Прочитај ми чланакУместо најављеног састанка са "представницима америчке дубоке државе", Вучић одлази на рапорт код разних политичара, дипломата и њихових саветника и секретара. На највишем нивоу до кога може да добаци Вучићев утицај налази се Алекс Сорош, наследник империје Џорџа Сороша.
Амерички амбасадори су у депешама описивали како се Вучић препоручује за сарадњу. Срамне поруке пуне обећања, слао је преко разних посредника попут Марка Благојевића. У успостављању контаката помогао му је Миодраг Костић, али улаз у амбасаду, а потом и у Вашингтон, омогућио му је Зоран Кораћ. Међутим, Вучић је лажима и преварама успео да остане без подршке западних, а и источних дипломата, тако да данас има статус персоне нон грата, с којом се не преговара, него само испоручују захтеви.
Александар Вучић је изолован као вирус. Утицајни страни државници свели су комуникацију с њим на протоколарни минимум, а и то само у околностима које су захтевале да му испоставе захтеве и претње.
Амерички председник Џозеф Бајден примио је Вучића крајем септембра прошле године, три дана после крвавог инцидента у Бањској. Састанак је уприличен управо због тога да би Бајден упозорио Вучића да Србија мора да косовском тужилаштву изручи Милана Радоичића и остале Србе, који су учествовали у тој акцији. Сусрет је трајао укупно осам минута, укључујући и позирање пред камерама, заједно са „првим дамама“ Џил Бајден и Тамаром Ђукановић-Вучић. Месец дана касније, Вучић се у Пекингу видео са кинеским председником Си Ђинпингом. Уместо „полузагрљаја“, којим се Вучић хвалио пре шест година, сад је добио само обавештење да Кина одбацује молбу Владе Србије за репрограм дугова.
Истом приликом, на самиту иницијативе „Појас и пут“, Вучић је срео и Владимира Путина. Хладан осмех и кратак стисак руке, без „спасибо на дружби“. Две недеље касније, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен дошла је у Београд да отворено, на заједничкој конференцији за медије, каже Вучићу да Србија неће постати члан Европске уније пре него што званично призна независност Косова.
Вучић је успео у ономе што нико није – ујединио је Бајдена, Фон дер Лајен, Ђинпинга и Путина. Ујединио их је у анимозитету према њему, кога сви третирају као криминогеног локалног диктатора. Сви су му на исти начин показали да више неће толерисати његово политикантско шибицарење. Уместо подршке, коју су му пружали десет година, сад му дају само наредбе шта и кад да уради. А и тај посао су препустили нижерангираним службеницима, секретарима и саветницима. За стручни надзор и контролу Вучића задужени су чак и повереници из НВО сектора и медија.
Незадовољан актуелним стањем, које је његов значај и утицај на светској политичкој сцени свело на реални ниво – на нулу – Александар Вучић комплексе лечи пред камерама Телевизије Пинк.
– Имаћу састанак с представницима америчке дубоке државе, који одлучују о судбини Србије – рекао је пре неколико дана председник Србије на Безбедносном форуму у Минхену.
Два месеца су он и његови ортаци из власти износили оптужбе на рачун зле опозиције, која руши суверенитет Србије захтевима Европској унији да спроведе међународну истрагу изборне крађе, а онда лично Вучић јавно призна да о судбини државе којом, званично, владају он и напредњачки картел одлучује заправо америчка дубока држава. Растерећен логике и здравог разума, Вучић је овом бесмисленом изјавом хтео да истакне свој значај. Тобоже, владари из сенке, који управљају целим светом, једва чекају да га виде и чују. Какав је, добро да није најавио састанак са Палпатином и Дарт Вејдером.
Ипак, уместо „представника дубоке државе“, Вучић се у Минхену срео са америчком сенаторком Џин Шахин. То је, отприлике, као да кренеш на састанак са Џенифер Анистон, а дочека те Вјерица Радета. И то надрндана Вјерица, гладна.
