Ријалити диктатор Алек и даље незамењив за Запад, али постоји начин да падне

Драгомир Анђелковић

08:20 27.04.2024.

Кристофер Хил је поручио српској опозицији -која се осмелила да искаже неспремност да поново мазохистички изађе на изборе под Вучићевим преварантским условима - „да међународна заједница не воли бојкот". Амерички амбасадор, који је умислио да је гувернер Србије, сметнуо је с ума две ствари.

Прво, Америка није исто што и „међународна заједница“. Под њом се подразумевају искључиво Уједињене Нације. Вашингтон покушава да их узурпира, као и многе друге светске институције, али због права вета Русије и Кине у Савету безбедности, то ипак не успева да постигне потпуно. Друго, САД и те како воле бојкот. Нико му на свету није толико привржен као та сила!

Тај данас интернационални појам, заправо је презиме Чарлса Бојкота. Он је крајем 19. века био надзорник имања неког енглеског аристократе у тада Лондону још подређеној Ирској. Ревностан да се докаже газди и пун мржње према иноверним Ирцима, експлоатисао је сељаке више него што је било уобичајено (а и без тога су у „напредној“ Британији важили сурови стандарди извлачења профита из потчињених „људских ресурса“). Тиме је, прешавши све „границе“ трпљења, изазвао њихов отпор. Али ненасилан. И то на специфичан начин, који се прочуо.

Угрожени ирски паори почели су да се понашају као да мрски Енглез не постоји: прекинули су сваку везу са њим.То је брзо дало резултат, те се као нови метод друштвено-политичке борбе проширило светом. Када међу подређенима није могао да нађе ни једног јединог сарадника, Бојкот је постао немоћан. А акција по њему прозвана, после неког времена добила је и (гео)политичку варијанту – међународне санкције – до којих долази када једна држава или група њих, у неким сферама прекине односе са земљом коју сматра (сматрају) проблематичном (или насупрот томе, када више лоших, да парафразирам српску изреку, покушава да убије неког државног „Милоша“).

Америка баш то воли да ради. Тлачење других јој је омиљени национални спорт. Тако је до сада уводила мере које томе служе, било као инструмент самосталног деловања или као део мозаика легалних баријера усвојених од стране Савета безбедности УН (што су једине обавезујуће санкције), према више од седамдесет држава. Сетимо се само санкција наметнутих Србији и Црној Гори 1992, пре свега услед залагања Вашингтона и његових ЕУ партнера за њих у УН. Или онога што Американци са својим савезницима, срећом без успеха и међународног амина, сада покушавају да ураде Русији.

Уз то САД обожавају и друге врсте бојкота, од санкција појединцима и компанијама које су им „стале на жуљ“, до подршке бојкоташком деловању етничких или политичких група у државама које им нису по вољи. Зар Американци – који сада, гле парадокса, „не воле бојкот“ – нису подржавали албанске сепаратисте 90-их година прошлог века да бојкотују у Србији шта год су могли, од пописа становништва до избора? То се онда представљало као нешто што је оличење праведне грађанске акције. Сада је одједном – када су у питању наша елементарна политичка права -постало проблематично деловање.

Хил јесте дошао из пензије, али није сенилан. Само је безочан. Иако се као и други амерички представници куне у демократију, до ње му је стало као „до ланског снега“. Битно је да се реализују геополитички интереси САД. То је код нас, оно чиме смо се већ више пута бавили, па да не дужим: наметање признања Косова, централизација Босне и Херцеговине, консолидација Црне Горе као несрпске државе, увлачење сакате Србије у НАТО. И то је то. Онда можда дође на ред и демократија, али по румунском моделу, тако да се злоупотребљава за уцену локалне политичке елите, како би се утркивале у служењу страним господарима. Нема шта, „демократија и људска права“ по империјалном моделу.

Док се заклињу у високопарне принципе, Хил и остали амерички инострани надзорници, држе се „логике“ свог земљака, педесетак година старијих од поменутог енглеског господина Бојкота (али ништа симпатичнијег од њега). У питању је комодор (морнарички чин између капетана и контра-адмирала) Стивен Декејтер, који је постао познат по упорном понављању реченице: „Можда моја земља ње у праву у односима са другим државама, али била она у праву или не, то је моја земља“. У складу са тим био је у стању да за Америку уради било шта што јој користи, имало то људску или нељудску форму. То је доказао водећи низ казнених експедиција у иностранству.

Американци и њихови пропагандисти широм света, много воле да наводе речи, америчком руком убијеног, председника САД, Џона Кенедија: „Не питај шта твоја земља може да учини за тебе, питај шта ти можеш да учиниш за њу.“ Знатно ређе то допуне адекватним појашњењем, које се налази у исказу наведеног високог поморског официра. Оно дефинише како служе својој држави. То им обично пребаце други, кивни њиховим лицемерним раскораком између необузданог националног егоизма и ружичастих бајки о несебичном залагању за демократију и људска права широм света. Опет, они се праве као да је Декејтер био, рецимо, Рус или није ни постојао.

Што би рекао наш некадашњи властодржац, Слободан Милошевић, „мало морген“ (мало сутра). Демократија је за елитну децу Ујка Сема обична батина, намењена за брутално наметање сопствене воље. Колико им је до ње стварно стало, најбоље можемо да видимо по намештају избора у самој Америци (где велики део „обичног“ народа не прихвата накарадну идеологију лажно-либералног естаблишмента), која је, то је чињеница, некада била једна од колевки политичких слобода. Али како је рекао један Енглез честитији од онога којим смо се бавили: „Прошлост је туђа земља“. У њој више не живе Англосаксонци разних варијанти, без обзира на некадашња своја демократска достигнућа.

