Прочитај ми чланакВучић је скоро окончао издају Косова и Метохије. Дошао је до тачке када више не може да прикрива шта ради, а Шешељ га баш у таквим околностима горљиво брани као „рационалног патриоту" који „штити" српске интересе.
Алек Коњуктурни добро зна да је и Марко Краљевић морао да поји и храни свог Шарца, па је галантан према Шешељу и остатку „ергеле“. Заузврат њени припадници верно дворе господара. У том погледу Шешељ, будимо поштени, није ништа гори од других Вучићевих пропагандиста. Само делује одвратније с обзиром на деценијско нападно бусање у „српска“ прса. Ипак, не треба се на њега љутити. То све спада у опис посла политичког накупца, што је, стиче се неодољиви утисак, лажни војвода одувек био.
Шешељ је Српску радикалну странку створио, по духу и организацији, као (квази)револуционарни покрет. Та партија је, додуше, прихватала институционалну борбу за власт (а и како би било другачије, с обзиром на улогу политичке полиције у њеном формирању). Али се наводно залагала, што јој и име каже, за суштинску промену националног карактера нашег система. У том погледу била је, наизглед, национално-револуционарна организација.
Када је транзиција узела маха, опредељење за корените (гео)политичке и културно-идентитетске промене надградила је оним што је требало да изгледа као једнако одлучно стремљење ка ослобођењу нашег друштва од социјалних и економских девијација које су многи, по правилу честити грађани, неретко доживљавали као веће бреме од националних недаћа. То се показало као вешт маркетиншки потез и Српска радикална странка је „удвостручила“ рејтинг. Дефинитивно је створен политички Франкенштајн чији даљински управљач је касније отео Вучић.
Умногоме бољшевички револуционарна била је и хијерархија у тој партији. Њен лидер, са политичком (не)културом формираном док је био титоистички бојовник, профилисао се као тоталитарни вођа (и данас је то на трагикомичан начин с обзиром да се његова странка од масовног покрета претворила у „комби“ групу). Поставио се као да је то неизбежно с обзиром да је своју партију представљао као „бастион српства“ и „авангарду“ националне и социјалне (да не претерујем и кажем национал-социјалистичке) борбе за „ослобођење“ Србије. А његови доглавници доживљавани су као „војводини“ црни „апостоли“. Он је газио њих, они су тако поступали са потчињенима, а сви су бестидно, (што ауторитарни револуционари по правилу раде), причали о ослобођењу нације и ревитализацији њеног достојанства.
У таквим околностима, да би схватили суштину ствари, велику тежину имају речи француског књижевника Албера Камија: „Сваки револуционар заврши или као угњетавач или као издајник“. То важи и за лажне револуционаре, који своју саможиву жељу да се дочепају власти и богатства сакривају иза залагања за дубинске промене у корист народа. На крају и сами поверују да нису обичне ништарије. Отуда, када се преваранти у револуционарном костиму докопају власти, свој унутарпартијски тоталитарномафијашки модел самоуверено пројектују на друштво. Наравно, то са тежиштем на тоталитарном, неизоставно раде и прави, у своју мисију искрено уверени револуционари. Уосталом, они другачије и не могу да поступају. Не знају! Ради се о испољавању цементиране, већ поменуте, агресивне политичке (не)културе.
Уз демонстрирање тоталитарних склоности, вође Српске радикалне странке на челу са Војиславом Шешељом, у теорији екстремни заговорници онога што је за многе представљало националне и социјалне вредности, на делу су показали да су мешетари. Чим би се негде докопали власти, од Земуна до партиципирања у републичкој влади под вођством социјалиста (хиљаду двесто деведесет и осме до две хиљадите), деловали су као „политички картел“, посвећен личној користи онога ко га предводи и појединаца у фокусу његове милости. А и пре него што су са општинског прешли на републички ниво испољавања користољубља, Шешељ је већ заслужио „признање“ да је прворазредни политички препродавац. То је постигао оним што многи виде, као велику продају председничких избора хиљаду девесто деведесет и седме године Милутиновићу, Милошевићевој марионети, који је из њих изашао као победник, а Шешељ, као задовољни губитник и пожељни учесник у новим представама на великој сцени српског политичког театра. Некада се политичарима више исплати да изгубе него победе! Само нема свако за то довољно дебео образ.