Сенаторка Шахин Вучићу није открила судбину Србије, али јесте његову и његових саучесника. Без увијања, рекла му је да мора ухапсити Милана Радоичића и изручити га албанским властима на Косову.
– Радоичић мора да буде ухапшен и да оде у затвор. Он је признао саучесништво у ономе што се догодило 24. септембра, у убиствима. Због тога би сада требало да одговара. Србија и Косово треба да сарађују поводом тога – рекла је америчка сенаторка.
Вучић јој је, сутрадан, одговорио преко Пинка, ироничном констатацијом да је „баш чудно што је Интерполова потерница за Радоичићем расписана на захтев незвисног Косова“.
Наравно, он добро зна да је Интерполова потерница расписана на захтев Унмика, а да ће, у складу са Француско-немачким предлогом споразума, на који је он пристао, Косово ускоро постати чланица Интерпола, па ће моћи легално и легитимно да расписује потернице за ким год хоће.
А, власти у Приштини су већ припремиле око 800 потерница за Србима, које ће оптужити за ратне злочине из 1998-99. Албански списак је много дужи, помиње се око 6.000 имена Срба – цивила, полицајаца и војника – који су учествовали у борбама против УЧК. Пристајањем на Француско-немачки план и на његову имплементацију по хитном поступку, на шта се прошле године обавезао у Охриду, Вучић је створио услове за „лов на србетину“, како је називао такав процес раније, док је био у радикалима. Само је питање дана кад ће и српска полиција по Београду, Нишу, Крагујевцу и осталим градовима почети да лови Србе с Космета, али и бивше припаднике МУП-а и Војске Србије, који се налазе на албанским оптужницама. Захтев да покрене и ту акцију, Вучићу неће поднети „представници дубоке државе“, него неки стафер из Стејт департмента, Конгреса или Сената.
У складу са значајем који има, Вучићев домет ка америчкој дубокој држави се завршава на нивоу Александра Сороша. Сину Џорџа Сороша је поверено да реализује пројекат „Опен Балкан“. С идејом да се тим пројектом створи балканска заједница држава, које имају статус кандидата, али не и шансу да се икада учлане у Европску унију, Сорош управља процесима у Србији, Албанији, Македонији и Црној Гори, али и Косовом, које ће се прикључити чим Вучић изврши све обавезе око учвршћивања државности те албанске републике на територији јужне српске покрајине. „Опен Балкан“ је до сада омогућио слободну трговину робом и радном снагом, што је већ изазвало поражавајуће последице по српску привреду. Пољопривредни производи из Албаније и Македоније, који се увозе без царине, оборили су цене домаћим произвођачима, а од пре два месеца пада и цена рада, пошто из тих држава долази пролетерска сиротиња.
Урушавања остатака привреде не занима Вучића. Важније му је да млађем Сорошу докаже лојалност. Осим беспоговорним извршавањем политичких налога, Вучић оданост доказује и успостављањем блиских личних контаката. У полтронском заносу, Вучић је био први политичар изван Америке, који је Алексу Сорошу честитао на преузимању породичне империје вредне више од 25 милијарди долара.
