе др Војислава Шешеља, позивамо Вас да својим присуством 24. фебруара 2013. године, на трибини у Дому синдиката, искажете протест против деценијског тамничења!

Србија је вечна док су јој деца верна!

Ознаке: Војислав Шешељ, Дом синдиката, трибина