Полазећи од реченог, вулгарнокомерцијалног схватања политике, није ни чудо што је отимач Шешељевог радикалског ковчега (који је потом префарбао у ЕУ боје) постао највећи „српски“ угњетач, и ништа мањи издајник. Преварантску по суштини, али дисциплиновану и маском „поштења“ камуфлирану организацију (са уистину часним али заведеним обичним чланством па и делићем руководства), Александар Вучић је већим делом преузео и направио нову комбинацију. И то толико вешто да је неко време успешно могао да пласира причу да се ослободио моралног баласта који оличава Шешељ, односно да је паметна колаборација кориснија за одбрану националних интереса од ирационалног отпора.
Надиграо је онога ко га је учио варању, и потом је за извесну надокнаду, наслеђени патриотски кредибилитет перфидно ставио у функцију продубљивања НАТО окупације. Разуме се, и постепеног довођења српске државе до стања косовске капитулације, а да оно што ради неко време изгледа као да јој се режим лукаво опире. Да Ками све то којим случајем може да види, обрадовао би се упечатљивој потврди своје „теорије апсурда“. Томе би допринело и сагледавање еволуције односа некада великог радикалског господара Војислава ОНО и ДСЗ и тада његовог покорног шегрта Алека Лажљивог.
Пошто се Шешељ вратио у Србију, прво се плачљиво љутио на бившег потрчка који је у његовом одсуству украо и напредњачки реформисао већи део Српске радикалне странке (уз помоћ Томе Николића кога је искористио и брзо маргинализовао), те је потом, очито уз тајни договор са постмодерним окупаторима, онако како га је учио политички отац, аутократски загосподарио Србијом. Није се „бабо“ наљутио на своје „чедо“ што је евроатлантским моћницима изнајмио партију чије темеље је он поставио, већ што је сав политички и други профит узело за себе. Шешељ је навикао да он „подаје“ а његови сарадници испоручују „робу“, па му није било право што су се ствари промениле. Вучић није хтео да буде „војводин“ дилер већ је трговао у своје име.
Али како наш народ каже: „боље је у туђој колиби јести, него на киши кукати“. Прагматични „војвода“ се релативно брзо прилагодио новонасталим околностима. Бивши господар је схватио да му се више исплати да постане батлер некадашњем помоћнику (уз заклањање иза бајке да је увидео да је Вучић лукави патриота а не издајник), него да себе осуди на крцкање плодова минулог „политичког рада“. Као стручњак за општенародну одбрану (социјалистичког типа), добро је знао да се резерве брзо троше, ако се у јеку битке не допуњавају. А није му се ишло у пензију да тако продужи њихово трајање. Уосталом, нису га Американци послали назад у Србију да се одмара.
Тако смо стигли ту где смо. Вучић је скоро окончао издају Косова и Метохије. Дошао је до тачке када више не може да прикрива шта ради, а Шешељ га баш у таквим околностима горљиво брани као „рационалног патриоту“ који „штити“ српске интересе. Док Алек Северноатлантски приводи крају испоруку наших косовско-метохијских монета Куртију (које је за разне личне добитке, по њих повољном курсу, разменио са Американцима у некој Сорошевој банци), Воја Продан (како га народ увелико зове у духу чувене песме о конвертитству Јаше Продановића) дегутантно нам поручује да је председник заправо Среман да се жртвује за Србију.
Док Шешељ очински клима главом, Вучић нам бескрупулозно каже: „Затвор, стрељање, ситница!“ Наравно, јер његовом кривицом стрељају и затварају Србе на северу Косова, а не њега. А и зашто би? Подсетимо се: он српске позиције не брани већ, сада је то кристално јасно, као најгори издајник предаје непријатељима. Док то ради, др Шешељ (који није глуп без обзира на своје искривљено титоистичко ОНО и ДЗС образовање и 300 бесмислених књига написаних од стране ограничених сарадника), удворички му аплаудира док грађанима поручује: „Вучић мора да издржи“.