Џорџ Сорош је средином 2023, у својој 93. години живота, одлучио да престо у Фондацији за отворено друштво препусти Алексу, старијем сину из другог брака. Алексова мама Сузан Вебер је, шест месеци раније, постављена за председника Фондације с овлашћењима да усмерава политичке активности Сорошевог „Super PAC-a“. Стари Сорош је, том одлуком, прескочио сина Џонатана, своје треће дете из првог брака. Џонатан је био пројектован као престолонаследник династије Сорош. Завршио је право на Харварду и укључио се у очев бизнис. После бурног периода, пре 20-ак година, успео је да стабилизује Сорошеве инвестиционе фондове. Иако су сви у породици, у Фондацији и америчкој јавности, очекивали да већ тада преузме управљање свим породичним пословима, Џонатан је напустио Фондацију и за Вол Стрит Журнал објаснио разлоге: „Дошло је до непремостивих разлика у ставовима између мог оца и мене. Увек сам знао да то може да се деси, да он може да се предомисли. Као трговац, промене ставова су нешто по чему је најпознатији.“
Амерички медији су те разлике описали као израз два некомпатибилна карактера. Док је стари Џорџ био импулсиван и прек, Џонатан се истицао аналитичким и контемплативним приступом пројектима. Кад се није слагао са предлозима свог оца, Џонатан је одлучно одбијао да учествује у њима, што је доводило у питање ауторитет његовог оца. На крају, Џорџ Сорош је прихватио чињеницу да мора да нађе новог престолонаследника: „Нисмо се нашли у одређеним тачкама, то је постало очигледно. Он је желео да самостално настави своју каријеру. Био сам разочаран, али не и тужан. Завршили смо наш пословни однос и задржали прилично добре односе.“
Нови престолонаследник, принц Алекс, у очев бизнис је укључен од 2004. године, али тек од 2014. добија озбиљније задатке на реализацији инвестиционих и политичких пројеката, на које Фонадација годишње издваја око 1,5 милијарде долара. Новцем из Фондације, из „Super PAC-a и „Democracy PAC-a“ Алекс Сорош финансира изборне кампање окружних тужилаца у Сједињеним Државама, али и многе правне институције у другим земљама, од Бразила и Канаде, па до Србије. Сорошева Фондација је најиздашнији спонзор пројеката који се спорводе у српском Министарству правде, а на њеном списку абонената налазе се готово сви судови, тужилаштва и струковна удружења.
Осим потребе за контролом политичких процеса и правног система, Александар Сорош има и других сличности са Александром Вучићем. Обојица воле да романсирају своје биографије како би се представили мужевнијима него што јесу. Као што Вучић прави фаму од својих навијачких авантура, на шипкама Звездиног „севера“, тако се и Сорош представља као фанатични заљубљеник у амерички фудбал, нарочито у Њујорк Џетсе.
Кад је дипломирао на тези „Јеврејски Дионис: Хајне, Ниче и политичка књижевност“, Алекс Сорош је изјавио да је у том раду спојио све своје страсти: „Фудбал, филозофија и политика, тим редоследом“.
Међутим, правим љубитељима америчког фубала, правог предаторског спорта, није лако замислити младог Сороша као ватреног навијача у сукњи, са црвеним ципелицама и жутим лаком на ноктима. Исто тако, кад се Алекс Сорош представља као „плејбој окружен прелепим манекенкама и WНБА кошаркашицама које уживају у журкама у његовој вили“, то изгледа једнако карикатурално као кад Вучић глуми алфа мужјака у друштву Синише Малог, Ане Брнабић, Марка Ђурића, Томе Момировића и сличних геј-симбола.
Углавном, кад је Алекс проглашен за господара Сорошеве империје, Илон Маск је то оценио као логичан избор: „То је само формалност, Алекс де факто већ неколико година води посао свог оца Џорџа, који је отелотворење супер-зликовца Магнета“. Маск је том приликом затражио од Алекса Сороша да престане да финансира тужиоце који су спремни да извршавају његове налоге и одбијају да процесуирају криминалце из власти.
За разлику од Маска, Вучић је пожурио да Алексу честита успон на Сорошев трон. Вучићу је Сорош једина спона, која га повезује са „владарима из сенке“, с оним што он назива дубоком државом. Уверен да тако добија на значају, а и да му та веза гарантује подршку америчке администрације, Вучић беспоговорно извршава све Сорошеве налоге око пројекта „Опен Балкан“, независности лажне државе Косово, опструкције правног система, увођења медијског мрака и гушења људских права.
Ипак, треба признати да није било лак Вучићев пут од Шешеља до Сороша. Првих 15 година свог политиканства, Вучић је провео под Шешељевом сукњом, уживајући у мирисима ратова за Велику Србију. Кад је одлучио да се трансферише под Сорошеву сукњу, морао је да се понижава на све начине. Неке од његових бесрамних епизода описали су амерички амбасадори у депешама, које је открио Викиликс.