Када већ и у својим кућама имају дефицит демократије, можемо само да замислимо шта могу да извезу онима који су им драги као ми, тј. колико и куга или колера. То коначно, без релативизације, мора да усвоји наша опозиција, и да има храброст у складу са тим да доследно поступа, ако жели да допринесе да Србија постане боља земља. Ма и ако јој до тога није стало, а само хоће да се докопа власти. Јенкији ће све што могу учинити како би спасли свог квислинга Вучића, сада кад је почео да тоне у дубине живог песка.

Нико други није био, нити ће бити, толико успешан у поступању противно идејама комодора Декејтера. И то не са принципијелног моралног становишта (да се на прво место стављају општељудске вредности), већ национално-државног (да се велеиздајнички ради за туђу а против своје земље).

Вучић се држи начела: Није битно да ли је моја земља у праву, газићу је за рачун страних интереса како би што више лично профитирао. Било је код нас и раније квислинга – да само поменем српске слуге Ј. Б. Тита које су по његовој вољи разарале све српско – али они су били обични извршиоци. Александар без Косова је архитекта антисрпства, унајмљен од великих србофобних „инвеститора“ да навелико реализује њихове пројекте. То ради врло перфидно и успешно, тако да за њега нема замене док не обави оно што је суштина повереног му посла. Свако од потенцијалних кандидата за место које заузима, у поређењу са њим је инфериоран. Американци то знају и држаће га се – било да је за нас задужен Хил са Ескобаром, или Гренел – као пијан плота.

Некада се наљуте што Вучић успори испоруку нове партије спрских интереса, али после неког времена схвате да је и за њих боље да покажу стрпљење, како би он и даље могао да вара Србе и на крају им да све што је обећао. Отуда, упорно све карте бацају на њега. Зато, да би дошло до суштинских промена у Србији, или макар како би био ограничен радијус издајничког и ауторитарног деловања режима, сви његови опоненти морају да одбаце илузије о америчкој помоћи.

По реакцијама тзв. прозападних опозиционих лидера на оно што Хил ради, да се закључити да су препознали да их упорно преводи жедне преко воде, те да им је намењена улога жртви. Међутим, то што охрабрује, далеко је од довољног.

Недопустиво је да све остане на нивоу тренутног излива беса. То нас ничему не води. Битно је да се стварно окрене нови лист, и крене у свестрани бојкот режима, односно покрене акција грађанске непослушности, а не само одбаци излазак на нове београдске намештене изборе. Ако су душмане могли да бојкотују Ирци, ваљда могу и Срби, макар се Американци љутили! Штавише, и њих, као врховне троваче нашег друштвено-политичког и геополитичког амбијента, требало би бојкотовати! Нека се баве својим системским девијацијама а не да погоршавају наше!

Велики део Европе не гледа на нас само геополитичким очима као Америка. Није да нам у водећим земљама ЕУ добро мисле када се ради о националним интересима, али нису равнодушни према постмодерно тоталитарној мочвари у коју је Вучићев картел претворио Србију. Нико не воли да има загађену бару недалеко од своје куће. Пошто нам је Немачка близу, колико су САД од нас далеко, има наде да експлозија народног незадовољства у Србији озбиљно привуче пажњу релевантних европских центара моћи, који нису спремни да жртвују своје интересе како би се Вучић трајно одрекао наших.

С обзиром да је свим озбиљним факторима тамо јасно ко је ријалити диктатор Алек, ако се Србија активира, Вашингтону би било тешко да му много помогне, односно омогући да репресивним методама изађе из проблема. А без њих неће моћи да се искобеља из ћорсокака ако опозиција не пропусти шансу коју поново има. Једно је игнорисати оно што је оличење мрака и закулисно му помагати, а друго је под светлом рефлектора отворено иза њега стати. Хил то добро зна па зато превентивно делује, да спречи упадање Вучића у дубоку рупу!

Пропорционално одлучности наше опозиције да се упркос вољи америчких „душебрижника“ уистину енергично одупре злом режиму – у ситуацији када је велики део народа без обзира на разочарење у Вучићеве опоненте спреман да то подржи – реално је даље слабљење власти који у сваком погледу девастира Србију. А онда и њено урушавање неће бити тек део снова. Слобода је – како је с правом рекао Борислав Пекић – „врховни национални интерес, без којег су и остали ништавни“. И обрнуто: залагање за националне интересе уистину је у корелацији са слободом, јер ње нема без поштовања онога до чега је стало већини грађана!

У складу са тим време је да ми, народ Србије, али и партијски опоненти Вучића, одлучно кренемо напред, против њега и његових америчких ментора. Само тако Србија има шансу да јој буде колико-толико боље. А онда ће и многи са запада или истока, који овде имају (гео)политичке интересе који нам нису по вољи, пристати да траже нова партнерства и начине да се залажу за оно што им је код нас најбитније.

Нећемо тако стићи до неког грандиозног просрпског преокрета, али бар ће бити мање простора за неспутано реализовање свега најгорег антисрпског и антидемократског. Политика јесте вештина могућег, али код нас је много тога реалног што олако превиђамо. Ако не будемо седели и трпели, није немогуће да много више корисног урадимо себи у прилог него што утонули у дефетизам мислимо да смо у стању!