Нема сумње да хоће. Одупреће се он грижи савести ако је има. Он је професионални политички преварант који добро зна да када радиш за НАТО мафију, скупо се плаћа изврдавање договора. Можда купује време из личних интереса, али не избегава да северноатлантском „куму“ испоручи оно што је пазарио. Шешељ јесте јефтино дугме, али онај други „кум“ то несумњиво није. А да ствари буду и горе, не ради се само о Косову. По томе колико се Вучић позитивно односи према узурпатору Шмиту , који се лажно представља као високи представник, иако није на легалан начин постављен и потврђен од стране Савета безбедности УН -а, јасно је да се већ увелико договара око цене за продају Републике Српске.
Ако успе да заврши прљави посао који обавља у вези са Косовом и Метохијом, интензивираће своје напоре у прилог асистирању централизацији Босне и Херцеговине, односно свођења Српске на њену обичну федералну јединицу (налик постојећим кантонима). То Западу треба како би Босна и Херцеговина била не само противно вољи Срба увучена у НАТО, већ и учињена његовом функционалном чланицом. Онда на ред долази драстично дистанцирање Србије од Русије и увођење истој санкција. Вучић је већ дао примат својим аналитичарима који заговарају окретање Западу, као најбољи начинда „обезбедимо“ бољу будућност.
У режимска средства масовног дезинформисања пушта још и по неког од оних који бране Русију, али су већ у значајној мањини, а често су Сремни да као и Шешељ, на предстојећи миг газде, окрену плочу. Тако се фазно ради на поткопавању имиџа Русије, а коначни јуриш на њу отпочеће када се заокружи косовска издаја. Вучић ће нам онда „суморно“ поручити да Руси нису могли или хтели да нам помогну, па је морао да спашава шта може уз помоћ НАТО- (који је као једини гарант безбедности Срба на Косову). И док тако „Аца Србин“ буде забијао нож у леђа Руској Федерацији, Шешељ који се прави да је русофил, свакако ће ускликнути: „Издржи Вучићу“!
Заједно са „препоштеним“Боканом, објашњаваће нам да то што се окрећемо против Русије није ништа страшно; купујемо себи опстанак а Руси ће то већ схватити. Можда се они јавно љуте, али то је само у сврху варања Запада, а заправо су срећни што ће Србија „постати“ руски играч у НАТО редовима. Не негодују Руси ни што српске минобацачке гранате, вероватно, убијају руске војнике. Таман посла. Знају они да СНС картел мора да заради који долар, а да којим случајем српски војно-индустријски комплекс под његовог контролом не прави уносне послове, то би радио неко други. Граната је граната, нема везе чија је, битно је да паре иду у пријатељске џепове. Да није тако, и да нема разних Јовањица и других криминалних комбинација, како би Шешељ добијао џепарац?
Алек Коњуктурни добро зна да је и Марко Краљевић морао да поји и храни свог Шарца, па је галантан према Шешељу и остатку „ергеле“. Заузврат њени припадници верно дворе господара. Издаја Косова, Републике Српске или поткопавање позиција Русије – све то је прихватљиво ако је берићетно. За сваку од тих ствари наћи ће се оправдање за недела вође. Излиће се бујица лажи и манипулација. У том погледу Шешељ, будимо поштени, није ништа гори од других Вучићевих пропагандиста. Само делује одвратније с обзиром на деценијско нападно бусање у „српска“ прса. Ипак, не треба се на њега љутити.
То све спада у опис посла политичког накупца, што је, стиче се неодољиви утисак, лажни војвода одувек био. Једино се надам да ће преостали његови малобројни симпатизери то коначно схватити. Глас за њега и његову странку исто је што и опредељивање за Вучића, само је мало скупље. СНС картел никада не даје своје, већ да би некоме пренео део средстава, више отима од народа. Тако да ће нас скупље коштати то што ће Вучић „куповати“ Шешељеву подршку ако има „тежину“ од, рецимо,прижељкиваних два посто гласова, уместо сада реалног једног процента. Тако ствари стоје на Српско напредној радикалној политичкој пијаци где тлачитељи и издајници тргују на штету српског народа!
(Аутор је публициста и политички аналитичар)