Вилијем Монтгомери је, при крају свог мандата на функцији америчког амбасадора у Београду, забележио Вучићеве напоре да се препоручи за сарадњу са западним дипломатама. Монтгомери у једној депеши с краја 2004. године наводи да је Александар Вучић, генерални секретар Српске радикалне странке, у разговору са двојицом представника УНХЦР-а истакао да се Томислав Николић и он не слажу са захтевима које им из притвора у Шевенингену испоставља Војислав Шешељ. Уз напомену да је Вучић „претпоставио да разговара са агентима наше амбасаде“, Монтгомери је цитирао и изјаву да „Војислав Шешељ наређења у СРС шаље преко своје супруге Јадранке, која изазива незадовољство сарадника својим понашањем, као да је она шефовица“.
Осим олајавања Војислава и Јадранке Шешељ, Вучић је Американце обавештавао и о конкретним поступцима СРС-а, које је почео да прилагођава интересима САД-а.
– Генерални секретар СРС-а Александар Вучић рекао је једном од кључних контаката амбасаде да СРС планира да подигне тон и жестину напада на владу (Војислава Коштунице), али да неће обарати владу пре јесени. Стратегија СРС-а је да делује после црногорског референдума, после Младићевог изручења Хагу и пошто се разговори о коначном статусу Косова увелико разреше. У међувремену, СРС се нада да ће снажна реторика полако резултирати већим бројем гласача током следећих шест месеци. Радикали се надају да ће овај план резултирати освајањем парламентарне већине, будући да Вучић остаје забринут у вези са могућностима странке да стекне коалиционог партнера – наводи се у депеши коју је амбасадор Мајкл Полт послао Стејт департменту 19. априла 2006. године.
„Кључним контактима“ америчке амбасаде, Вучић је објашњавао страначку стратегију, а „посредним контактима“ је пласирао личне ставове. У покајничком маниру, америчке дипломате је уверавао да се одриче радикалске великосрпске идеологије, подршке Радовану Караџићу и Ратку Младићу, па и критике поступака којима је Запад помагао процес одвајања Косова од Србије. Такве поруке је слао чак и преко Марка Благојевића, тадашњег директора ЦеСида.
– Велика Србија је била нереална политика – наводи се у једној депеши из маја 2006. године.
Неколико месеци касније, Благојевић је успео да посредује у организацији састанка Вучића и неименованог службеника америчке амбасаде у просторијама СРС-а у Земуну.
– Током јануарских избора у Србији (2007.) Вучић је рекао службенику амбасаде, приликом званичне посете радикалском штабу у Београду, да је поштовалац Барака Обаме. Тема и тон су деловали као да је пажљиво пратио председничку трку у САД – навео је амбасадор Полт.
Иако са истакнутом резервом, америчке дипломате су подржале пуч у Српској радикалној странци. У извештајима су цитирали изјаве Томислава Николића и Александра Вучића, али су, уз њих, наводили тврдње својих београдских информатора (Соња Бисерко, Жарко Кораћ, Братислав Грубачић, Веран Матић, Драган Поповић, па чак и Миша Ђурковић) да „радикалима не треба веровати на реч“. Неповерење није спласнуло ни после пуча, одвајања Николићеве и Вучићеве групе и формирања Српске напредне странке.
Амбасадор Камерон Мантер је био свечани гост на оснивачкој скупштини СНС-а. У извештају с тог догађаја није пропустио да истакне неколико поступака дојучерашњих радикала, којима су покушали да му се додворе.
– На пријему након конгреса (оснивачке скупштине СНС-а, нап. аутора), Николић и Вучић су топло примили отправника послова и изразили захвалност за присуство представника амбасаде. Вучић је у две прилике изразио жељу да се сретне са отправником да би наставио разговоре о плану странке за будућност Србије. Николић се, у близини медија и новинара, поздравио са отправником и на енглеском језику изразио захвалност амбасади што се интересује за његову странку. Николић је претходно одбијао да говори енглески са странцима и никада није јавно признао да говори енглески. Портпарол СНС и новоизабрани члан председништва, Небојша Стефановић је рекао отправнику да је задовољан што је страначки конгрес прошао без проблема, указујући да је било бриге због тога шта ће неки говорници рећи. Стефановић је коментарисао да су говори били умерени, као што се и надао. Открио је да је његова одговорност у СНС-у надгледање политичке стратегије у Београду и додао да једва чека да позове отправника на будуће званичне и друштвене догађаје – написао је Камерон Мантер у депеши од 24. октобра 2008. године.
Мантер је у том извештају описао како је Вучићево обезбеђење истерало из сале Симу Спасића, који је гласно протестовао због присуства америчких и осталих западних дипломата. Такође, Вучић се театрално, пред странцима, дистанцирао од Луке Караџића, брата Радована Караџића, који је два и по месеца пре тог догађаја ухапшен и изручен Хашком трибуналу, због чега је Вучић тада организовао митинг у Београду.
– Вучић је контакту из амбасаде рекао да је СРС послала Луку Караџића, брата оптуженог ратног криминалца Радована Караџића да упадне на конкрет и слика се са вођама СНС-а. Стојећи одмах иза Караџића у линији за пријеме, отправник је видео Вучића како лагано одгурује Караџића док је он покушавао да га пољуби. Током конгреса, Караџић се гласно бунио у разговору са онима који се седели око њега, због тога што Николић и Вучић нису хтели да помену његовог брата који је у МКСЈ (Међународном кривичном суду за Југославију у Хагу) – описао је Мантер.
Очигледно, Вучић је тада лагао и Мантера, пошто је Лука Караџић и данас члан Главног одбора Српске напредне странке.
Значајну улогу у Вучићевој трансформацији из статуса велискосрпског радикалског националисте у евроатлантског фанатика одиграо је тајкун Миодраг Костић, власник МК Комерца, бивши директор Демократске странке и кум Зорана Ђинђића. Костић је на својој јахти организовао тајне састанке Вучића и Монтгомерија. Док су крстарили од Будве до Дубровника, договорили су се о сарадњи. Монтгомери је, за месечни хонорар од 7.000 евра, пристао да лобира за Вучића, Николића и СНС у Вашингтону, а и да их обучава како не би прешли преко „црвених линија“, које су Американци исцртали у плану за креирање „посткосовске Србије“.
Ипак, Вучић је улазницу у америчку милост добио преко Зорана Кораћа. Амбасадори су се смењивали, долазили су и одлазили специјални изасланици америчког председника, баш као и агенти ЦИА, остајао је само Кораћ.
Иако сам себе описује као „one man operation“, човека без шефа, кога неко може нешто да замоли, али не и да му нешто нареди, Кораћ већ четврт века има имиџ „the invisible man-a“, невидљивог оперативца, који утиче на америчку политику на просторима бивше СФРЈ, а и шире. Још пре петооктобарских промена, Кораћ је изградио блиске осносе са Габријелом Ескобаром, који је тада био директор канцеларије америчке амбасаде у Бањалуди.
– Са Гејбом сам радио јако пуно, он савршено зна прилике на Балкану. Нормално да сам сугерисао Гејбу да уради све што може да помогне ДОС-у у обарању власти Слободана Милошевића. Кад сам упознао Александра Вучића могао сам да пребродим све разлике између њега и мене, јер сам пошао од тога да је Вучић оптерећен страдањем његове породице по очевој линији и да је ушао у политику у 22. години. Осим тога, сви се мењамо. И ја сад знам где су биле моје заблуде. Ја сам провео са њим две године слушајући га. Видео сам да је то човек ванредног образовања. И шта ми је импоновало? Ако би он у друштву мојих пријатеља из великог света чуо неку добру мисао, он се није устезао да узме папир и то на колену запише. За разлику од неких других политичара који све знају. И кад сам видео да је његово дефинитивно опредељење одлазак у западни свет, рекао сам себи: „Овај момак ће да преоре Србију“. И рекао дам да ћу му помоћи, добрим делом и због тога што сам био разочаран оним што се дешавало с „Отпором“, понашањем „досоваца“ и поништавањем свега оног што је значио Пети октобар. Касније су ме, међутим, неке моје приватне ствари удаљиле од Вучића, тако да су те приче о мом некаквом утицају на Вучића углавном претеране и без основа – рекао је Кораћ у интервјуу за подгоричке Вијести, у коме је описао свој утицај на формирање актуелне црногорске владе на челу са Милојком Спајићем.
Кораћ је Вучић отворио улаз у америчку амбасаду и обучио га како да контактира с различитим нивоима дипломата. Неке је, попут Метјуа Палмера, држао на месечној апанажи од 20.000 евра, а некима, попут Габријела Ескобара, није смео ни да понуди мито.
После свега, Кораћ не може да буде поносан ни на Вучића, као што није на своје прве полу-производе из „Отпора“ и ДОС-а. Примитивним шибицарењем, Вучић је успео да се замери свим америчким властима. Подржао је, чак и финансијски, новцем грађана Србије, кандидатуру Хилари Клинтон на председничким изборима на којима је победио Доналд Трамп. На следећим изборима је подржао Трампа, а победио је Бајден. Ко год победи на овогодишњим изборима у Америци, наставиће да прогони Вучића, али не због политичких поступака, него због криминалних афера.
Вучић се истим принципима руководио и у контактима с дипломатама из Европске уније. Сваког месеца је својим бриселским абонентима, прво преко Бањалуке, а потом преко Будимпеште, слао око пола милиона евра. На списку муштерија налази се неколико комесара ЕУ, шефова разних мисија и одељења задужених са Србију и регион. На његовом ценовнику високо се котирају Мирослав Лајчак и Владимир Билчик, који месечно добијају по 50.000 евра . Притом, Лајчак је обичан курир, без оперативних овлашћења, а Билчик је већ далека прошлост, пошто његова Демократска партија није успела ни да прескочи цензус на последњим изборима у Словачкој.
Реално, такве бирократске креатуре су ниво до кога може да досегне Вучићев утицај. О састанцима са „представницима америчке дубоке државе, који ће га обавестити каква судбина чека Србију“, Вучићева плитка памет може само да машта испод сукње Алекса Сороша, где му је и место.
Морон и Мортон
Војислав Шешељ је, док се још бавио политиком, по повратку из Хага тврдио да је Вучића врбовао Мортон Абрамовиц, бивши амерички дипломата и члан управног одбора Међународне кризне групе.
Абрамовиц је крајем 1998. године јавно захтевао од председника Била Клинтона да промени политику према балканским државама и да „одлучним акцијама против Срба прекине етничко насиље, које они врше“. Абрамовиц је учествовао у неуспешним преговорима у Рамбујеу и то као званични саветник албанских представника. Тада није прихваћен његов захтев да војска САД изврши инвазију на СР Југославију, али неколико месеци касније је почела НАТО агресија.
Абрамовиц је у тајној мисији утицао на Вучића да се дистанцира од Шешеља и СРС-а. Уместо обећања и мита, понудио му је само претње. Вучић је, наравно, попустио. После тог сусрета, сви транскрипти Шешељевих „заштићених разговора“ с људима из врха СРС-а стизали су у америчку амбасаду и Хашки трибунал. Хашке судије су их користиле као доказ да је Шешељ злоупотребио дозволу за такву врсту комуникације, па му је неколико пута забрањивана употреба телефона и породичне посете.
Александар Вучић је помагао клану Дарка Шарића, он је “Оскар”https://t.co/JcUiWixvdO
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 5, 2024
